Љутица Богдан и војвода Драгија је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

0001    Служио је Љутица Богдане,

0002    Служио је војводу Драгију,

0003    Служио га за девет година;

0004    Не служи га, што он блага нема,

0005    Већ за добра из потаје шарца.

0006    Кад настала година десета,

0007    Подиже се војвода Драгија

0008    Са господом итар лов ловити;

0009    Сва господа соколе понела,

0010    А Драгија малена крагуја.

0011    Кад дођоше на језеро мутно,

0012    По језеру утве златокриле,

0013    Сва господа соколе пустише,

0014    А Драгија малена крагуја;

0015    Сваки соко утву уватио,

0016    Крагуј птица утве не увати.

0017    То Драгији врло мучно било,

0018    Пак дозива Љутицу Богдана:

0019    „О Богдане, моја верна слуго!

0020    „Трчи, сине, двору бијеломе,

0021    „Донеси ми сивога сокола,

0022    „Еда би нам утву уватио,

0023    „Еда би нам образ осветлао

0024    „На језеру међу господари.”

0025    А беседи Љутица Богдане:

0026    „О Драгија, драги господару!

0027    „Не ће дати разумна госпођа

0028    „Без твојега кака обележја.”

0029    Он му даде и два обележја:

0030    Од појаса свилену мараму,

0031    С десне руке бурму позлаћену:

0032    „Ево, сине, и два обележја,

0033    „Донес’ брже сивога сокола.”

0034    Узе Богдан оба обележја,

0035    Оде брже двору Драгијину:

0036    Пак дозива љубу Драгијину;

0037    „О госпођо, Драгијина љубо!

0038    „Поздравље ти од твог господара,

0039    „Господара и мога и твога,

0040    „Да му пошљеш из потаје шарца,

0041    „И да пошљеш сивога сокола.”

0042    А беседи љуба Драгијина:

0043    „О Богдане, наша верна слуго!

0044    „Ја ћу дати сивога сокола,

0045    „Али не смем из потаје шарца.”

0046    Он извади оба обележја:

0047    „Ево бурма за витеза шарца,

0048    „А марама за сива сокола.”

0049    Нема куда љуба Драгијина,

0050    Отворила деветора врата

0051    И десету браву Дубровничку,

0052    Из потаје коња изводила,

0053    Оседла га и накити лепо,

0054    Па га даде Љутици Богдану,

0055    Даде њему коња и сокола;

0056    Кад се Богдан на шарцу видио,

0057    Онда рече Љутица Богдане:

0058    „Остај с Богом, љубо Драгијина!

0059    „Ја не дворим тебе и Драгију

0060    „Ево има девет годиница

0061    „И настала година десета,

0062    „Не дворим вас, што ја блага немам,

0063    „Већ за овог из потаје шарца.”

0064    Отиште се преко поља равна;

0065    Кано звезда преко ведра неба;

0066    А запишта љуба Драгијина,

0067    Па потрча у господске дворе,

0068    Те дозива девера Манојла:

0069    „Јао мене, девере Манојло!

0070    „Одбеже нас Љутица Богдане,

0071    „И одведе из потаје шарца,

0072    „И однесе сивога сокола.”

0073    Онда скочи дијете Манојло,

0074    Па уседе на коња Шаврана,

0075    Отиште се за њим преко поља.

0076    Брзо Шавран достигнуо шарца;

0077    Кад то виде Љутица Богдане,

0078    Осврте се с десна на лијево,

0079    Те погуби дијете Манојла,

0080    Па освоји и коња Шаврана,

0081    Те састави шарца и Шаврана.

0082    Глас допаде Драгији војводи:

0083    „Зло си сео, војвода Драгија!

0084    „Зло си сео и вино попио

0085    „На језеру међу господари!

0086    „Одбеже те Љутица Богдане,

0087    „Одведе ти Шарца и Шаврана,

0088    „Манојла ти брата погубио.”

0089    Онда скочи војвода Драгија,

0090    Оде вришко двору господскоме,

0091    Па уседе шару бедевију,

0092    Од које је и Шавран и шарац;

0093    Доброј шари добру вољу даје,

0094    Цичи шара, како змија љута,

0095    На ноздрве модар пламен лиже,

0096    Меће пене преко господара,

0097    Но с три копља у висине скаче,

0098    Но с четири добре у напредак;

0099    Брзо шара достиже Богдана,

0100    Достиже га, па га и престиже;

0101    А када се натраг повратила,

0102    Она цикну, како змија љута,

0103    Пак довати Љутицу Богдана,

0104    Довати га зуби за ождреље,

0105    Уд’ри шњиме о земљицу чарну,

0106    Те се Богдан с душом растануо.

