О боју косовском је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Гром загрми више Цариграда,

0002    Севну муња више Једреника,

0003    Заигра јарко на истоку сунце,

0004    Затресе се земља од запада,

0005    Па удари немир у цареве.

0006    Цар Мурату оштар верман пише,

0007    Па га шиље у Крушевцу кнезу

0008    На столицу у Крушевцу граду:

0009    ”Кнеже Лазо, српска круна светла,

0010    Једна земља, нас два господара,

0011    Нас земља држати не може,

0012    А сироте поднети не могу!

0013    Кад разгледаш ову књигу моју,

0014    Пошљи мени златну круну твоју,

0015    Алај-барјак, твоју сабљу бритку,

0016    Дај ти мени арач од земаља

0017    И кључеве од сви градова,

0018    Лепотица од Маћедоније

0019    За љубљење цару Мурати,

0020    Да су Србљи брже помагати

0021    Узимати земље и градове,…

0022    Војску купи, пак на мејдан ходи,…

0023    Подриње и све Калипоње,

0024    Да видимо за кога је царство,

0025    Бирај мејдан који теби драго!”

0026    Гледи књигу славан српски кнезу,

0027    Ситну књигу сузама полива

0028    И срце поче уздисати,

0029    Боже мили, чуда великога,

0030    Кад је гледа, па сузе пролива!

0031    Не може госпа срцу оболети,

0032    Пак Милица поче говорити:

0033    ”Дојако су књиге доходиле,

0034    Ал’ сузама тако проливао ниси –

0035    Откуда је књига, од ког господара,

0036    Који ли су одузети гради,

0037    Од које је земље одведено робље?” –

0038    ”Милица, госпођа моја,

0039    Ал’ оваке нигдар доходиле нису!

0040    Гради наши одузети нису,

0041    Наше робље одведено није,

0042    Већ да знадеш, госпођа Милица,

0043    Маћедонија, земља сиротица!”

0044    Дозива азнадара свога:

0045    ”Књиге пиши, на све стране шиљи,

0046    Господи српским властитељом –

0047    ,Да сте брже у Крушевцу граду,

0048    Дан десети да сте у Крушевцу,

0049    На турвин код Лазара кнеза!’ ”

0050    Књиге пише, на све стране шиље

0051    Како муње од облака до облака.

0052    Кад господа књиге добише,

0053    Дан десети Крушевцу господа дођоше,

0054    Сва господа заједно дођоше,

0055    Господу сву пред двор дојездише…

0056    Ишета пред двор, пред господу,

0057    Рукова и за здравље пита,

0058    Господу за трпезу посађује редом,

0059    А онога Југ-Богдановића,

0060    На своје га место посађује,

0061    Јер кнез мисли војеват’ за седам године –

0062    Југ да благо за војском шиље,

0063    Југ да војску купи и понавља;

0064    Господара, господског сина,

0065    Зета свога посађује Вука

0066    Уз кољено као сина свога,

0067    Кој’ се с кнезом лепо разговара,

0068    А с Турцима о издаји ради:

0069    ”Светла круно, царе Мурате,

0070    Закуни се турском вером тврдом,

0071    Турском вером и Богом јединим

0072    И великим постом рамазаном

0073    Да ти мене нећеш иселити из Маћедоније,

0074    Да се краљ назовем у Маћедонији;

0075    Кнез ће погинути, то дати неће –

0076    Издаћу ти на мејдану кнеза Лазара!

0077    Жао ми је и срце ме боли…

0078    Маћедонија није имала нити ће имати…

0079    Јер одрани сироту Милоша…

0080    Милош мене опаде код кнеза…

0081    Најнижњи седио сам до трпезе…

0082    Тешко сам се кнезу додворио…

0083    На место сам моје сео уз колено кнезу…

0084    И најнижи седи сад у трпези.

0085    Милош је срца огњевита,

0086    Оће Милош од кнеза одбегнут’

0087    Код тебе ће се Милош потурчити,

0088    Чувај мене, царе, од Милоша!

0089    Сам ће Милош на те ударити,

0090    Држите се крепко на оружје,

0091    Нема Милош пара од исток’ до запада,

0092    Остаће турски много на мејдану глава.”

0093    Господине господскога сина…

0094    Пет стотина господски лета…

0095    За клобуком челенку од дванаест пера…

0096    Дамјановића ал’ ти Шајновића,

0097    Врани су му брци два орлова крила,

0098    Брци су му пали по појасу,

0099    Који одлази од цара до цара,

0100    И до њега Вукосава млада,

0101    Ако рати Вукосав да рати;

0102    До Вукосава војводу Маринка,

0103    Плави су му брци два орлова крила,

0104    Копљем бије, срце га не боли;

0105    До Маринка посади три лафа љута,

0106    Који с малом војском на бој ударају;

0107    До ње посади љута змаја Рељу Омучевића,

0108    Ком је бела брада појас покрила;

0109    А до Реље војводу Орлина,

0110    До Орлина војвод’ Крстивоја,

0111    До Крстивоја војводу Гојка,

0112    А до Гојка војводу Угљешу,

0113    До Угљеша Јоана Константиновића,

0114    До Јоана војводу Стефана,

0115    Од Загорја Јајца, града бијелога –

0116    Три аршина боја јуначкога

0117    Од рамена до рамена,

0118    Очи големе, ни у каква вола нису,

0119    Међ’ плећи свез’о је брце

0120    И пали су брци по столици,

0121    Страшно гледа канда муња сева

0122    И зато га зове Стефан Страоглеђа;

0123    Нико му не сме очи дочекати,

0124    Већ ји мора земљи оборити,

0125    Брез сваке мисли на бој полази –

0126    Није мајка родила јунака,

0127    Мајстор сабљу сков’о није…

0128    Тај јунак кад на бој изиђе…

0129    А роса падне на зелену грану,

0130    Како хитро роса с гране падне…

0131    До Стефана посади Раду и Радоњу,

0132    До њи посади Миклена,

0133    Војводу од равне Сенице,

0134    Има своји сто и шесет љета.

0135    Тај Миклен кад на бој изиђе,

0136    Пропаде свагди кроз армаду

0137    Како јасна муња кроз облаке;

0138    Тај Миклена може у мејдану…

0139    Да исече седам пашајлука.

0140    До Миклена девет Југовића,

0141    Девет браће госпође Милице,

0142    Југовића, девет змаја љути,

0143    Девет браће прави девет сокака,

0144    Један другог дозива гласом:

0145    ”Слатки брате, даље се помакни,

0146    Мало је сећи мени од тебе!”

0147    До Богдана Орловића Павла…

0148    До Јосима војводу Јозипа

0149    Од Загорја, крајине Босанске…

0150    До они Николу бана…

0151    До сердара војводу Обрада…

0152    До Радивојева посади Радишу…

0153    До Станише војводи Милића…

0154    До Драгића посади Савка…

0155    До Исака посади Јакова…

0156    До Танасије Косанић Иване…

0157    До Милана посади свог Милоша…

0158    И најбољега јунака,

0159    Који сам Милош у срцу промишља

0160    Брез помоћи цара уморити

0161    Како завет међ’ господу даде.

0162    Кнез поче говорити:

0163    ”Господо, моја браћо драга,

0164    Сад гледајте великога јада

0165    Што од нас Турци ишту –

0166    Турци наша сва добра ишту,

0167    Ишту Турци нашу круну светлу,

0168    Алај-барјак, нашу сабљу бритку,

0169    На годину триест девојака,

0170    Лепотица од Маћедоније,

0171    Да и лепши у нас не остаје,

0172    За љубљење цару Мурату,

0173    Ишту араче од наши земаља

0174    И кључеве од свију градова,

0175    Куд год почну Турци војевати

0176    Да смо брже Турком помагати

0177    Узимати земље и градове;

0178    Ако ли то дати нећемо,

0179    Турци нас на мејдан позивају,

0180    Три мејдана нама дају Турци –

0181    Подриње а и Калипоље

0182    И убаво равно Косово!

0183    Сад мислите моја браћо драга –

0184    Ил’ волите с Турци војевати

0185    Ил’ Турком наша добра дати

0186    И остати под ногама Турком?

0187    А ја много говорити нећу,

0188    Хоћу рећи три-четири речи,

0189    Ако би се могле послушати –

0190    Тешко је једном цару арач скупити;

0191    А камо ли двојици купити;

0192    Ако ћемо дати добра наша Турком,

0193    Нашу ћемо земљу раселити,

0194    Земља ће нам пуста остати;

0195    Ако ћемо наше ћери давати,

0196    Себи ћемо жао учинити,

0197    Не можемо цара попунити;

0198    Ако ћемо купити од земље сироте

0199    И давати цару за љубљење,

0200    Сироте ће горко уздисати,

0201    Низ лице сузе проливати

0202    И нас ће горко проклињати –

0203    ,Бог убио господина кнеза

0204    И осталу сву господу српску,

0205    Не бише вредни војевати

0206    Као што су стари војевали

0207    И сабљама царство отимали,

0208    Већ нас дају у ропство и сужанство тешко,

0209    С нама жалосно откупљују царство!’

