Када је велики просветитељ и оснивач независне Српске Цркве Свети Сава, син Стевана Немање „Савакупитеља и обновитеља погиблих стара отачаства свога” стварањем независне српске Архиепископије и венчањем брата свога Светог Стевана Краљевском круном, учврстио велико дело свог великог и мироточивог оца и обезбедио Србији духовну и политичку независност; и кад је под наследницима Немањиним и Савиним у главном извршено уједињење српског народа у једну државу, српска православна црква тада — године 1346. — подигнута је Душаном Силним, а уз сагласност Сабора и по жељи народа, од архиепископије на ступањ патријаршије.

Српска народна православна црква Св. Саве чувала је народност нашу кроз све векове, а патријаршија је остала символ народног јединства чак и онда кад се државно јединство распало и од једне постало више српских држава.

С пропашћу српских држава пропала је за неко време и српска црквена независност. Али дух Светог Саве живео је и даље у српској цркви и 1557. би под патријархом Макаријем обновљена Пећска Патријаршија, која је опет и под турским господарством представљала и учврстила духовно и народно јединство православног српског народа. Доцније када је патријарх Арсеније Чарнојевић у XVII веку био принуђен прећи у Карловце, Српска Патријаршија је продужила благотворну јеванђелску мисију и национални рад.

Политичку судбину српског народа делила је вазда и српска православна црква, тако да је насилно политичко разједињење довело и до насилног црквеног разједињења.

Сада, када је помоћу Божјом и снагом народа, потпомогнутом огромним жртвама православног свештенства, извршено велико дело народног ослобођења и уједињења у једну државу, представници раздељених цркава, вођени духом Светог Саве, богоносних и осталих светитеља и доблесних патријараха возсiавших в сербской земли прогласили су јединство српске православне цркве и васпостављење Српске Патријаршије.

Потврдивши указом од 17. јуна 1920. год. једнодушну одлуку свих српских православних архијереја из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца о уједињењу свих православних цркава Краљевине, Ми данас потврђујемо и одлуку Св. Архијерејског Сабора православне цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и проглашујемо васпостављење Српске Патријаршије, извршујући тако и други део Душанова завета. Зато:

Поглавар васпостављене Српске Патријаршије, пријемник трона Св. Саве првог Архиепископа и просветитеља Српског Арсенија, Данила I, Јанићија, Макрија Гаврила, Арсенија Чарнојевића и осталих великих патријараха да се зове:

«Српски Патријарх православне цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца».

Краљевом Уредбом на предлог Министра Вера прописаће се статут о избору првог Српског Патријарха, и о уређењу Патријаршије и Синода.

Препоручујемо Нашем Министру Вера да овај Указ објави и о његовом се извршењу стара.

Дано у престоном Граду Београду
На дан Сабора Српских Просветитеља,
1920. године.

АЛЕКСАНДАР, с. р.

Министар Вера,
Павле Маринковић, с. р.

• Указ о уједињењу свих православних црквених области (1920)
• Привремена уредба о Српској патријаршији (1920)
• Уредба о избору првог српског патријарха успостављене Патријаршије (1920)

• „Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца”, број 200/1920

Proglas o vaspostavljanju Srpske patrijarsije (1920)