Корисничке алатке

Алатке сајта


три_вука

Три вука

Три вука је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Књигу пише Хаџи-Мусић Дуро

0002    па је посла у Брда камена,

0003    а на руке побратима свога,

0004    побратима Поповић Ивана:

0005    „О Иване, мио побратиме!

0006    Ја сам чуо ђе ми људи кажу,

0007    да си јунак на крајину туђу,

0008    доведи ми стотину Брђанах,

0009    јер сам један шићар уходио,

0010    у Грахову тридесет крдовах.“

0011    Кад Ивану ситна књига дође,

0012    он сакупи стотину Брђанах,

0013    отле граду Никшићскоме пође,

0014    а кад граду Никшићскоме дође,

0015    ту нашао три стотин’ Тураках,

0016    ма им Иво божју помоћ зваше:

0017    „Божја т’ помоћ, Дуро побратиме!

0018    Хоћемо л’ им смјети ударити,

0019    јер су вазда добри Црногорци?“

0020    Ма га Туре слободило клето:

0021    „А не бој се, мио побратиме,

0022    све те дјеца бити код оваца.“

0023    Отале се подигнула војска,

0024    док изиде за горицу малу,

0025    ту је војска починула трудна,

0026    на присоја поставила стражу,

0027    јест на стражу Поповић Иване,

0028    те уходи по Грахову овце.

0029    Ма Ивану добра срећа била

0030    е је пошло тридесет чобанах,

0031    отишли су Рисну бијеломе

0032    да донесу харач на чобане;

0033    у то Иван у дружину пође

0034    и дружини право кажеваше.

0035    Кад увече на конаку било,

0036    но етака донесе винтура (срећа)

0037    а два Вука и од Горе Црне:

0038    једно био Томановић Вуче,

0039    друго био Маркићевић Вуко,

0040    оба Вука од Трњинах била

0041    на торину Бојановић Вука,

0042    њега зову оба побратима:

0043    „Хајд’ у чету, побре, да идемо!“

0044    Е ма им се одговара Вуко:

0045    „Ја не могу оставити овце,

0046    друге пушке код овацах нејмам

0047    до мојег сјајна џефердара,

0048    но је пошло тридесет чобанах,

0049    отишли су Рисну бијеломе.“

0050    Па им закла од овацах меса,

0051    а кад били и кад вечерали,

0052    у томе се збором зађедоше,

0053    све зборише о сваком јунаштву:

0054    „Када би нам ударили Турци,

0055    и да хоте сјутра ударити!“

0056    Кад ујутру испред зоре било

0057    на торину ударе им Турци,

0058    ма Никшићи ударили зорно,

0059    све бијеле заврнули овце,

0060    ал’ три Вука трче у поћеру,

0061    сам се брани Поповић Иване,

0062    к себи им се примаћ не даваше,

0063    него Вуче докликује Вука,

0064    Томановић и Маркићев’ Вука:

0065    „Пи, зла срећа, оба побратима!

0066    Кад се скупе на збор Црногорци,

0067    на Цетиње пред бијелом црквом,

0068    зађес’ те се за бијеле овце,

0069    три те казат код овацах Вука,

0070    а ми главе донијет нећемо,

0071    ев’ ни своје, а камоли турске,

0072    то ће бити брука и срамота!“

0073    Но загна се Маркићевић Вуко

0074    и таква га нанесе несрећа

0075    на метериз Поповић Ивана,

0076    е ма Иван ужди џевердана

0077    и обје му ноге саломио:

0078    паде Вуко у зелену траву,

0079    ал’ је Иван извадио ножа,

0080    да његову посијече главу,

0081    ма се Вуко сјећи не даваше

0082    но с кољенах ужди џефердана,

0083    те Ивана добро погодио

0084    и он њему ноге саломио -

0085    паде јунак један до другога;

0086    тад дозива Маркићевић Вуко:

0087    „Ој крвниче, Поповић Иване!

0088    Куђ ми зајми тридесет крдовах,

0089    што ли си ме положио овдје?

0090    Да ли ми се јадну примакнути,

0091    да ти добру посијечем главу!“

0092    Ма га Иван слободио дивно:

0093    „А не бој се, Маркићевић Вуче!

0094    И ти с’ мене ође оставио,

0095    хоте твоје на трагове овце,

0096    а турачке на кочеве главе.“

0097    У ријечи коју говораху,

0098    а то доспје тридесет чобанах,

0099    ударише једино на Турке,

0100    мало поби, али овце јаве,

0101    сваки носи од Турчина главу,

0102    а два Вука носе по четири,

0103    и по два су жива уфатили.

0104    Но кад дође Томановић Вуко,

0105    он својега пита побратима:

0106    „Јеси ли ми погинуо, побро?“

0107    Њему јадан кажеваше Вуче:

0108    „Јесам ево погинуо, побро!

0109    Ма не жалим што сам погинуо,

0110    пошто си ме осветио дивно,

0111    а и ја сам себе зам’јенио:

0112    убио сам мојега крвника.

0113    Но за бога, мио побратиме,

0114    исправи ме на моја кољена

0115    да крвника припужем посјећи.“

0116    То га побро био послушао,

0117    исправио њега на кољена,

0118    свом крвнику одасјече главу.

0119    Тко погиб’о ту је остануо,

0120    сви остали пошли на торине,

0121    унијели рањенога Вука

0122    и узалуд не била им мука,

0123    видали га те га извидали,

0124    ма не може веће четовати.

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Tri vuka

три_вука.txt · Последњи пут мењано: 2021/06/01 13:53