0210    Турци су големе ченгије,

0211    По нашој ће земљи често проходити,

0212    Цркве ће наше све затворити,

0213    У цркве ће коње уводити,

0214    На конак ће нама често доходити,

0215    Ми морамо Турке пред двором на ногу чекати,

0216    Ми Турака коње префатати,

0217    Испред двора турске коње проводати,

0218    Турци ће нам у двор уходити,

0219    Играће с нашим ћер’ма и снахама,

0220    Љубиће нам љубе на срамоту,

0221    Куд год пођу Турци војевати,

0222    Ми морамо Турком помагати,

0223    Нашу браћу с Турци морити,

0224    Забадава наше главе губити,

0225    Турком добивати земље и градове.

0226    Краљеви су око нас комшије,

0227    Краљеви ће се састати,

0228    Међу собом хоће се насмијати

0229    И о нама реч говорити:

0230    ,Боже мили, чуда великога!

0231    Гле Лазара, краља од Маћедоније,

0232    Прама таке силе коња и јунака,

0233    Крилати коња и змајева љути,

0234    Даде своје без мејдана царство

0235    И остаде под ногама Турком!’

0236    Боље б’ било, моја браћо драга,

0237    Да ми нашу војску покупимо

0238    И Турком на мејдан изиђемо

0239    Да сабљама царство отимамо –

0240    И наши су стари војевали

0241    И сабљама царство отимали!

0242    Ако Бог да те разбијемо Турке

0243    И сабљама царство одбранимо,

0244    Биће наша дика и похвала;

0245    Ако л’ Турци нас предобише

0246    И ми тамо главе изгубисмо,

0247    Неће бити срамоте никакве,

0248    Краљеви ће међ’ собом говорити –

0249    ,Боже мили, да силни Турака!

0250    Кад Лазара краља задобише

0251    Прам онаке силе и јунака,

0252    Шта ћемо ми чинити

0253    Кад Турци дођу на нас војевати,

0254    Кад немамо онаки јунака!’

0255    Сад да је просто, моја браћо драга,

0256    Да је просто сваком говорити,

0257    Што знате оно говорите,

0258    Да допосле један на другог не говорите!”

0259    Вук Бранковић поче говорити:

0260    ”Господине кнеже Лазаре,

0261    У нас војске прам Турака нема,

0262    Ајде да се с Турци умиримо

0263    И да дамо што ишту Турци,

0264    Док краљеве браћу дозовемо

0265    И помоћ божју добијемо,

0266    Пак на Турке онда ударимо,

0267    Добра наша да ми повратимо

0268    И Турком да се осветимо!”

0269    Онда Милош поче говорити:

0270    ”Господине кнеже Лазаре,

0271    Ако мислиш после војевати –

0272    Кад остарим не могу се држати,

0273    А рад ћеш бити да ти образ светлам,

0274    Рад ћеш бити, ал’ ја моћи нећу!

0275    Војуј сад ти у ово време

0276    Док сам у снаги и крепости,

0277    Сад ти могу коња прескочити

0278    И пред војском мејдан отворити!”

0279    Од војвода један поче говорити:

0280    ”Господине кнеже Лазаре,

0281    Вала теби на твом разговору,

0282    На премудрој речи царевој,

0283    Који царски нас поучаваш!

0284    И наши су стари војевали

0285    И сабљама царство отимали,

0286    Живота нису жалили,

0287    За живота мога ја то дати нећу –

0288    Турчина пред двором чекати,

0289    Испод њега коња прифатати,

0290    Испред двора коња проводати,

0291    Ни Турчина у двору гледати

0292    Да он игра с моји ћер’ма и снахама

0293    И да љуби моју на срамоту љубу!

0294    Волим турске сабље на Косову гледати,

0295    Око мене оне да севају,

0296    Да ме Турци на сабља деле,

0297    Него Турчина у двору гледати

0298    Да он игра с мојим ћер’ма и снахама!”

0299    Сва господа на њега погледаше

0300    И на тој речи захвалише.

0301    Господа војну сјединише

0302    И с Богом се на бој оправише,

0303    Душе своје Богу одложише,

0304    Тела своја земљи преложише

0305    И себека на смрт оправише,

0306    Себе и своје синове.

0307    Кад господа војну сјединише,

0308    Кнез Лазар погледа на слуге:

0309    ”Дајте ђаконију, вино и ракију,

0310    Вино и ракију, време је већ да ручамо!”

0311    То чу госпођа Милица,

0312    Да господа војну сјединише,

0313    Из срца поче горко уздисати,

0314    Низ лице сузе проливати:

0315    ”Жалосна сам ти Милица сестрица,

0316    Кнез ће ићи војевати,

0317    Моју браћу са собом водити,

0318    Жалосна ћу без браће остати!”

0319    Пак не може срцу одолети,

0320    Веће сама међ’ господу шеће

0321    И сама у срцу мисли:

0322    ”Идем мог господина молити

0323    Да не води девет браћа моји!”

0324    Кад Милица међ’ господу дође,

0325    Господи се Милица поклони,

0326    Господа на ноге устадоше,

0327    Милици се госпи поклонише

0328    И сви се редом с њоме пољубише.

0329    Кад Милица дође господину кнезу,

0330    Наслони му на рамена руке,

0331    Она кнеза по лицу љуби

0332    И грозним га полива сузама.

0333    Кнез говори Милици супруги:

0334    ”Шта ти просиш, за кога се молиш,

0335    Кад ме тако сузама поливаш?”

0336    Милица госпођа говори:

0337    ”Господине кнеже Лазаре,

0338    Како смо се ми састали,

0339    У љубови смо свагда лепој били,

0340    Свагда смо се лепо слушали,

0341    Једно другом атар испуњали,

0342    Сад ја видим да ви војну сјединисте

0343    И да Бог да вам сретна буде,

0344    Бог вам вишњи у помоћи био!

0345    Не води ми девет браће моје!”

0346    Кнез Лазар говорити поче:

0347    ”Милице, госпођо моја,

0348    Како смо се ја и ти састали,

0349    Лепо смо се живили,

0350    Атар једно другом чинили,

0351    За све сам те могао послушати,

0352    Ал’ за то не могу послушати,

0353    Твоје браће нећу оставити!

0354    Југовићи су на гласу јунаци,

0355    Сам се цар боји Југовића,

0356    Са страхом чека Југовиће,

0357    А кад чује да су код двора остали

0358    Цар ће се врло веселити

0359    И Турком ће говорити:

0360    ,Не бојте се, моја децо Турци!

0361    Кад Југовићи нису смели доћи,

0362    Који би царство преотели,

0363    Ласно ћемо с кнезом учинити!

0364    Кнез дотерао којекакву сиротињу

0365    Да му брани на мејдану царство!’

0366    Милица грозне сузе низ лице пролива,

0367    А јошт већма кнеза целива:

0368    ”Молим ти се, слатки господине,

0369    Бар од девет једнога остави,

0370    Јер ако зло суђено буде,

0371    Па ви тамо изгинете,

0372    Ја жалосна ћу без браће остати,

0373    Утрће се колено господско!”

0374    Згледаше се господа међ’ собом

0375    Па међ’ собом говорит’ почеше:

0376    ”Шта госпођа говори Милица,

0377    Зар с Косова један доћи неће?”

0378    Кнез Милици проговори:

0379    ”Иди од мене, госпођо Милица,

0380    Ја браће оставити не могу,

0381    Већ кад пођем на Косово равно,

0382    Твоја браћа под барјак изиђу,

0383    Ти онда под барјак дођи,

0384    Па устави једног ког је теби драго!

0385    Ако те буде кој’ послушао,

0386    Да б’ код двора с тобом остао,

0387    Ја га силом терати нећу.

0388    Ако ли те не послушају - - -”

0389    Руке склони госпођа Милица,

0390    Руке склони пак свима се поклони,

0391    У двор оде сузама ронећи.

0392    Слуге носе ђаконију, вино и ракију,

0393    Кнез с господом седи ручати,

0394    Вино пити и за здравље напијати,

0395    За сретна пута и мејдана.

0396    Кад се господа вина напише,

0397    Тад Лазаре поче говорити:

0398    ”Ајде, браћо, сваки двору своме,

0399    Куп’те војску што више можете,

0400    Гди су два, узми по једнога,

0401    Гди су три и четири, узми двојицу,

0402    Где је седам-осам, узми четворицу,

0403    Бећара ниједнога не остави сама –

0404    Војску куп’те што више можете!”

0405    А Бранковић у срцу промишља:

0406    ”Кнез ће многу покупити војску

0407    И Мурату цару досадити!

