Стево Лазаревић и цар Бајазит је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Цар Бајазит шаље књигу (писмо) Стеви Лазаревићу, тражећи од њега да пошаље војску у битку, иако је Стево војском десет пута слабији. Арханђел се у сну јавља Стеви, и казује му да ће Турке следити ледена киша и снијег, и да неће имати проблема у бици против њих. На Стевин одговор да долази на Марицу у битку, Бајазит купи војску и шаље је на договорено мјесто. Слеђене Турке Стево напада са својом војском и односи побједу, успјевши да зароби и Бајазита, кога одводи код Вука Бранковића на чување. Овај пристаје да пусти Бајазита са пратњом до Једрена, у замјену за многе товаре блага. Бајазит по доласку у Цариград дозволи Јови, Стевином брату, да из ропства пошаље неки поклон Стеви. Овај шаље златни лук и скривену поруку Стеви у којој казује како га је Вук Бранковић преварио. По пријему поруке, Стево убија Бранковића. Бајазит након тога убија Јову и печенога га у сандуку шаље Стеви Лазаревићу.

0001    Цар Бајазит код водице паде,

0002    Код Марице и код Пољанице,

0003    Шатор пење ситну књигу пише

0004    И шаље ју Лазаревић’ Стеви:

0005    ”Гледај, море, шта ти књига каже,

0006    Што ти каже – да тебе не буде,

0007    Једна земља а два господара,

0008    У којој се чини доста квара,

0009    Не можемо оба царовати,

0010    Треба, Стево, сваком своје дати!

0011    У теб’ има шездест хиљад’ војске,

0012    То је мени као ситне крушке;

0013    У мене је шест стотин’ хиљада,

0014    Све по избор’ славни витезова –

0015    Оди, Стево, на воду Марицу,

0016    На Марицу и на Пољаницу,

0017    Да ти дружбу сабљама поделим,

0018    А и тебе живога ухватим,

0019    Као што је твој бабајка Лазо

0020    На Косову јадно погинуо,

0021    Погинуо, царство оставио

0022    Чије било и коме Бог дао!”

0023    Прими књигу Лазаревић Стево,

0024    Невесело њу је разгледао,

0025    Мисли Стево, мисли свакојаке,

0026    Што да чини сам он већ не знаде:

0027    ”Ако идем с Турком војевати,

0028    Неће срећа мени добра бити –

0029    У мене је шездесет хиљада,

0030    У Турака шест стотин’ хиљада,

0031    То је, јадан, десет на једнога,

0032    Биће срећа бабајке мојега!”

0033    Кад је Стево тако размишљао,

0034    Санак је њега у том ухваио;

0035    У санку се њему појавио,

0036    Појавио свети Арханђеле

0037    И њему је лепо бесједио:

0038    ”Не плаши се, Лазаревић’ Стево,

0039    Ништа зато што је Турак’ више

0040    Него твоје прехрабре дружине –

0041    Ти ћеш опет Турчина добити,

0042    Земљи својој славу оставити!

0043    Над Турком ће време јадно бити,

0044    Јер облак се хоће проломити,

0045    Из њега ће пасти млога киша,

0046    Млога киша са сњегом см’јешана,

0047    Турком ће се руке преледити

0048    Да не могу ни сабљу узети,

0049    Биће чудо од Бога милога,

0050    У пол лета, окол’ Петрова дна,

0051    А над твојом маленом дружином

0052    Сијати ће сунце са месецом!”

0053    Кад је Стево санак проспавао,

0054    Мило му је што у сну видио;

0055    Он узима танане дурбине,

0056    Пак он гледа кроз своје прозоре

0057    На Марицу и на Пољаницу

0058    И окол’ њих силну турску војску,

0059    Над којој се облак навукао,

0060    Силну кишу из себе просуо;

0061    А над својом маленом дружбином,

0062    Гледи Стево тананим дурбином,

0063    Сија сунце и њу охрабрава

0064    Да с’ избави јадног турског јарма.

0065    Брже Стево ситну пише књигу,

0066    Пак је шаље цару Бајазиту:

0067    ”Ајде, царе, на воду Марицу,

0068    На Марицу и на Пољаницу,

0069    Да сабљама царство поделимо,

0070    Унапредак у миру живимо!”

0071    Чита књигу царе Бајазите,

0072    Пак дозива све своје телале

0073    И њима је нагло заповедао,

0074    Заповедао, страшно говорио:

0075    ”Ето пише Лазаревић Стефан,

0076    Он нас зове на некакви мејдан,

0077    На Марицу и на Пољаницу,

0078    Да изгуби своју дружбиницу!

