Филип Фортунатов
Филип Фјодорович Фортунатов
Рођење: 14. јануар 1848. Вологда, Русија Смрт: 3. октобар 1914. Косолма, Русија Познат као: слависта и професор

Филип Фјодорович Фортунатов (рус. Филип Федорович Фортунатов) (Вологда, 2/14. јануар 1848 — Косолма, 20. септембар/3. октобар 1914), слависта и индоевропеиста, професор универзитета (Москва).

Учио је у петрозаводској гимназији, у којој је његов отац био директор, и у московском универзитету, у којем је завршио студије 1868. г. Током 1871. заједно са В. Ф. Милером је извео научно путовање у Литванију, резултат чега је био зборник литванских народних пјесама (објављен у „Известия Московского университета“, 1872. г. итд.). Затим је путовао по иностранству, а по повратку 1875. одбранио је магистарску дисертацију, представљајући издање древноиндијског текста S âmaveda Aranyaka Samhitâ са прилогом „Нескольких страниц из сравнительной грамматики индоевропейских языков“. Затим је постао доцент московског универзитета. Године 1898. изабран је за члана руске академије наука, а 1902. преселио се из Москве у Петроград.

Одлично познавање славенских и балтичких језика је одликовало све радове Фортунатова. Због свога рада се сматра утемељивачем модерне индоевропске акцентологије. Први је у Русији давао курсеве на литванском језику. Такође је проучавао фонетику и морфологију индоевропских језика, а посебно старославенског и готског. О литванском језику је написао доста чланака који су објављени углавном у њемачким стручним часописима. Године 1897. под његовом редакцијом је изашао Литвански Словар А. Јушкевича који је био на високом научном нивоу. Фонетици санскрита су посвећена дјела: чланак „L + dental im Altindischen“ у журналу „Beiträge“ Бецејбергера (т. VI) и каснији рад о истој теми „Индоевропейские плавные согласные в древнеиндийском языке“ у зборнику у част Ф. Е. Корша Χαριστήρια (1896). Њемачки превод се појавио у „Zeitchrift für vergleich. Sprachforschung“ Куна (т. XXXVI), гдје је штампана и друга студија „Ueber die schwache Stufe des urindogermanischen a-vokals“. Главно значење су имали његови радови из области балтичко-славенске акцентологије, као чланак „Zur vergleichenden Betonungslehre der lituslavischen Sprachen“ у „Archiv für slavische Philologie“ Ватрослава Јагића (т. IV, 1880 и т. XI).

Друга дјела су му још: „Об ударении и долготе в балтийских языках. I. Ударение в прусском языке“ (1895), „Phonetische Bemerkungen veranlasst durch Miciosich's Etymologische s Wörterbuch der Slavischen Sprachen“, и многобројни други чланци у разним журналима.

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од фебруара 1907.

• Энциклопедический Словарь Ф. А. Брокгауза и И. А. Ефрона, 1890-1907, 86 томова
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 4 (A. Белић).
• Indogermanisches Jahrbuch 8 (1920–1921) 266–271 (M. Vasmer).
• Φ. Φ. Фортунатов: Избранные труды, 1. Москва, АНСССР, 1956. Стр. 5–20 (M. H. Петерсон, В. К. Поржезинскй).
• Славяноведение в дореволюционной России, Москва: АН СССР, 1979. 344–346 (В. В. Колесов).
• Большая советская энциклопедия, Москва 3 27 (1977) 555 (А. А. Реформатский).
• Кирило-Методијевска енциклопедия, I–IV, БАН, София, 1985–2003. 4, 292–296 (М. Райкова).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Filip Fortunatov