0408    Ове дакле да ја чиним речи,

0409    За господом да ја књиге шиљем:

0410    ,Господо, моја браћо драга,

0411    Не купите војске што кнез заповеда,

0412    Тврда вера, боја бити неће!

0413    Гди су два, браће не растав’те,

0414    Гди је један, не цвелите мајке,

0415    Гди су три-четири, узми по једнога,

0416    Бећара не води ниједнога,

0417    Гди је седам-осам, узми по двојицу –

0418    Тврда вера, боја бити неће,

0419    Само да смо прама цара нашег

0420    Док се цари смире и намире!’ ”

0421    Кад господа књиге предобише,

0422    Вукове речи послушаше,

0423    Заповест царску оставише,

0424    Војске силне купит’ не хтедоше –

0425    Три-четири гди су, узеше по једнога,

0426    Гди је седам-осам, двојицу.

0427    Кад господа војску покупише,

0428    Крушевцу се белом оправише

0429    И Крушевцу с војском дојездише.

0430    Кад Крушевцу с војском дојездише,

0431    Бубњи бију, свирале свирају,

0432    Ударају велике оре и борије,

0433    Коњи вриште, јунаци попевају,

0434    Весело се на бој опремају.

0435    Кад види војску српски кнез Лазаре:

0436    ”Боже мили, на свем теби фала,

0437    Да прекрасни у мене соколова –

0438    Досад нисам знао да оваке имам соколове!”

0439    Свима даде и леба и вина,

0440    Господу са собом поведе,

0441    Пред двором слуге шатор разапеше,

0442    Господа под шатор седоше.

0443    Кнез Лазар погледа на слуге,

0444    Слуге вино и ракију донесоше,

0445    А слушкиње ђаконију царску,

0446    Господа вино пише два бијела дана.

0447    Трећи дан књиге стигоше

0448    У Крушевца пред Лазара кнеза:

0449    ”Силна турска војска на Косово дође,

0450    Крајину ће нашу поарати!”

0451    Кад кнез Лазо ситне књиге види,

0452    Кнез Лазо поче говорити:

0453    ”Господо, моја браћо драга,

0454    Ајде, браћо, с Богом да идемо

0455    Да нам Турци земље не арају!”

0456    Господа погледаше на чауше,

0457    А чауши хитро повикаше:

0458    ”Катане,коње седлајте!

0459    Сејмени, сабље препасујте,

0460    Косову је путовати време!”

0461    Ударише бубњи и свирале,

0462    Катане коње уседоше,

0463    Сејмени сабље препасаше,

0464    Барјактари развише барјаке,

0465    Господа на ноге усташе,

0466    Косову се равном оправише.

0467    Југовићи под барјак ишеташе,

0468    Југ се спрема, а сузе пролива.

0469    Кнез му Лазар хитро проговара:

0470    ”Родитељу, Југ-Богдановићу,

0471    Родитељу, остани код двора,

0472    Владај свом Маћедонијом!

0473    Кад ми буде од потребе блага,

0474    За мном шиљи на војску благо;

0475    Кад ми буде од потребе војске,

0476    Јунаке купи, понови војску!”

0477    А Југ сузе пролива низ лице:

0478    ”Господине Лазаре кнеже,

0479    Ја не могу срцу одолети,

0480    Неразумне деце на бој оправит’ не могу,

0481    А код двора остати не могу –

0482    Неразумна деца војеват’ не знаду,

0483    Већ ја хоћу с децом војевати

0484    И мејдану децу поучити!”

0485    Кнез му Лазар не мож’ атар да поквари

0486    И не може Југа да устави.

0487    А то види госпођа Милица

0488    Да под барјак браћа изиђоше,

0489    Грозне сузе рони госпођа Милица:

0490    ”Јаој мени и до Бога мога,

0491    Браћа ми се на војску спремише,

0492    Жалосну ће мене оставити!”

0493    Брже госпа на чардаке шеће,

0494    Даре спрема браћу да дарива –

0495    Сваком брату носи по кошуљу,

0496    Уз кошуљу сваком по мараму,

0497    Уз мараму златну перјаницу,

0498    Венедичко позлаћено перје,

0499    Своју браћу хоће да дарива,

0500    Даре узе, пак се браћи шеће,

0501    Сама госпа у срцу промишља:

0502    ”Браћа моја сва су мени мила,

0503    Сад ја не знам ког би уставила –

0504    Ако би молила старије,

0505    Млађим ћу жао учинити;

0506    Ако би млађе молила,

0507    Старијим ћу жао учинити –

0508    Да се јавим ја браћи старијој!”

0509    Под Војином коња уставила,

0510    Коња држи, а браца грли и љуби,

0511    Дарива браца рођенога,

0512    Сузе рони, а лице му љуби:

0513    ”Војине, мој рођени брато,

0514    Дико моја под небом на земљи,

0515    С вама сам дична и похвална!

0516    Слатки брате, остани са секом

0517    Да се сестра с тобом разговара!”

0518    Војин братац сестри одговара:

0519    ”Милице, госпођо сестрице,

0520    Велика наша на земљи дико,

0521    С тобом смо ми дични на свету,

0522    Јер имамо сестрицу царицу –

0523    С тобом не могу остати у двору

0524    Од греоте Бога јединога

0525    Од зазора браће господе ришћанске,

0526    Господа ће погледати, па ће говорити:

0527    ,Војин послуша Милицу сестрицу,

0528    Млађу браћу оправи на војску,

0529    Војин остаде код двора,

0530    Послуша Милице сестрице,’ –

0531    Већ моли се млађој браћи нашој!”

0532    Милици се не може на ино,

0533    Приступа Бошку, брату своме,

0534    Привати му коња за вођицу,

0535    Коња држи, Бошка браца љуби:

0536    ”Слатки брате, остани са секом,

0537    Дико моја под небом на земљи,

0538    С вама сам дична и похвална,

0539    Јер на гласу имам браћу Југовиће,

0540    Да се с тобом сестра разговара!”

0541    Али Бошко сестри одговара:

0542    ”Милице, госпођо царице,

0543    С тобом смо дични и похвални,

0544    Јер имамо сестрицу царицу,

0545    Ал’ те за то послушати нећу

0546    Од греоте Бога јединога,

0547    Од зазора браће господе ришћанске,

0548    Млађа браћа да иду на војску

0549    А ја стариј’ остајем код двора!”

0550    Но приступи своме брацу Павлу:

0551    ”Слатки брате, остани са секом!”

0552    Ал’ јој Павле оштро одговара:

0553    ”Милице, госпођо сестрице,

0554    Старија те браћа послушати неће,

0555    И ја тебе послушати нећу!”

0556    Милици се не може на ино,

0557    Сузе рони, Степану приступа:

0558    ”Степане, мој рођени брато,

0559    Слатки брате, остани са секом,

0560    Дико моја под небом на земљи,

0561    С вама сам дична и похвална,

0562    Да се с тобом сестра разговара!”

0563    Али Степан сестри одговара:

0564    ”Милице, госпођо сестрице,

0565    Наша дико под небом на земљи,

0566    Старија те браћа послушати неће

0567    Моли браћу млађу нек’ те послушају,

0568    А ја с тобом остати нећу

0569    Од греоте Бога јединога,

0570    Од зазора браће господе ришћанске!”

0571    Госпођи се не може на ино,

0572    Приступи Јови, брату своме,

0573    Коња грли, Јову браца љуби:

0574    ”Јово брате, чарне очи моје,

0575    Слатки брате, остани код двора!” –

0576    ”Милице, госпођо сестрице,

0577    Кад старија браћа послушати неће,

0578    Ни ја тебе послушати нећу,

0579    Моли браћу млађу нек’ те послушају!”

0580    Сузе рони Милица низ лице

0581    И приступа брату Раваилу,

0582    Дарива га и коња привати,

0583    Сузе рони и лице му љуби:

0584    ”Слатки брате, остани са секом!” –

0585    ”Милица, госпођо сестрице,

0586    Уступи натраг, не проливај суза,

0587    Старија браћа остати неће,

0588    А ја млађи слушати нећу!”

0589    Сад приступи брату Милану,

0590    Коња грли, а Милана љуби:

0591    ”Слатки брате, за Бога прими,

0592    Слатки брате, остани код двора

0593    Да се сестра с тобом разговара!” –

0594    ”Милица, госпођо сестрице,

0595    Старија браћа послушати неће,

0596    И ја с тобом остати нећу

0597    Од греоте Бога јединога,

0598    Од зазора браће господе ришћанске!”

0599    Милици се не може на ино,

0600    Стојану брату приступи,

0601    Коња прима, а браца дарива:

0602    ”Стојане, мој рођени брато,

0603    Жељо моја и велика дико,

0604    Слатки брате, остани код двора

0605    Да се сестра с тобом разговара!”

0606    Али Стојан сестри одговара:

0607    Милице, госпођо сестрице,

0608    За то тебе послушати нећу

0609    Од греоте Бога јединога,

0610    Од зазора браће господе ришћанске –

0611    Старија браћа да иду на војску,

0612    А ја млађи остајем код двора,

0613    Веће моли браца Божидара!”

