Хајка Атлагића и Јован бећар је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

Србин Јован и Хајка муслиманка се потајно заволе, а она га скрива у својој кући. Након неког времена, одлуче да побјегну у Котаре, и узму благо од Хајкиних родитеља. Мајка јој касније пише писмо у којем је проклиње, но на то Хајка одговара да је то урадила из љубави.

0001    Пошетала Хајка Атлагића;

0002    На Хајкуни дивно одијело:

0003    Једна глава, седам перишана;

0004    Једне уши, а двоје минђуше;

0005    Једно грло, три дробна ђердана;

0006    Једне плећи, три кавада жута;

0007    Једне руке, троје белензуке;

0008    Једно срце, три златна појаса;

0009    На ногама гаће шаровите,

0010    Какве су јој клете искићене!

0011    До кољена вуци и бауци,

0012    Од кољена ситне веверице,

0013    А покрај њих све јуначки брци,

0014    На усперку пашин делибаша,

0015    Око њега тридесет делија;

0016    На учкуру двије кујунџије:

0017    Један кује, други позлаћује.

0018    Шета млада низ нову чаршију

0019    Пред дућане Јована бећара:

0020    „Божја помоћ, Јоване бећаре!”—

0021    „Здрава била, Хајко Атлагића!

0022    „Здрава била, и гаће дерала,

0023    „А и мени халвалука дала.”

0024    Вели њему Хајкуна ђевојка:

0025    „О Јоване, Бог те не убио!

0026    „А шта ћу ти дати халвалука?

0027    „Да бих дала везена јаглука,

0028    „У том нема за те халвалука;

0029    „Да бих дала танка бошчалука,

0030    „Ни ту нема за те халвалука;

0031    „Да бих тебе у ложницу звала,

0032    „Не ћеш, Јово, ћети мировати,

0033    „Веће хоћеш стати враговати.”

0034    Проговори дијете Јоване:

0035    „Ход’, Хајкуна, да се опкладимо,

0036    „У твој ђердан и у мог ђогата,

0037    „Ђе речемо, да се састанемо:

0038    „Јал’ у моме, јал’ у твоме двору,

0039    „Ил’ у башчи бега Атлагића,

0040    „Да заједно ноћцу преноћимо:

0041    „Које прије стане враговати,

0042    „Нека даде коња, ил’ ђердана.”

0043    Проговори Хајкуна ђевојка:

0044    „Чујеш ли ме, дијете Јоване!

0045    „Кад довече тавна ноћца дође,

0046    „Дођи, Јово, у зелену башчу

0047    „Под неранџу бега Атлагића,

0048    „Чекај мене под жутом неранџом.”

0049    Па ђевојка оде у дворове.

0050    Мисли Јово на дућану своме,

0051    Што му рече Туркиња ђевојка:

0052    Да л’ ће доћи, да л’ навести Турке.

0053    У то доба тавна ноћца дође.

0054    Шета Јово у зелену башчу

0055    Под неранџу бега Атлагића,

0056    Мало стаде под жутом неранџом,

0057    Стаде јека кроз зелену башчу:

0058    Стоји звека дробнијех ђердана,

0059    Стоји шкрипа жутијех кавада,

0060    Стаде клепет мества и папуча;

0061    Рече Јово, навела је Турке,

0062    Па побјеже кроз зелену башчу.

0063    Јави му се Туркиња ђевојка:

0064    „Куд ћеш, Јово? Ногу подломио!

0065    „Знаш ли, данас што си говорио.”

0066    Стаде Јово у зеленој башчи,

0067    Дође к њему Туркиња ђевојка,

0068    Узе Јова за бијелу руку,

0069    Води њега на горње чардаке,

0070    Па легоше у меке душеке.

0071    Заспа Јово како јагње лудо,

0072    Ал’ ђевојка спавати не може,

0073    Окреће се по меку душеку,

0074    Уд’ри Јова руком уз образе:

0075    „О Јоване, не дигао главе!

0076    „Зар ти жалиш твојега ђогата?

0077    „Да Бог да га узјахали Турци!

0078    „А мој ђердан попили хајдуци!”

0079    Кад то виђе дијете Јоване,

0080    Он загрли Туркињу ђевојку,

0081    Пољуби је три-четири пута,

0082    Да тко броји, и више би било.

0083    Па заспаше ђеце обадвоје.

0084    Кад се прену дијете Јоване,

0085    Танку кулу огријало сунце,

0086    Рече ријеч дијете Јоване:

0087    „Ој ђевојко, мртви сан заспала!

0088    „На пенџере огријало сунце,

0089    „Хоће мене Турци погубити.”

0090    Вели њему Туркиња ђевојка:

0091    „Не бој ми се, дијете Јоване!

0092    „Ја бих тебе могла оставити

0093    „И годину дана бијелијех

0094    „У нашему двору бијеломе,

0095    „Да не знаде ни отац ни мајка.”

0096    Па се скочи на ноге лагане,

0097    Па Јована у душеклук спрема

0098    И затрпа њега душецима.

0099    Ваздан Јово у душеку спава,

0100    Доке њима тавна ноћца дође,

0101    Те намири и оца и мајку,

0102    Иде Јову на горње чардаке,

0103    И Јована вади из душека,

0104    Донесе му господску вечеру,

0105    И покупи жутијех дуката,

0106    Па сиђоше пред подруме б’јеле,

0107    Опремише дора Атлагића,

0108    Оде Јово да под своју кулу,

0109    Те опреми својега ђогата

0110    И он узе, што имаде блага,

0111    Добријех се доватише коња,

0112    Па одоше у равне Котаре.

0113    Кад у јутру јутро освануло,

0114    Виђе љуба бега Атлагића,

0115    Ђе на кули не има ђевојке,

0116    Покупљено из ризнице благо,

0117    А не има коња у подруму:

0118    Брже гради књигу на кољену,

0119    За кћери је књигу оправила:

0120    „За што, кћери, да од Бога нађеш!

0121    „Своме оцу ти запали браду?

0122    „Старој мајци образе поцрни?”

0123    А Хајкуна другу шаље мајци:

0124    „Не будали, моја стара мајко!

0125    „Да ти знадеш, моја стара мајко,

0126    „Како влаше плаховито љуби,

0127    „Ти би мога баба оставила,

0128    „Па б’ отишла стара за каура.”

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

---

Hajka Atlagica i Jovan becar