0079    Већ вичите по ордији мојој

0080    Нек’ се сваки јунак на бој справи,

0081    Да идемо на воду Марицу,

0082    На Марицу и на Пољаницу,

0083    Да погубим Лазаревић’ Стева

0084    И његову сву с њиме дружбину!”

0085    Виче телал по царевој војсци:

0086    ”Скоч’те, Турци, славни витезови,

0087    Пак пашите сабље аламанке

0088    И седлајте сви своје хатове

0089    Да се иде на воду Марицу,

0090    На Марицу и на Пољаницу,

0091    Тамо чека Лазаревић Стево,

0092    На мејдан нас он зазива мали!”

0093    Пада киша из ведра облака,

0094    Пада киша са снегом смешана

0095    И Турком се руке преледиле –

0096    Чуда божја, у Петрове данке.

0097    Куну Турци цара Бајазиту

0098    Што ји води на воду Марицу:

0099    ”О наш царе, жив те Бог убио,

0100    Какав те је сада мејдан наш’о

0101    На овоме злочестом времену,

0102    Да изгубиш своју силну војску –

0103    Та руке се нама преледише,

0104    Преледише од те млоге кише!”

0105    Време цара задржало било,

0106    И он на рок на мејдан не дош’о.

0107    Тада скочи Лазаревић Стево

0108    Са дружином он маленом славан,

0109    Пребродио водицу Марицу,

0110    Пак за њоме у Пољаницу,

0111    Ударио на силнога Турка

0112    Са својима шездест хиљад’ друга,

0113    Газе, секу гди гођ кога стигну;

0114    Беже Турци на воду Марицу,

0115    Ту се млоги Турци подавише

0116    И ћуприју од себ’ начинише.

0117    По њој броди Лазаревић Стево,

0118    Гледајући чудо учињено,

0119    Пак се стишта за једним Турчином,

0120    За Турчином, лепим свиленгаћом –

0121    То бијаше царе Бајазите,

0122    Али Стево наш то не знађаше.

0123    Затим скоро њега ухватио,

0124    Ухватио и руке му свезао,

0125    Пак га води к белому шатору,

0126    К свом зету Бранковићу Вуку:

0127    ”Ето, зете, Бранковићу Вуче,

0128    Ето, зете, доброг свиленгаће,

0129    Овај може изменити Јову,

0130    Мога Јову, милог мојег брата,

0131    Што ј’ у ропству код проклета цара,

0132    Бајазита, проклета му душа!”

0133    Оде Стево Турке прогањати,

0134    Своју земљу од њих очистити.

0135    Тад беседи царе Бајазите:

0136    ”Пријатељу, Бранковићу Вуче,

0137    Одреши ми моје беле руке

0138    Да б’ ми мало одлануле муке,

0139    Ах, ја јесам царе Бајазете,

0140    Од старина пријатељ твој, Вуче!

0141    Ево теби девет товар’ блага,

0142    Пусти мене до мојега двора –

0143    Ако хоћеш и дваест товара,

0144    Само дај ми добри пратиоца!”

0145    Тад проклети Вуче већ намисли

0146    Да учини ка’ и кнезу Лази,

0147    Пак он дреши руке од узлова

0148    Бајазиту, цару од Турака,

0149    И даје му мудре пратиоце

0150    Једренету граду да га прате,

0151    Оде царе граду своме белом.

0152    Дојде Стево к шатору зетову:

0153    ”Камо, зете, заробљени Турчин,

0154    Што намисли с њиме да учиним?”

0155    Ал’ проклети Вуче досети се,

0156    Своме шури Стеви извиња се:

0157    ”Шта ме питаш за роба твојега,

0158    Муселмана једног проклетога –

0159    Заче буну по шатор’ чинити,

0160    Со тим мене на јар подизати,

0161    Трго сабљу, одсеко му главу

0162    И баци га у Марицу воду!”

0163    То се све Стево за истину прими

0164    И онда се дому свом поврати.

0165    Кад је дош’о царе Бајазите

0166    У Цариград и дворове своје,

0167    Зове Јову, младога свог роба,

0168    Тугује му с’ на његова брата –

0169    Како га је Стево заробио,

0170    Заробио и руке му свезао,

0171    И како га Вуку предао беше

0172    Да га чува и мењат га ктеше,

0173    Не зна Стево ког је заробио,

0174    Бајазета да је уловио!