0614    Милица шеће брату Божидару,

0615    Сама Милица у срцу промишља:

0616    ”Ах, жалосна сам ти Милица сестрица,

0617    Осам браће мене послушати неће,

0618    И Божа ме послушати неће!”

0619    Приступи брату Божидару,

0620    За вођице коња приватила,

0621    Божидара и грли и љуби

0622    И сузама по лицу полива:

0623    ”Божидаре, чарне очи моје,

0624    Најмлађи, сестри најмилији,

0625    Сестрица је тебе одржала,

0626    Од мила те у недра метала,

0627    Кроз рукав сам тебе прометала,

0628    Од мила те Божидаром звала –

0629    Најмлађи, сестри најмилији,

0630    Дико моја под небом на земљи,

0631    Слатки брате, послушај сестрицу,

0632    Са мном, брате, остани код двора

0633    Да се сестра с тобом разговара!”

0634    А Божидар сестри одговара:

0635    ”Милица, госпођо сестрице,

0636    Ми смо с тобом дични и похвални,

0637    Јер имамо сестру царицу;

0638    Јеси мене одранила, секо,

0639    На десници однихала руци,

0640    Од мила ме у недра метала,

0641    Кроз рукаве твоје прометала,

0642    Од мила ме Божидаром звала,

0643    Ал’ за то те послушати нећу

0644    Од греоте Бога јединога,

0645    Од зазора браће господе ришћанске –

0646    Господа ће с’ мени насмејати,

0647    Међ’ собом ће господа говорити:

0648    ,Сад гледајте Боже Југовића,

0649    Сад послуша Милице сестрице,

0650    Божидар остаде код двора,

0651    Не остаје сестри рад’ атара,

0652    Већ остаје рад’ љубе, невестице младе!’

0653    Ја волим с браћом војевати,

0654    Него с тобом код двора остати,

0655    Јер кад браћа од мејдана дођу,

0656    Браћа ће се мејданом валити

0657    Како су турске одсецали главе –

0658    Да ја гледам као женска глава!”

0659    Милица сузе рони и тијо говори:

0660    Божидаре, мој рођени бато,

0661    Ако, брате, зло суђено буде,

0662    Пак ви, брате, тамо изгинете,

0663    На кога ћу жалосна гледати,

0664    С ким ћу се жалосна разговарати,

0665    Утрће се колено господско!”

0666    А Божидар сестри одговара:

0667    ”Милице, госпођо сестрице,

0668    Ако нама зло суђено буде,

0669    На Косову, сестро, изгинемо,

0670    На Косову волем погинути,

0671    С Југовићи браћом волем погинути,

0672    С мојим бабом Југ-Богдановићем

0673    И са зетом господином кнезом,

0674    С њима тамо волем погинути,

0675    Него с тобом после царовати!

0676    Пусти коња, Милице сестрице,

0677    Коњиц добар мировати неће,

0678    Бубњи бију, свирале свирају,

0679    Коњ се срди, хоће да путује!”

0680    Милица не може да пусти,

0681    Коњ ју добар за собом понесе,

0682    А Божидар сестри проговара:

0683    ”Пусти коња, слатка сестро моја,

0684    Да те добар коњ не погази,

0685    На узди да ти не остану руке!”

0686    Пусти коња на камен паде,

0687    Запишта госпођа Милица,

0688    Запишта као змија љута,

0689    Закука као кукавица сиња,

0690    А Југ баба тијо проговара,

0691    Милицу ћерку разговара:

0692    ”Милице, госпођо царице,

0693    Мучи, не рони сузе, Милице царице,

0694    Што се плашиш пак тако кукаш!

0695    Девет сам ратова досад ратовао,

0696    У сваком сам рату на мејдан исходио,

0697    Ал’ сам опет двору доходио,

0698    Господски сам пород изродио –

0699    Сад десети пут идем војевати,

0700    И сад мислим да ћу двору доћи

0701    И довести моје соколове!”

0702    Кнез Лазар поче говорити:

0703    ”Устај горе, Милице госпођо,

0704    Ти погледај на четири стране,

0705    Па ти гледај наше соколове –

0706    Све су миле одраниле мајке

0707    И сестрице браћу одржале,

0708    Сваку милу мајку срце боли

0709    Свога сина отпратит’ на војску,

0710    Сестру срце боли за брацем рођеним,

0711    Сваку мајку срце боли и сестру рођену,

0712    Није куда кад цар заповеда!”

0713    Кад Милица саслушала речи,

0714    Милица се од земље подиже,

0715    На слуге хитро повика:

0716    ”Коње брже у хинтове преж’те

0717    Да ја пратим господина мога,

0718    Да ја пратим родитеља мога

0719    И да пратим браћу Југовиће

0720    И осталу сву господу српску!”

0721    Брже слуге госпу послушаше,

0722    У интовe коње припрегоше

0723    Милицу на интов дигоше,

0724    Са сузама Милица прати господара.

0725    Ударише оре и борије

0726    И остали бубњи и свирале,

0727    Вриште коњи и јунаци попевају,

0728    Весело се Косову спремају.

0729    На јунаци скерлетне доламе,

0730    Низ прси спуштене везене мараме

0731    Што су сестре милој браћи везле,

0732    Слатку браћу сестре накитиле

0733    И Косову равном оправиле;

0734    На јунаци самурни калпаци,

0735    За калпаци сребрне челенке,

0736    На челенкам’ од злата ружице,

0737    А на други све бели клобуци,

0738    За клобуци златне перјанице.

0739    Кад пођоше браћа путовати,

0740    Миле мајке очима пратити,

0741    Миле сестре и вијерне љубе,

0742    Сузама низ лице проливати,

0743    А браћу и јунаке очима пратити,

0744    Милица се госпа не хте повратити,

0745    Веће прати господина кнеза

0746    Преко Јастрепца до Кумана белог.

0747    Кад Јастребац гору прејездише,

0748    У Кумане на конак падоше,

0749    Господа на вечеру седоше,

0750    Господа вечераше, сву ноћ диванише,

0751    Диванише, санка не имаше.

0752    Кад је бела зора заплавила

0753    И бели се данак показује,

0754    Ударише бубњи и свирале,

0755    Велике оре и борије,

0756    Јунаци се Косову спремају.

0757    Кнез Лазар Милици говори:

0758    ”Милице, ти се натраг врати,

0759    С нама даље не мож’путовати!”

0760    Милица сузама пролива,

0761    С господином се кнезом у лице целива,

0762    Сва с’ господа с Милицом целиваше,

0763    Сузама лице умише,

0764    С Милицом се госпом опростише,

0765    Како што се више ни видити неће.

0766    Милица руке склопи,

0767    Свој се господи лепо поклони:

0768    ”Остај с Богом, мој рођени бабо,

0769    Бог остајте, слатка браћо моја,

0770    Да Бог да да вам буде сретно војевање!”

0771    Господа одоше с војском Косову,

0772    А Милица преко Јастрепца Крушевцу;

0773    Милица оде Крушевцу сузама ронећи,

0774    А кнез оде на Косово с војском.

0775    Кад кнез Лазар на Косово дође,

0776    Онда наређује по Косову војску;

0777    Кнез се Лазар с Вуком по Косову шеће,

0778    Заматра места куд ће наредити војску

0779    И с Вуком се кнеже разговара:

0780    ”Боже мили, лепи соколова,

0781    Откако сам се краљевства преватио,

0782    Нисам знао да оваке соколове имам!”

0783    А Бранковић Вук проговара:

0784    ”Господине кнеже Лазаре,

0785    Је л’ ти жао изгубити таке соколове?”

0786    Кнез одговара Вуку:

0787    ”Ој, мој зете, Бранковићу Вуче,

0788    Да би знао да би изгубио,

0789    Ја с царем не би војевао,

0790    Волео би с’ сцарем умирити,

0791    Нег’ оваке људе изгубити!”

0792    А Вук поче кнезу говорити:

0793    ”Господине кнеже Лазаре,

0794    Све ће ово Милош умртвити,

0795    На Косову све ће саранити!”

0796    А кнез Вуку поче говорити:

0797    ”Ћути, Вуче, ако Бога знадеш,

0798    Немој ми за то више говорити!

0799    Зашто би их Милош саранио?”

0800    Кнез Лазар кад нареди војску,

0801    Сву господу шатору сазива:

0802    До колена Југа, таста, сађа,

0803    Од леве стране Бранковића Вука…

0804    Кнез поче говорити:

0805    ”Господо, моја браћо драга,

0806    Ми дођосмо данас прам Турака,

0807    А не знамо како је код Турака,

0808    Код цара је ли многа војска,

0809    Можемо л’ се с Турци ударити!

0810    Није л’ мајка родила јунака

0811    Да отиде у ордију турску,

0812    Турску да уходи војску,

0813    Да ми знамо је л’ много Турака,

0814    Можемо л’ се ударити с Турци?”

