Илија Гојковић

Илија Гојковић
Рођење: 24. јул 1854. Дреновац, Кнежевина Србија Смрт: 16. фебруар 1917. Сицилија, Краљевина Италија

Илија Гојковић (Дреновац, 24. јул или јануар 1854 — близу Сицилије, 16. фебруар 1917), српски генерал и министар одбране Краљевине Србије.

Илија Гојковић је рођен 12/24. јануара¹⁾ или 12/24. јула²⁾ 1854. године у Дреновцу у параћинском срезу. Основну школу завршио је у Сикирици, а два разреда гимназије завршио је у Крушевцу.³⁾ У редовну војску ступио је 1870.⁴⁾ Није похађао војну школу.⁵⁾ У почетку је углавном био писар у различитим јединицама, па је најпре био четни, па батаљонски писар, затим пуковски писар, а од 1875. писар управе крагујевачког гарнизона.⁶⁾ Од 1875. до 1876. пола године је командовао као четни наредник, али брзо се вратио на административне послове.⁷⁾ Унапређен је 1876. у чин потпоручника.⁸⁾ У Првом српско-турском рату учествовао је као водник.⁹⁾ Новембра 1876. унапређен је у поручника.¹⁰⁾ Био је од краја 1876. једно време наставник у Пожаревачкој окружној војсци, а онда и ађутант.¹¹⁾ Постављен је септембра 1877. за команданта батаљона у пожаревачкој војсци.¹²⁾ Учествовао је у Другом српско-турском рату.¹³⁾

Од октобра 1879. био је командир чете у стајаћој војсци, а од 1883. био је ађутант Пожаревачке окружне команде.¹⁴⁾ Од 1884. био је командир чете 4. батаљона у Дринском пешадијском пуку, са којим је 1885. учествовао у Српско-бугарском рату.¹⁵⁾ Унапређен је 1887. у капетана 1. класе.¹⁶⁾ Постављен је маја 1888. за вршиоца дужности команданта 1. гардијског батаљона.¹⁷⁾ Унапређен је 1889. у чин мајора.¹⁸⁾ Био је командант батаљона у различитим јединицама од 1889. до 1896.¹⁹⁾ У чин потпуковника унапређен је 1893.²⁰⁾ Био је од 1896. до 1899. командант најпре 5. пешадијског пука, а онда 8. пешадијског пука.²¹⁾ Унапређен је 1899. у чин пуковника.²²⁾ Неколико месеци током 1899. био је командант 1. пешадијске бригаде 1. позива Дринске дивизијске области.²³⁾

Од 1899. до октобра 1901. био је начелник Економског оделења министарства војног (министарства одбране).²⁴⁾ Након тога био је начелник контролног оделења, али као политички непоуздан смењен је и пензионисан 31. децембра 1901.²⁵⁾ Након Мајског преврата враћен је 1903. у активну службу.²⁶⁾ Постављен је 1903. за команданта Дунавске пешадијске бригаде.²⁷⁾ На том положају истакао се, па је без војне школе био 1904. постављен за команданта Дунавске дивизијске области.²⁸⁾ Од 1904. до 1910. био је командант Дунавске дивизијске области.²⁹⁾ Био је министар одбране у влади Николе Пашића од 4/17. марта 1910. до 24. фебруара/9. марта 1911.³⁰⁾ Као министар одбране ангажовао се да се уведе дужност граничних официра.³¹⁾ Помагао је и рад анкетног одбора, који је био надлежан да се утврде неправилности приликом набавки војне опреме из иностранства.³²⁾ Када је Михаило Рашић ослобођен одговорности, тада је Илија Гојковић тражио ревизију процеса, али Стојан Протић је био против тога.³³⁾ Када је опозиција оптужила Илију Гојковића због накнадног тражења одобрења за ванредни утрошени кредит, владини посланици га нису штитили у скупштини, иако је влада и раније поступала на сличан начин.³⁴⁾ Иако га нису подржали приликом расправе о његовим грешкама, радикали су га подржали приликом гласања, али Гојковић је свеједно поднио оставку.³⁵⁾ Радило се о ванредном кредиту за додатне трошкове ради брже испоруке најбољих брзометник Крупових брдских топова.³⁶⁾

Од септембра 1911. до септембра 1912. био је на дужности команданта Моравске дивизијске области.³⁷⁾ Пред почетак Првог балканског рата постављен је за команданта Моравске дивизије 1. позива, са којом је октобра 1912. учествовао у Кумановској бици.³⁸⁾ Моравска дивизија 1. позива је у Кумановској бици учествовала на српском десном крилу.³⁹⁾ Након Кумановске битке унапређен је 2. новембра 1912. у чин генерала.⁴⁰⁾ Учествовао је и у Прилепској бици⁴¹⁾ и у Битољској бици. Са Моравском дивизијом 1. позива учествовао је 1913. и у Брегалничкој бици у саставу 3. армије.⁴²⁾ Први дан битке стигао је са својом дивизијом да ојача оба угрожена крила Дринске дивизије 1. позива.⁴³⁾ Командовао је левим крилом 3. армије, које су другог дана битке четири бугарска пука довели у критичан положај, али долазак помоћи омогућио и је да задрже положаје.⁴⁴⁾

Од августа 1913. до јула 1914. био је командант моравске дивизијске области.⁴⁵⁾ На почетку Првог светског рата преузео је команду над Моравском дивизијом 1. позива, која је била у саставу 2. армије.⁴⁶⁾ У Церској бици командовао је Моравском дивизијом 1. позива, која је заједно са Комбинованом дивизијом чинила Церску ударну групу, коју је формирао Степа Степановић.⁴⁷⁾ Моравска дивизија је усиљеним маршем од Коцељева напредовала гребеном Иверка према Обрежу у леви бок аустријских снага у долини Јадра.⁴⁸⁾ Церска ударна група је 19. августа 1914. након заузимања врха Косанина града сломила аустријску 5. армију. Гојковић је фебруара 1915. био постављен за команданта Ужичке војске.⁴⁹⁾ Пред почетак тројне инвазије на Србију октобра 1915. командовао је Тимочком војском у чијем саставу је било 39.808 војника и која је била распоређена од Миџора до ушћа Тимока.⁵⁰⁾ Са Тимочком војском учествовао је у јесен 1915. у борбама против Бугара, спречавајући њихов продор кроз Качаничку клисуру на Косово.⁵¹⁾ Омогућио је на тај начин повлачење српске војске кроз Албанију и Црну Гору до Крфа.⁵²⁾ Када су стигли на Крф због болести је отишао на опоравак у Француску.⁵³⁾ Приликом повратка из Француске непријатељска подморница им је 16. фебруара 1917. крај обала Сицилије торпедовала брод.⁵⁴⁾ Када је прешао у чамац за спасавање, командант подморнице је тражио да се предају.⁵⁵⁾ Одбио је предају и потегао је свој пиштољ, али покосили су га митраљеским рафалом.⁵⁶⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, стр. 748
• Слободан Ђукић, Страни утицаји на развој српске војне доктрине 1878-1918 године, докторска дисертација, Београд, 2013.
• Милић Милићевић и Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Војноиздавачки завод, Београд, 2003.
• Велимир. Ј. Иветић, Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2013.
• Саво Скоко, Војвода Радомир Путник, БИГЗ, Београд, 1985.
• С. Скоко, П. Опачић, Војвода Степа у ратовима Србије 1876—1918, БИГЗ, Београд, 1981.

Ilija Gojkovic