0175    Даље рече Бајазите царе:

0176    ”Јово, мој млађали сине,

0177    ктеде Стево мене променути,

0178    Тебе натраг од цара искати –

0179    Хвала Богу и мом пријатељу,

0180    Пријатеља, Бранковића Вуку,

0181    Он ми руке беле одрешио,

0182    Пратиоце до града ми дао!”

0183    Слуша Јово Бајазита цара,

0184    Слушајући у лицу се мења,

0185    Обе очи сузе му пролише,

0186    Но од цара мудро он то крише,

0187    Пак беседи Бајазиту цару:

0188    ”На милости, господине цару,

0189    Хвала Богу кад вас он сачувао

0190    И из ропства вас је избавио –

0191    То је Стево учинио милост

0192    Да ви њему не чините жалост,

0193    Послите му какове год даре,

0194    То ће њему мило бити, царе!”

0195    Тада рече Бајазите царе:

0196    ”Иди, Јово, мој мили посинче,

0197    Ти избирај какве хоћеш даре,

0198    Пак посли ји Стеви, брату твоме!”

0199    Оде Јово на куле високе,

0200    Пак он мисли мисле свакојаке

0201    Какве б’ даре брату свом послао,

0202    А и писмо њему написао

0203    Како га је Вуче преварио

0204    И за новце цара пропустио.

0205    Нађе Јово позлаћену стрелу,

0206    Те узима да ју пошље брату;

0207    Ту бија’у луци позлаћени,

0208    Не зна Јово шта ће чинит’ с њими.

0209    На једно се он већ домислио,

0210    Пак лукове и стрелу је узео,

0211    На лукови шајтов начињаше,

0212    У шајтове ситну књигу крише,

0213    У књиги је Стеви казивао

0214    Све по реду како што је било –

0215    Да је Стево цара заробио,

0216    А Вуче га за новце пустио.

0217    На лукови још горе напис’о:

0218    ”Добро гледај, мили брате Стево!”

0219    Кад је стрела донешена Стеви,

0220    Онда он би у великој слави,

0221    Сва господа код њега су били,

0222    За трапезом редом су седили.

0223    Узе стрелу Лазаревић Стево,

0224    Пак премеће он њу свакојако;

0225    Ма лукови натпис написани,

0226    Чита Стево, не зна што то значи.

0227    Даде стрелу од руке до руке,

0228    Опет дође у Стевине руке.

0229    Онда Стево шајтов отворио,

0230    Од чуда се лист папира наш’о.

0231    Чита књигу што му пише Јово,

0232    Чита књигу весма невесело,

0233    Пак ју даде господама редом.

0234    Сви читају, а блеђују лицем,

0235    Дође књига и до Бранковића,

0236    Проклетога Вука неверника.

0237    Кад је Вуче књигу прочитао,

0238    И за стола на ноге с’ дигао,

0239    Пак се куне клетвом свакојаком

0240    Да не буде он тим неверником;

0241    Кунећи се да невера није,

0242    Плећа даде и бегати стаде.

0243    Ал’ га Стево мудро прихитрио

0244    Буздованом у главу згодио;

0245    Ту се сконча Бранковића Вуче,

0246    Плату доби од своје невере.

0247    Кад то зачу мајка и сестрица

0248    Бранковића невернога Вука,

0249    Одма оне на процес дођоше,

0250    Љуто Стеву тада проклињаше.

0251    Али Стево разјарен већ био,

0252    Сабљу узе, обе б’ погубио,

0253    Да господа за мач не прихват’ше

0254    И њи обе пред њим извинише.

0255    Тад господа мајки и сестрици

0256    Казиваху шта би на Марици,

0257    А кад оне речи саслушаше,

0258    Свога Вука клети тад зачеше:

0259    ”О наш Вуче, жив те Бог убио,

0260    Што с’ тражио, мало си добио!”

0261    Кад пак зачу царе Бајазите

0262    Како с’ сконча пријатељу Вуче,

0263    Он намакну на своје чауше,

0264    Младог Јову они погубише,

0265    Заклаше га како јагње младо

0266    И пеку га, жив ји Бог убио,

0267    Пак справљају шарена сандука,

0268    У њег’ мећу Јову печенога,

0269    Пак још мећу лист папира - -

0270    Окол’ врата печеноме Јови,

0271    Име на њем’ његово запис’о:

0272    ”Јест заиста ово печен Јово,

0273    Кога шиље царе из Милости,

0274    Кога шиље Лазаревић Стеви!”

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Stevo Lazarevic i car Bajazit