0815    Господа беседит’ почеше:

0816    ”Ако ћемо слат’ Бранковића Вука,

0817    Први је до цара,

0818    Прилика није да он тамо иде –

0819    Ако ћемо кога другог слати,

0820    Он турски не зна беседити;

0821    Ако ћемо слати Вукосава,

0822    Вукосав често одлази до цара,

0823    Познаће га у Косову Турци –

0824    Ако би кога другог слали,

0825    Тај ниједан не зна путовати,

0826    С Турци не зна говорити;

0827    Да шиљемо Топлицу Милана,

0828    Милан је тамо често проходио,

0829    У Цариграду књиге изучио,

0830    Језике све је докучио,

0831    Са сваким може говорити –

0832    На њега се неће нитко ни сетити,

0833    Турску може војску уходити,

0834    Од Турака нама глас донети!”

0835    Кнез погледа на Милана кума:

0836    ”Слатки куме, Топлица Милане,

0837    Господа тебе изабраше,

0838    У турску војску тебе отправише

0839    И на твоју душу наше царство ослонише,

0840    Наше царство, сву Маћедонију!”

0841    Од часа Милан устаде на ноге,

0842    Поклони се господину кнезу

0843    И осталој свој господи српској:

0844    ”Господине кнеже Лазаре,

0845    Није куда, један ићи мора!

0846    Кад господа мене изабраше,

0847    Ићи ваља турску уходити војску,

0848    Хоћу ићи да би погинуо –

0849    Косово сам доста реди проодио,

0850    У Цариград сам доодио

0851    Док сам језике и књиге изучио!”

0852    Изађе Милан између господе,

0853    Одело српско скиде,

0854    А турско обуче –

0855    Зелену свилу на себе обуче,

0856    На главу цариградску чалму

0857    Извезену златом,

0858    За чалму венедичко позлаћено перје,

0859    Као што носе цареве ћеаје,

0860    Да му нитко на пут стати неће.

0861    Кад се обуче, међ’ господу врати;

0862    Кад Милан међ’ господу дође,

0863    Саламалећ називати пође.

0864    Господа сви се зачудише,

0865    Ни по чем га господа не би познала

0866    Да је каурин, а да Турчин није.

0867    Приступи Милан господину кнезу,

0868    Целива кнеза у скут и у руку:

0869    ”Прости мени, господине куме,

0870    Ја одлазим данас међу Турке!”

0871    Кнез Лазар Милана целива:

0872    ”Пођи с Богом, мој рођени куме,

0873    Здраво те вишњи Бог носио,

0874    Од турске те заклонио руке,

0875    Бритке сабље и душманске руке,

0876    Добар те коњиц послужио,

0877    Здраво турску уходио војску!

0878    Вратит’ се немој док ју не уходиш,

0879    Здрав дошао и гласе донео,

0880    Не изгуби, куме, вере ни закона,

0881    Не издај своје Маћедоније!”

0882    Милан се господи поклони

0883    И са свима се редом пољуби:

0884    ”Простите, моја браћо драга,

0885    Сви простите и с Богом остајте,

0886    Бог да знаде видити л’ се више!”

0887    Оде Милан уодити Турке,

0888    Бранковић Вук поче говорити:

0889    ”Господине Лазаре кнеже,

0890    Кога посла на Косово равно,

0891    Милошева љубовника правог!

0892    Милош ће пред Милана изићи,

0893    У путу ће дочекат’ Милана,

0894    Милана ће Милош научити –

0895    Неће казати како је код цара,

0896    Већ казат’ ће што му Милош каже,

0897    Како ће нас издат’ у Турке!”

0898    Кнез Лазар говори:

0899    ”Мучи, Вуче, више не говори,

0900    Како би то Милош од мене чинио

0901    Кад је Милош верна моја слуга!”

0902    Вук опет поче говорити:

0903    ”Господине кнеже Лазаре,

0904    Што ја кажем ти ми не верујеш,

0905    А сам ћеш очима видити!”

0906    Милана не би за петнаест дана,

0907    Сва се господа смутише,

0908    Милану говорит’ почеше:

0909    ”Мили Боже, што Милана не’ма –

0910    Време је већ Милану да дође!

0911    Да л’ Милана Турци заробише,

0912    Да л’ је Милан ускочио Турком,

0913    Да л’ је Милан тамо погинуо?

0914    Ако буде Милан ускочио Турком,

0915    Милан ће цара подигнути,

0916    Из преваре на нас ударити

0917    Кад се ми надати нећемо.”

0918    Сва господа невесело шећу,

0919    Ал’ долази Косанић-Иване,

0920    Па Милошу говори потијо:

0921    ”О Милошу, мој рођени брато,

0922    Добро није што Милана не’ма –

0923    Време је већ Милан да дође!”

0924    Онда Милош поче говорити:

0925    ”Ако вечерас не буде Милана,

0926    Да ујутру коње уседнемо,

0927    Из ордије да ми изиђемо,

0928    Милана сутра да ми почекамо;

0929    Турчина кога ако уватимо,

0930    Или царског књигоношу сретнемо,

0931    За Милана да ми питамо –

0932    Је ли јунак какав тамо погинуо

0933    Или Турком ускочио;

0934    Ако сутра не буде Милана,

0935    Турско руво да ми обучемо

0936    И у турску војску да идемо,

0937    Милана брата да ми потражимо;

0938    Ако буде Милан погинуо,

0939    Милана ми да осветимо;

0940    Ако л’ буду заробили Турци,

0941    Да отмемо ил’ да искупимо;

0942    Ак л’ буде Турком ускочио,

0943    За христјанску веру да га погубимо.”

0944    Кад ујутру бео дан освану,

0945    Обадва коње уседоше,

0946    Из ордије брже ишеташе,

0947    Низ Косово поближе Турака,

0948    Обадва гледе у ордију Турком.

0949    Мало време затим постаја,

0950    Одабра се јунак од Турака,

0951    Хитро језди канда ветар лети.

0952    Милош Ивану поче говорити:

0953    ”Одабра се један од Турака –

0954    Да ли је царски књигоноша,

0955    Јали Милан језди из Турака,

0956    Јали какав Турчин иде нашу уходити војску?”

0957    Косанић Иван поче говорити:

0958    ”Милошу, брате рођени,

0959    По свем’ јесте Милан, ал’ по коњу није –

0960    Јал’ је Милан коња променуо

0961    Ил’ је Милан тамо погинуо,

0962    За Милана иде гласоноша?”

0963    Док они у речи бише,

0964    Милана ближе очима видеше,

0965    Сасвим га по лицу познадоше:

0966    ”Благо нама, ево нам Милана!”

0967    А кад Милан ближе дође,

0968    Говорити пође:

0969    ”Саламалећ, моја браћо драга!”

0970    Милош одговара:

0971    ”Алећ муселам, мој брате Милане!”

0972    Низ лице сузама пролише:

0973    ”Камо се, брате, за петнаест дана?”

0974    За тобом се наплакасмо

0975    И сасвим те, брате, ожалисмо!

0976    Што те не би за петнаест дана –

0977    Ил’ си, брате, коња изгубио,

0978    Ил’ си, брате, путе изгубио,

0979    Ил’ те, брате, заробише Турци?”

0980    Милан одговара:

0981    ”Браћо моја, нисам коња изгубио,

0982    Путе нисам погубио,

0983    Нису мене Турци заробили;

0984    Није шала, за петнаест дана

0985    Нит’ се одмори, нит’ имадо санка

0986    Док ја Турком крајеве изнађо!”

0987    Милош поче говорит’ с Миланом:

0988    ”Милане, мој брате рођени,

0989    Јеси л’здраво турску проходио војску,

0990    Је л’ колико Турчин земље покрио,

0991    Јесу л’ јунаци од мејдана Турци,

0992    Можемо л’ се с Турци ударити?”

0993    Поче Милан казиват’ Милошу:

0994    ”Еј, Милошу, мој брате рођени,

0995    Страшно је мени доста казивати,

0996    А комоли с’ сњима ударити!

0997    Куд је турска силна пала војска,

0998    Од Прекопнице горе до горе Косанице,

0999    Од Косанице до воде Сазлије,

1000    Од Сазлије до Скопља града белог,

1001    Од Скопља до Планине старе,

1002    Од Планине старе до Приштиње равне,

1003    Од Приштиње до воде Ситнице,

1004    Од Ситнице до Камена круга,

1005    На страну од Црнога дренка,

1006    Од Црнога дренка до воде Лаба,

1007    Од Лаба до Великог ана

1008    Од Ана до Голеша планине високе,

1009    Од Голеша до Воде беле,

1010    Од Беле до Воде дебеле,

1011    Од Дебеле до Воде крваве,

1012    До Звечана и до Вучитрна,

1013    До Јањишара планине високе,

1014    Преко Јањишара до Калипоља –

1015    Непрестано иду пашаљуци како и облаци,

1016    Турци прекоморци падају на Косово равно!