0107    Над њим стао војвода Драгија,

0108    Над њим стао, те сузе пролива:

0109    „О Богдане, моја слуго верна!

0110    „И Богдане, моје чедо драго!

0111    „Кад је тебе шарац омилио,

0112    „За што ми га заискао ниси?

0113    „Ја би ти га поклонио, сине,

0114    „И твоју би трудбу наплатио;

0115    „Не би тако лудо погинуо,

0116    „Ни ја мога браца изгубио.”

0117    Па Богдана онде саранио,

0118    Браца свога двору однесао,

0119    Те и њега саранио лепо,

0120    Обојици издао за душу,

0121    Како царски ваља и требује,

0122    Како ј’ закон у вери ришћанској.

0001 Цар честити диван учинио,

0002 Све везире на диван позива,

0003 Све му паше на диван дођоше,

0004 Ал’ не дође паша Сеидиме.

0005 Цар пашама даде пашалуке,

0006 И агама даде агалуке.

0007 А кад царе диван разметнуо,

0008 Ал’ ето ти паше Сеидима,

0009 Онда му је царе бесједио:

0010 „Слуго моја, пашо Сеидиме!

0011 „Камо се ти прије на дивана?

0012 „Ја пашама дадо пашалуке,

0013 „И агама дадо агалуке,

0014 „Што ћеш сада, пашалука нема?”

0015 Вели њему паша Сеидиме:

0016 „О честити царе господине!

0017 „Нисам мог’о на диван ти доћи,

0018 „Јер сам иш’о доље у Дољане,

0019 „Те гледао чуда негледана,

0020 „У некога Комнен-каурина,

0021 „Каква јаше вранца од мегдана,

0022 „Онакога у свијету нема:

0023 „На челу му јарко сунце сија,

0024 „А на грлу сјајна мјесечина,

0025 „На сапима звијезда даница;

0026 „Кад га игра, зледати се не да.”

0027 Онда царе стаде бесједити:

0028 „А да чујеш, пашо Сеидиме!

0029 „Добави ми вранца Комненова,

0030 „Ја укради, ја за благо купи,

0031 „Метнућу те до себе везиром,

0032 „И даћу ти три бијела града,

0033 „Нек су твоји, докле ти је трага;

0034 „Ако л’ ми га добавити не ћеш,

0035 „Нека знадеш, осјећ’ ћу ти главу.”

0036 Кад то чуо паша Сеидиме,

0037 Све мислио, на једно смислио,

0038 Па он оде младу берберину,

0039 Те је своју обријао браду,

0040 Па се гради од Пазара Раде,

0041 Право иде Комненову двору,

0042 И Комнену Божју помоћ виче:

0043 Мало га је Комнен познавао,

0044 Па је њему био говорио:

0045 „Здраво да си, пашо Сеидиме!

0046 „Што си, море, обријао браду,

0047 „Кад ти није за невољу било?”

0048 Мудро га је паша преварио:

0049 „О Комнане, што си полудио,

0050 „Ја нијесам паша Сеидиме,

0051 „Већ сам главом од Пазара Раде;

0052 „Ја сам чуо и људи ми кажу,

0053 „Да ти имаш доста соколова,

0054 „Да ми дадеш два сокола сива,

0055 „Служићу те, колико рекнемо!”

0056 Онда вели Комнен војевода:

0057 „Ој Бога ми, Раде од Пазара!

0058 „Ја би рек’о, да си Сеидиме,

0059 „Да нијеси обријао браде,

0060 „Јер је таког струка и узраста,

0061 „И такога ода и погледа;

0062 „А ја имам доста соколова,

0063 „Даћу теби два сокола сива,

0064 „Служићеш ме три године дана.”

0065 И на то је паша пристануо.

0066 Служио га до двије године,

0067 Не мог’о му ни видити вранца,

0068 А камо ли њега да одведе;

0069 Кад настала трећа годиница,

0070 Пође Комнен у лов у планину

0071 И поведе пашу Сеидима,

0072 Да он лови утве златокриле,

0073 Не понијо стари соколова,

0074 Већ понијо тиће соколиће,

0075 Који лову научени нису.

