Иван Иванић (Бачко Градиште код Бечеја, 24. јун 1867 — Београд, 31. јануар 1935), српски дипломата, књижевник, новинар.
Гимназију је учио у Новом Саду, Новом Врбасу и Карловцима. Завршио је права у Будимпешти.1)
Активно је учествовао у националном животу Срба у Аустрији, где политички гоњен, затваран и интерниран. Из интернације је пребегао у Србију, а за време владе Никола Христића је протеран у Румнију, где је остао годину дана.2) У Србију се вратио после абдикције краља Милана 1889. Тада је ступио у државну службу, постављен је за конзуларног чиновника у Будимпешти, а после тога у Приштини, Солуну, Битољу, Скопљу, Цариграду и на крају шеф Пресбироа Министарства иностраних послова.3)
Радећи као вицеконзул у Скопљу упознао се са Делфом, наставницом у Српској женској гимназији,4) са којом се оженио 1901.5)
За време Првог балканског рата је био секретар за страну преписку при штабу Трећој армији, а у Другом балканском рату чиновник ратног пресбироа Врховне команде у Скопљу.6) После ослобођења Приморја, постављен је за среског начелника7) Љешког среза,8) а затим Драчког округа Приморске области.9)
После Другог светског рата био је државни комесар у Вршцу.10)
Као новинар је уређивао листове „Сремац” у Илоку, „Вољу народа” у Панчеву, „Цариградски гласник”, затим „Трговински гласник” и „Дневни лист” у Београду. Сарађивао је са „Заставом” у Новом Саду, „Одјеком” у Београду и „Српством” у Вршцу, календар „Голуб” издање за отоманске Србе,11) први број „Вардара”, календара „Кола српских сестара”. Међу његове најзначајније књиге спадају:12)
Ivan Ivanic