1017    Мало се с коњем не растадо

1018    Док њима крајеве изнађо –

1019    Кад се попнем на коју Планину,

1020    Погледам по Косову равну,

1021    Нигди, брате, празна места не’ма

1022    Гди шатора, коња и Турчина нејма!

1023    Подуне ветар с планина,

1024    Заљуља по војсци барјаке –

1025    Као да се облаци преваљују,

1026    Од страа хоћу с коња да паднем на земљу!

1027    Све су јунаци од мејдана Турци,

1028    Одевени чојом и скерлетом,

1029    Рисовином и самуровином,

1030    За седла орлија прибодена крила,

1031    Кад потрчи колико да лети на крили –

1032    Играју прекоморци Турци,

1033    Радују се боју и мејдану,

1034    Све певају па говоре Турци:

1035    ,Боже мој, хоће ли се кад цар с краљем ударити,

1036    Да видимо кнежеве војводе,

1037    Какво је на њима одело,

1038    Какве су токе и челенке,

1039    Какви су на њима калпаци,

1040    Какви су под њима коњи крилати,

1041    Какви су змајеви јунаци!’

1042    Говоре Дренопољци Турци:

1043    ,Наша браћо, прекоморци Турци,

1044    Не мол’те Бога да се замете кавга,

1045    Веће мол’ те да с’ цареви смире!

1046    Јесте јунаци и ми смо јунаци,

1047    Ал’ јошт јунака ни видели нисте

1048    Какви има код Лазара кнеза,

1049    Какви има девет Југовића –

1050    Кнез Лазар више да не води војске,

1051    Већ да води саме Југовиће,

1052    Од нас ће Југовићи преотети царство;

1053    Каква има зета Милоша –

1054    Лазар више да не води војске,

1055    Веће сама да пусти Милоша,

1056    Сам ће Милош све нас растерати

1057    И међ’ нама цара уловити!

1058    Кад налети јато ластавица,

1059    Крили сунце заклоне,

1060    А полети један соко са планина

1061    Међ’ велико јато ластавица,

1062    За којом полети ону и увати,

1063    Све јато од страа падне трави у корење,

1064    Онако ћемо и ми кад Милош међу нас дође –

1065    Кој’ се пре њим треби

1066    Онога ће сећи,

1067    А други ће од страа на земљу падати!

1068    У кнеза има и више јунака,

1069    Који се даље и не гласе!”

1070    Милош поче говорити:

1071    ”Милане, брате рођени,

1072    Кад ти дођеш господину кнезу,

1073    Немој тако казивати кнезу,

1074    Кажи право куд је пала војска,

1075    Ал’ не казуј да су јунаци Турци,

1076    Већ трговци од домова Турци,

1077    Све ситари и брдари,

1078    Седлари, гребенари и чешљари,

1079    Бугари силом потерани,

1080    Само пошао да се лебом рани,

1081    Јунака од мејдана не’ма,

1082    Не би л’ светла обрабрио кнеза,

1083    Јер ако каза таке јунаке,

1084    Светла ћеш поплашити кнеза,

1085    Умириће, ударит’ се неће,

1086    Бојаће се да не изгинемо!

1087    У нас јунака доста има

1088    Који могу на хиљаде сећи,

1089    На хиљаде и на пашајлуке;

1090    Ја живота мога пожалити нећу,

1091    Смрти се поплашити нећу,

1092    Оставићу спомен на Косову,

1093    Нек’ се приповеда док је сунца и месеца!

1094    Јер ако с’ кнез умири с Турци,

1095    Бранковића подносит’ не могу,

1096    Опада ме код мог господина,

1097    Отпао сам од мог господина!”

1098    У разговору томе до војске дођоше.

1099    Кад и види Бранковићу Вуче,

1100    Он говори господину кнезу:

1101    ”Кнеже Лазо, светла круно наша,

1102    Што ја кажем ти ми не верујеш,

1103    Сада гледај јесу л’ речи моје –

1104    Видиш и данас заједно,

1105    Милош је Милана научио,

1106    Сад ти Милан казивати неће

1107    Код цара што је видио,

1108    Већ казаће што му Милош каже,

1109    Како ће нас издат’ у Турке!”

1110    А кнез ништа, већ сузе пролива,

1111    Тешко чека да му Милан дође.

1112    Кад господа Милана видише,

1113    Сви кнезу брже притрчаше,

1114    Да чују што ће Милан казивати,

1115    И остала сва ближе приступи војска.

1116    А кад Милан пред шатора дође,

1117    Одседе коња, пак приступи кнезу:

1118    ”Божија ти помоћ, светла круно наша!” –

1119    ”Здраво да си, мој куме Милане!

1120    Јеси л’ здраво путовао, куме,

1121    Јеси л’ турску уходио војску,

1122    Што те не би за петнаест дана –

1123    Ил’ си, куме, коња изгубио,

1124    Ил’ су тебе заробили Турци?”

1125    Милан одговара кнезу:

1126    ”Светла круно, господине кнеже,

1127    Нисам коња изгубио мога,

1128    Мене Турци заробили нису,

1129    А да су ме заробили Турци,

1130    Ти ме више ни видио не би!

1131    Није шала, за петнаест дана

1132    Нит’ се одмори нит’ имадо санка

1133    Док Турком не нађо крајеве!”

1134    Кнез беседи Милану:

1135    ”Је ли многа сила код цара турскога?”

1136    Поче Милан казивати кнезу:

1137    ”Страшно ми је казивати, кнеже,

1138    Куд је турска млога пала војска!…

1139    Кнез Милан поче заклињати:

1140    ”Тако ти Бога јединога,

1141    Што с Милошем јеси беседио?

1142    Право кажи што је Милош теби беседио!”

1143    Поче Милан говорити кнезу:

1144    ”Тако ми Бога јединога,

1145    Хоћу право, тако био здраво!

1146    Кад је Милош мене дочекао,

1147    Милош ме пита као и ви, кнеже,

1148    Колика је сила у Турака,

1149    Колико је земље Турчин притиснуо;

1150    Ја Милошу показа као и тебе, кнеже!…”

1151    Кнез Лазар се на то насмејао:

1152    ”Зашто би се бојали Турака

1153    Кад у нас има под избор јунака!”

1154    Кнез Лазар Милана дарива,

1155    Господа га сва дариваше и с Миланом се пољубише

1156    Кнез Лазар поче говорити:

1157    ”Јошт сад хоћу на Косову свето прославити

1158    Да с’ споменем на Косову светитеља мога!”

1159    Кнез вечеру справља,

1160    Сву господу на вечеру дозива,

1161    Сву господу редом за трпезу посађује…

1162    Кад господа вечерат’ седоше,

1163    Ракију пише, па вино почеше,

1164    Кнез Лазар узе пеар с вином:

1165    ”Ком ћу сада чашу наздравити,

1166    По господству ил’ ћу по јуначству?”

1167    Проговара Југ Богдановић:

1168    ”Не пиј чаше по господству, кнеже,

1169    Већ пиј по јуначству, кнеже,

1170    Који ће ти образ осветлати –

1171    Господара не познају Турци,

1172    Већ јунака, сабљу и десницу руку!”

1173    Бранковић погледа у кнеза:

1174    ”Кнеже Лазо, лепи соколова,

1175    Ал’ међ’ њима има у трпези

1176    Који ради све да сарани!”

1177    Пак погледа на Милоша Вуче,

1178    Кнез очима погледа на Вука:

1179    ”О том више мени не говори!”

1180    Пренеможе господине кнеже,

1181    Пренеможе, пити не може,

1182    Грозно се заплака кнеже,

1183    Спусти на колена главу,

1184    Грозно плаче, из срца јечи.

1185    Сва господа погледаше један на другога:

1186    ”Боже мили, што би нашем кнезу,

1187    Чашу прими, пити је не може,

1188    Весело погледа, грозно заплака?”

1189    Нитко не сме да запита кнеза,

1190    Сва господа Југу погледаше

1191    И очима Југу говорише:

1192    ”Родитељу, питај господина

1193    Међу нама зашто се заплака –

1194    Или види да ћемо изгинути

1195    Ил’ међ’ нама кој’ жао учини?”

1196    А Југ кнеза не сме да запита.

1197    Кад кнез диже од колена главу,

1198    Пак убриса сузе на образу,

1199    Југ поче беседити кнезу:

1200    ”Кнеже Лазо, светла круно наша,

1201    Чашу узе, а пити не може –

1202    Шта си, кнеже, очима видио?

1203    Господу сву си сад убио –

1204    Или видиш да ћемо изгинути

1205    Ил’ ти је кој’ жао учинио?

1206    Сад покажи, господу обрабри!”

1207    Кнез поче говорити:

1208    ”Ја не видим да ћемо изгинути;

1209    Да ја знадем, ја би умирио,

1210    Већ ја гледим са мном у трпези

1211    Кога сам одранио уз колено моје,

1212    Од њега се заклонио нисам,

1213    Из једног смо сана јели ђаконију,

1214    Једном чашом ладно вино пили,

1215    На њему моја скерлет и свила!”

1216    Пак погледа Косанић-Ивану:

1217    ”Мој брате, Косанић-Иване,

1218    Шта је теби мало код менека –

1219    Ил’ је теби мало леба царевога,

1220    Ил’ је мало улаве и блага,

1221    Или ти је мало официје,

1222    Или ти је ришћанска вера омрзнула,

1223    А турска вера омилила,

1224    Пак ме хоћеш да издаш у Турке?

1225    Људи кажу, а ја не верујем!

1226    Ако ти је мало леба царскога,

1227    А ја ћу теби више додати;

1228    Ако је мало улаве и блага,

1229    Улаву ћу више поновити,

1230    Господином већим подигнути!

1231    Буди вера, не буди невера,

1232    Тако ти Бога јединога,

1233    Тако ти твоје грешне душе,

1234    Тако ти вере и закона,

1235    Не издај ме на Косову Турком!

1236    Није мени ни на тебе жао,

1237    Као ми је на Милана кума!”

1238    Пак погледа у Милана кума:

1239    ”Милане, мој рођени куме,

1240    Четири стотине шест лета

1241    Официја како је настала,

1242    Настала, јошт се укинула није,

1243    Досад нису неверници били,

1244    Већ сви верни служитељи били!

1245    Шта је теби мало код менека –

1246    Ил’ је мало леба царевога,

1247    Ил’ је мало улаве и блага,

1248    Ил’ је мало скерлета и свиле

1249    Ил’ је теби мало официје?

1250    Ако ти је мало, све ћу ти додати,

1251    Господином већим подигнути!

1252    Ил’ је теби вера омрзнула?

1253    Господа су тебе изабрала,

1254    Најмлађега и највернијега,

1255    На твоју душу одложили царство

1256    И осталу сву Маћедонију!

1257    Што си боље код цара видио –

1258    Ил’ су лепши ани ил’ монари

1259    Него наше цркве и крстови;

1260    Ил’ су лепши кауци и чалме

1261    Него наши калпаци клобуци;

1262    Ил’ су боље оџе и шеови

1263    Него владике, наши свештеници,

1264    Пак ме хоћеш да издаш у Турке?

1265    Људи кажу, а ја не верујем!

1266    Немој, куме, тако ти леба царевога

1267    И тако ти Бога јединога,

1268    Не изгуби вере и закона,

1269    Не зароби Маћедоније,

1270    Не поруши цркве, наше задужбине!

1271    Није ми ни на тебе жао

1272    Као ми је на зета Милоша –

1273    Милошу, веро и неверо,

1274    Од сиротиње сам те довео,

1275    Јер код тебе видим мудру памет и јуначство,

1276    Да ми можеш у помоћи бити;

1277    Од тебе нисам се поносио,

1278    Уз колено моје посадио,

1279    Из једног сана јели смо ђаконију,

1280    Једном чашом вино пили ладно,

1281    Моје чедо дао за тебека

1282    Која је могла за краља поћи

1283    Ил’ за каквог млада принципала;

1284    Многом сам жао учинио,

1285    Тебе сам срдаром поставио,

1286    Јер сам тебе верна видио код мене!

1287    Људи кажу, а ја не верујем,

1288    Сад хоћеш да будеш неверан,

1289    Да ме издаш на Косову Турком!

1290    Шта је теби мало код менека –

1291    Ил’ мало леба царевога,

1292    Или мало улаве и блага,

1293    Или ти је мало официје

1294    Или мало скерлета и свиле?

1295    Мачву сам ти земљу поклонио

1296    И под Цером дворе саградио!

1297    Ако ти је мало леба царевога,

1298    Ја ћу теби више дати;

1299    Ако ти је мало улаве и блага,

1300    Ја ћу теби више поновити;

1301    Ако ти је мало овиције,

1302    Господином већим поставити!

1303    Буди вера, не буди невера,

1304    Не изгуби вере и закона,

1305    Не поруши цркви, наши задужбина,

1306    Не зароби Македоније,

1307    Бог ти вишњи у помоћи био,

1308    Јуначке ти очи ослободио,

1309    Десницу ти укрепио руку,

1310    Буди веран, не буди неверан!”

1311    Поклони му пејар и вино;

1312    Вино попи, а пејар остави,

1313    Милош скочи како змај планински,

1314    Пак хитро поче говорити,

1315    Канда стаде громом палити:

1316    ”Господине кнеже Лазаре,

1317    Фала теби као родитељу своме,

1318    Од сиротиње ти си мене довео,

1319    Од мене се ниси поносио,

1320    Уз колено твоје мене посадио,

1321    Из једног смо сана јели ђаконију,

1322    Једном чашом ладно вино пили,

1323    На мени је твоја и скерлет и свила,

1324    За мене си твоје чедо дао

1325    Која би могла краља добити,

1326    Краља али принципала;

1327    Многом си жао учинио,

1328    Срдаром си мене поставио,

1329    Мачву си ми земљу поклонио,

1330    Под Цером дворе саградио!

1331    Мени није мало леба царевога,

1332    Није мало улаве и блага,

1333    Господства си мени доста поклонио

1334    И фала ти на поклону твоме,

1335    Ал’ не фала данас на беседи

1336    Што мене невером називаш,

1337    Већ жао ми је што браћу прекоре

1338    И невером данас учини,

1339    Који за то досад знали нису!

1340    Ја нисам невера, него вера тврда –

1341    Невера ти седи код колена

1342    Кој’ опада код тебе војводе!

1343    Што ми јако пеаре поклоњаш,

1344    Јер Крушевац поклонио ниси-

1345    Одсад ће ти све остати пусто!

1346    Нисам невера, него вера тврда –

1347    Сутра виђен данак иде,

1348    Видићемо тко је вера, тко ли је невера!

1349    Неверници ће сутра изгинути,

1350    А верник ће тебе одбегнути!

1351    Не жалим мене што си прекорео,

1352    Веће жалим што браћу прекоре!

1353    Тако ми вере и закона

1354    И тако ми Бога јединога,

1355    Десница ме послужила рука

1356    И оштра моја сабља бритка,

1357    Ујутру ћу рано поранити,

1358    У војсци ћу турској осванути,

1359    Мурата ћу цара сутра погубити

1360    И ногом ћу за врат ударити,

1361    Међ’ свом силом, међ’ ордијом турском!”

1362    То изрече, оде из трпезе;

1363    Онда Бранковић поче говорити;

1364    ”Господо, моја браћо драга,

1365    Слушате ли што Милош говори?

1366    Он то учинити неће,

1367    Него хоће Милош цару ускочити,

1368    Веру ће своју данас оставити,

1369    Турску ће веру данас приватити,

1370    Неће дати кнезу прославити!

1371    Милош је мене опадао

1372    Код нашега господина кнеза,

1373    Отпао сам био од колена кнезу,

1374    Најнижији сам седио у трпези,

1375    Од срамоте нисам смео по господи погледати,

1376    Тешко сам се кнезу намолио

1377    И на моје место сео уз колено!”

1378    Кад ујутру бео дан освану,

1379    Глас дође господину кнезу:

1380    ”Оде Милош низ Косово Турком,

1381    За њим оде и Милан и Иван,

1382    Отидоше сузама ронећи!”

1383    Кад Милошеву шатору дођоше,

1384    Сузе рони и Милан и Иван,

1385    Сузе роне, обадва говоре:

1386    ”О, зле речи, мој брате Милошу!

1387    Тко нас тако опаде код кнеза?

1388    Не жалимо што нас прекорео,

1389    Да је нас саме прекорео,

1390    Господа сва ће кнезу веровати

1391    И неверним нас називати!”

1392    А Милош поче говорити:

1393    ”Да сам знао, не би му на вечеру ишао!

1394    Знато што је, моја браћо драга,

1395    Што сам рекао, речи моје погазити нећу –

1396    Ујутру ћу рано поранити,

1397    Добра ћу коња оправити,

1398    Оправићу и себе и коња,

1399    Отићи ћу у ордију турску,

1400    Мурата ћу цара уморити,

1401    Заклетву ћу моју совршити!”

1402    Милан и Иван говоре:

1403    ”И ми ћемо с тобом путовати

1404    И срамоту нашу поправити!”

1405    Милош поче говорити:

1406    ”Ако ћете са мном путовати,

1407    А ви панцир-гвожђе на се облачите

1408    И коње гвожђем покривајте

1409    Да не може нас копље убити,

1410    Ни турска стрела устрелити

1411    Нити оштра сабља пресећи!

1412    Вина се напијте,

1413    Пак идите мало поспавајте,

1414    Пак ћемо онда поранити

1415    Турком путовати!”