0076 А кад Комнен у планину дође

0077 Ка ономе зелену језеру,

0078 Ђено плове утве златокриле,

0079 Он ми пусти тиће соколиће,

0080 Да ватају утве златокриле;

0081 Полетише утве под облаке,

0082 А соколи утве и не гледе,

0083 Него лете од јеле до јеле;

0084 Онда вели Комнен војвода:

0085 „Слуго моја, Раде од Пазара!

0086 „Иди брже двору бијеломе,

0087 „Донеси ми старе соколове,

0088 „Да поватам тиће соколиће.”

0089 Ал’ бесједи паша Сеидиме:

0090 „Ој Бога ми, Комнен-господару!

0091 „Твоја госпа вјеровати не ће,

0092 „Не ће мени дати соколова,

0093 „Већ дај мени каква обиљежја.”

0094 Превари се Комнане војвода,

0095 Те му даде златан прстен с руке,

0096 Лети паша Комненову двору.

0097 Пита њега љуба Комненова:

0098 „Слуго наша, од Пазара Раде!

0099 „Камо теби Комнен господару?”

0100 Онда јој је паша бесједио:

0101 „Ој Бога ми, Комненова госпо!

0102 „Ти не питај за Комнена твога!

0103 „Силна га је опколила војска,

0104 „Видиш, да сам коња уморио,

0105 „До тебе је мене оправио,

0106 „И ево ти посл’о обиљежје,

0107 „Да му пошљеш вранца од мегдана,

0108 „Не би л’ своју избавио главу.”

0109 Превари се љуба Комненова,

0110 Превари се уједе је гуја,

0111 И отвори деветера врата,

0112 И десета, па изведе вранца:

0113 А кад паша посједнуо вранца,

0114 Не даде му ђаво мировати,

0115 Већ овако стаде бесједити:

0116 „Јеси л’ чула, Комненова љубо!

0117 „Овако ми поздрави Комнена:

0118 „Да му ј’ Турчин одјахао вранца,

0119 „Ја нијесам Раде од Пазара,

0120 „Већ сам главом паша Сеидиме.”

0121 То изрече, па с коњем утече.

0122 Оста јадна госпа кукајући,

0123 Кукајући, кано кукавица,

0124 Преврћући, како ластавица;

0125 Пак изиђе на високу кулу,

0126 Те припали бојницу лубарду.

0127 А кад пуче бојница лубарда,

0128 Чини ти се, земља се потресе.

0129 То зачуо Комнен у планини,

0130 И ума се јаду осјетио,

0131 Пак се ману тића соколића,

0132 Лети брже двору бијеломе,

0133 Нађе јадну госпу кукајући:

0134 „Што је, љубо, да од Бога нађеш?

0135 „Јесу л’ жива два близанца сина?”

0136 Онда њему љуба говорила:

0137 „О Комнене, жив’ те Бог убио!

0138 „Јесу живи, не били ти живи!

0139 „Јесам ли те свагда сјетовала,

0140 „Да свакије не наимаш слуга?

0141 „А ти најми пашу Сеидима,

0142 „Превари нас, одведе нам вранца;

0143 „Што ћеш саде, јадна твоја мајка?”

0144 Онда јој је Комнен говорио:

0145 „Муч’, не бој се, драга моја љубо!

0146 „Јел’ остала сива бедевија,

0147 „Што је нашег ождр’јебила вранца?”─

0148 „Остала је, ујели је вуци!

0149 „Али вранца стигнути не можеш,

0150 „Далеко је душман одмакао.”

0151 Узја Комнен сиву бедевију,

0152 Оде право трагом за Турчином.

0153 Што је вранац у три пута скак’о,

0154 То кобила у један пут вата.

0155 Насред га је горе сустигао;

0156 Кад кобила угледала вранца,

0157 Она врисну, гора се потресе,

0158 Кад је вранац осјетио мајку,

0159 Стаде вранац, макнути се не ће.

0160 Бије њега паша Сеидиме,

0161 Бије њега оштром бакарлијом:

0162 „Ајде, вранче, жив’ те Бог убио!

0163 „Видиш, да сам изгубио главу.”

0164 Вранац стоји, макнути се не ће.

0165 Повикује Комнене војвода:

0166 „Стан’дер, пашо, да ти најам платим,

0167 „Није право, тако да отидеш.”

0168 Достиже га, одс’јече му главу,

0169 И поврати вранца од мегдана,

0170 Оде двору и зраво и мирно.

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.

---

Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija