Симеон Наранџић Зорић (Чуруг, 1743 — Шклов, 18. новембар 1799), српски генерал у војној служби царске Русије. Учествовао је и истакао се јунаштвом у ратовима против Прусије и Турске. Био је љубавник руске царице Катарине Велике. Оснивач је прве модерне војне школе у Русији на свом имању у Шклову.

Симеон Наранџић Зорић се родио око 1743, вероватно у Чуругу у Бачкој.^{1) 2)} Симеонов отац се звао Гаврило Наранџић, а мајка Стефанија је била ћерка Јована Зорића.³⁾ Многи Срби су се због верског и политичког прогона од 1752. до 1754. преселили из Аустрије у Русију.⁴⁾ Прва група Срба под вођством Јована Хорвата населила је област Нове Србије, а друга група под вођством Јована Шевића и Рајка Прерадовића населила је Славеносрбију.⁵⁾ Под Шевићевом командом била су тада два брата Максим Зорић и Василије Зорић.⁶⁾ Максим Зорић је постао генерал-поручник и добио је велико имање, а пошто је имао само ћерку посинио је Симеона Наранџића, који је био унук Максимовог стрица Јована Зорића.⁷⁾ Доселили су се 1754. у Русију, у област Славеносрбије.⁸⁾

Симеон Зорић је 1. маја 1754. године са 11 година уписан у један од хусарских пукова у Славеносрбији.⁹⁾ Брзо је напредовао у војсци и војним вештинама уз велику подршку свога поочима.¹⁰⁾ Посебно је волео јахање, мачевање и стрељање.¹¹⁾ Прва ратно искуство стекао је 1760. учешћем у Седмогодишњем рату против Прусије, када је био накратко заробљен и пуштен.¹²⁾ Због показане храбрости у децембру 1760. унапређен је у корнета и у потпоручника.¹³⁾ Учествовао је у многим биткама, да би на крају рата био унапређен у поручника.¹⁴⁾ Учествовао је у руској војној интервенцији у Пољској.¹⁵⁾ Царица Катарина Велика је посебним манифестом 1765. насељеничке хусарске аутономне пукове преобратила у редовне хусарске пукове, а Зорић је био у комисији, којој је поверено да спроведе царичину одлуку.¹⁶⁾ Током 1767. произведен је за ротмистра.¹⁷⁾ Царичиним реформама сељаци су потпуно везани за земљу поставши спахијски робови, што је изазвало побуну сељака, у чијем гушењу је учествовао и Зорић.¹⁸⁾

Учествовао је у Руско-турском рату 1768-1774 и толико се истакао да је одмах на почетку рата унапређен у премијер-мајора.¹⁹⁾ Брзо се прочуо по успешној обрани на реци Прут.²⁰⁾ Пуних седам месеци он је са својом јединицом одбијао турске нападе.²¹⁾ Велики успех остварио је када је 3. јула 1770. одбацио турску војску код Рјабе Могиле.²²⁾ Тада је јуришајући на турске положаје био три пута рањен и онда заробљен.²³⁾ Турци су га одвели у затвор Једи куле крај Цариграда.²⁴⁾ У затвору је био 4 године и три месеца све до окончања рата, а онда је осам месеци провео у Цариграду до коначне размене заробљеника.²⁵⁾ У Петроград се вратио 1775. и одмах су га послали у дипломатску мисију у Шведску.²⁶⁾ По повратку из Шведске царица га је одликовала орденом св. Ђорђа 4. степена.²⁷⁾

Постао је ађутант кнеза Григорија Потемкина, царичиног љубимца и готово савладара Русије.²⁸⁾ Потемкин је био главни царичин љубимац, али страховао је од претендената, па је тражио некога ко њему не би био опасан, а истиснуо би опасне претенденте.²⁹⁾ За ту сврху одабрао је Зорића.³⁰⁾ Потемкин је Зорића препоручио царици и брзо је уследио вртоглави успон Симеона Зорића.³¹⁾ Унапређен је 1777. у потпуковника, а онда за командира хусарског телесног ескадрона и козачке телесне чете.³²⁾³³⁾ Исте године заједно са млађим братом унапређен је у пуковника и царичиног крилног ађутанта.³⁴⁾ Постао је царичин љубимац и љубавник.³⁵⁾ Већ 3. октобра 1777. унапређен је у генерал-мајора.³⁶⁾ Царица му је дала крунска имања у Сесвегену у Лифландији, вредна 200.000 рубаља, а поред тога добио је велику палату у Петрограду, као и 300.000 рубаља у готовини.³⁷⁾ И страни владари су уочили колико је Зорић омиљен, па су га обасипали поклонима.³⁸⁾ Царица му је 1778. поклонила место Шклов у могиљевској губернији (данашња Белорусија), а на том имању је живело 16.000 људи.³⁹⁾ Исте године добио је још једно имање у полоцкој губернији.⁴⁰⁾

Потемкин је намеравао да Симеона Зорића искористи као привремено средство за уклањење опаснијих претендената.⁴¹⁾ Међутим када је Зорић показао намеру да засени Потемкина и не буде потчињени љубимац Потемкин је почео да говори царици да је време да се изабере достојнији ађутант, па се царица охладила према Зорићу.⁴²⁾ Симеон је онда маја 1778. изазвао Потемкина на двобој.⁴³⁾ Потемкин га је одбио, а Зорић је јуна 1778. био присиљен да напушти двор.⁴⁴⁾ Једно време живео је у Паризу утеху тражећи у расипању и оргијама.⁴⁵⁾ У септембру 1778. вратио се на своје имање у Шклову и тада је задњи пут добио велики додатак уз плату.⁴⁶⁾

У Шклову је водио раскошан живот, али трошио је новац и на корисне ствари. Отворио је племићку војну школу за децу сиромашних племића.⁴⁷⁾ Насвом дворцу држао је оркестар сталну позоришну трупу.⁴⁸⁾ Био је издашан у давању помоћи. Подигао је фабрике коже, ужарија, лађа, једрила, бакра и ракије. Међутим надзор над тим подузећима поверавао је другима, који су злоупотребљавали његово поверење и упропаштавали Зорићеву имовину.⁴⁹⁾

Када је царица Катарина Велика 1780. кренула да обиђе Белорусију, добијену након деобе Пољске пролазила је кроз Шклов, где ју је Симеон Зорић величанствено дочекао.⁵⁰⁾ После тога царица се у Шклов вратила са аустријским царем Јосифом II.⁵¹⁾ Том приликом приређен је ватромет са 50.000 ракета, што је било веома скупо.⁵²⁾ Зорићево имовно стање се нагло окрњило након раскошног живота, дарежљивости и таквога дочека.⁵³⁾ Поред тога Зорић је био познат по великим губицима на коцки, то је навело браћу Зановиће, двојица чувених пустолова, да се привежу за Зорићевог брата и дођу 1781. у Шклов.⁵⁴⁾ Већ тада Зорић се налазио у дуговима, иако ја имао приходе од 100.000 рубаља годишње. Браћа Зановићи предложили су онда Симеону Зорићу да они управљају његовим имањем и да исплате све његове дугове и поред тога му дају годишње 100.000 рубаља.⁵⁵⁾ Пристао је на њихову понуду, али убрзо су Зановићи ухапшени због растурања лажног новца.⁵⁶⁾

Зорић је пензионисан 1784. и отада је живео повученије и једноставније.⁵⁷⁾ Бринуо се само за своје питомце. Његова школа била је прва модерна војна школа у Русији.⁵⁸⁾ Толико је држао до те школе да је једно време 1788. у њој наставник био Доситеј Обрадовић.⁵⁹⁾ Међутим дугови су му све више расли, па се више пута обраћао царици, која га је спасавала потпуног упропаштавања.⁶⁰⁾ Након смрти царице на руски престо је 1796. ступио Павле Први, који је Зорића поставио за команданта изјумског хусарског пука, који се онда називао хусарски Зорићев пук.⁶¹⁾ Цар је Зорића 1797. унапредио у чин генерал-лајтанта.⁶²⁾ Цар је ценио способнога војсковођу Зорића. Симеон је септембра 1797. поднео оставку на државну службу, а кад је за време његова одсуства у иностранству имање дошло до расула руски цар је наредио да се имање спаси.⁶³⁾ Маја 1799. избио је велики пожар у коме је страдала школа и део Шклова, што је толико потресло Зорића да се тешко разболео.⁶⁴⁾ Умро је 7/18. новембра 1799.

• http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/P-1010-1913-002&p=486&e=f&w=1280&h=899 Српски књижевни гласник (1913) књига 2, стр 430-437
• http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/P-1010-1913-002&e=f&p=586&z=3&x=0&w=1280&h=899&x=b Српски књижевни гласник (1913) књига 2, стр 516-525
• http://www.rastko.rs/rastko-ukr/istorija/2003-ns/rmicic.pdf Радован Мићић:Генерал Симеон Зорић

Simeon Narandzic Zoric