1416    Вино пити не могоше,

1417    Сваки свом шатору одоше,

1418    Санка имат’ не могоше;

1419    Опраљају себе и коње,

1420    На себе панцир-гвожђе обукоше,

1421    По панциру господско одело,

1422    Коње оковаше,

1423    Свиленим чултаном покрише

1424    Да не виде Турци да су оковани.

1425    Кад Даница на исток изађе,

1426    Месец јасан над заодом беше,

1427    Милошу обадва дођоше,

1428    Пак Милошу говорит’ почеше:

1429    ”Да идемо, брате, да кажемо господину кнезу

1430    Нек’ кнез знаде да ћемо отићи!”

1431    Милош поче говорити.

1432    ”Кнез луд није да му двапут кажем;

1433    Синоћ сам му казао, више казивати нећу –

1434    Сад ако ћу ићи казивати,

1435    Он ће рећи: ,Не смеду ићи,

1436    Само дошли да се мени јаве

1437    Да и’ уставим тамо да не иду!’

1438    Ја удем, казиват’ му нећу –

1439    Ал’ вам воља са мном ићи ал’ не ићи!”

1440    Обадва говоре Милошу:

1441    ”Иза тебе остати нећемо,

1442    Заједно смо сва три прекорена,

1443    Заједно ћемо ићи, ал’ остали ал’ погинули!”

1444    Милош рече: ”Ајде да ручамо,

1445    Јер Бог зна хоћемо л’ се вратити,

1446    Јал’ ручати више јал’ не ручат’

1447    Може да ће сад последње бити!”

1448    Ракију пише, јести не могоше,

1449    Већ по једну чашу вина попише,

1450    Једну чашу зарад сретна пута.

1451    Сва тројица коње уседоше,

1452    У ордију турску отидоше.

1453    Јунаци очима видише

1454    Кад сва тројица из војске одоше,

1455    Међ’ собом говорише:

1456    ”Оде Милош с војводама Турком,

1457    Бог ће дати да ће добро бити –

1458    Јали Милош одустаде кнеза

1459    Јал’ отиде ускочити Турком?”

1460    Глас дође господину кнезу:

1461    ”Оде Милош низ Косово Турком,

1462    Сва тројица заједно одоше!”

1463    Кнез свештенику поче говорити:

1464    ”Зарана литургију служи

1465    Да на ручак зарана седнемо –

1466    Милош ће кавгу заметнути,

1467    Неће дати Турци мирно прославити!”

1468    Свештеник зарана литургију служи;

1469    Кад господа службу остајаше,

1470    Из цркве изиђоше,

1471    Сва господа кнезу на ручак дођоше,

1472    Ручају, о Милошу говоре:

1473    ”Срдит Милош из трпезе оде,

1474    Јутрос рано Милош из ордије оде –

1475    Јал’ ће с’ Милош данас потурчити

1476    Јал’ ће с царем кавгу заметнути?”

1477    Вук говори: ”Пређер ће се потручити

1478    Јал’ ће с царем кавгу заметути –

1479    Залуду Милош говори

1480    Кад на цара не сме ударити!”

1481    А кад Милош угледао Турке,

1482    Милош Милана пита:

1483    ”Гди је, брате, шатор цара Мурата?”

1484    А Милан му руком каже:

1485    ”Видиш ли барјак понајвиши,

1486    Под барјаком од злата јабука,

1487    На јабуки сјају три камена драга

1488    Канда сјаје од истока звезда,

1489    Оно се сјаје на шатору царском –

1490    Ајде, брате, поред војске пониже,

1491    Прам царева шатора поближе!”

1492    Онда Иван поче говорити:

1493    ”Оћемо л’ се одма ударити?”

1494    Милош поче говорити:

1495    ”Нећемо одма ударити,

1496    У сили ћемо се многој забунити,

1497    Царски шатор нећемо погодити,

1498    Турци ће цара уклонити,

1499    Од нас ће цара заклонити,

1500    Можемо сва три погинути,

1501    А нећемо цара ни видити,

1502    Заклетве нећемо свршити;

1503    Већ слободно да идемо Турком,

1504    Турци ће нас очима гледати,

1505    Турци ће цару казивати,

1506    Цар ће Турком говорити:

1507    ,Пред њима сокак отворите,

1508    Пустите и мене под штора

1509    Да ја чујем шта ће говорити!’

1510    Турци ће пред нама пут отворити,

1511    И нама се лепо поклонити

1512    И за здравље лепо питати;

1513    Ви слободно по војски гледајте,

1514    Сабља се ништа не машајте!”

1515    Јошт војводе у речи бише,

1516    Турци очима видише,

1517    Брже цару глас принеше;

1518    ”Мурате, наша круно светла,

1519    Од кнеза три делије језде,

1520    Хитро језде као ветар с планина,

1521    Хитро језде, ништа не презају –

1522    Што ћемо ми с њима чинити?”

1523    Мурат њима поче говорити:

1524    ”То нису какви год људи,

1525    То су велики од кнеза послати –

1526    Јал’ ће нама ускочити

1527    Јал’ договор велики чинити.

1528    Пред њим путе отворите,

1529    Господи се лепо поклоните,

1530    Ако хоћ’ју к мени, слободно пустите!”

1531    Брже паше Турке размакоше,

1532    Војводама путе отворише.

1533    Кад Милош дође до Турака,

1534    Милош поче говорити:

1535    ”Салам малећ, комшије Турци,

1536    Јесте л’ здраво и мирно,

1537    Је л’ здраво светли цар Мурате,

1538    Је су л’ здраво муле и везири,

1539    Јесу л’ здраво паше и кадије,

1540    Јесу л’ здраво аге и спахије,

1541    Делије и све короглије

1542    И остала сва царева војска?”

1543    Турцу Милошу говоре:

1544    ”Сви смо и здраво и мирно –

1545    Здраво је цар међу нама,

1546    Здраву су господа царева

1547    И остала сва царева војска!

1548    Је ли здраво господин-Лазаре,

1549    Јесу л’ здраво војводе Лазарове,

1550    Јесу л’ здраво Југовићи,

1551    Је ли здраво Милош код кнеза,

1552    Јесу л здраво господа остала,

1553    Делије и све короглије?”

1554    Милош говори:

1555    ”Сви су код кнеза и здраво и мирно –

1556    Здраво су Југовићи,

1557    Сва су господа здраво код кнеза,

1558    Делије и све короглије,

1559    Горко се на вас оправили;

1560    Ово је Милош с вама што говори!”

1561    Турци говоре:

1562    ”Што би се ми каура бојали

1563    Кад у нас има доста јунака избрани

1564    Који носе риса и самура!”

1565    Милош Турком говори:

1566    ”Што би се ми бојали рисовски кожетина

1567    Кад смо ми сами рисови!

1568    Кад вас стану терат’ по Косову,

1569    Пак кад стану свлачит’ рисовину

1570    Како вуци без чобана овце

1571    Кад ју кој’ живу увати,

1572    Живу ждере, а кожу јој свлачи,

1573    А кад ју у поли превати,

1574    Кожу јој на главу поврати –

1575    Тако и наши јунаци

1576    Кад вас стану по Косову тући!”

1577    Турци Милошу говоре:

1578    ”Господине Милошу, велики сердару,

1579    Ускочи ти цару нашему,

1580    Бит’ ћеш први до цара нашега,

1581    Цар ће теби много благо дати!”

1582    Милош Турком одговара:

1583    ”Мени је тога доста код кнеза било,

1584    Последњи нисам ни код кнеза био,

1585    Што ја суди кнез ми не пресуди!”

1586    Гласак пође по ордији турској,

1587    Гласак пође: ”Милош у ордију дође!”

1588    Турци навалише Милоша гледати,

1589    Један другог ногама газише;

1590    Милош Турком говори:

1591    ”Стан’те, Турци, што сте навалили!

1592    И досад сте Милоша слушали,

1593    Ал’ му нисте сабље кушали –

1594    Данас ћете сабљу прокушати,

1595    Милошеву познавати руку!”

1596    Милош пође, до шатора дође;

1597    Кад цар види Милоша да иде,

1598    Господа се у лицу променише;

1599    Кад Милоша очима видеше,

1600    Цар Мурат поче говорити:

1601    ”Сад Милоша како би дочекао?

1602    Тко би мене јако научио

1603    Како би војводе српске дочекао –

1604    Да л’ ћу шатор отворен држати

1605    Да ли ћу врата затворити?

1606    Ако ћу отворена држати,

1607    Рећ’ ће Милош: ,Цар се поплаши

1608    И врата отворена држи!’

1609    Ако ћу врата затворити,

1610    Милош ће рећи: ,Цар се плаши и врата затвори!”

1611    Нека Милош мало попостоји

1612    На шатору врата док с’ отворе!”

1613    Кад Милош види царски шатор Турци затворише,

1614    Милош се срдито натраг врати,

1615    Пак Милош охоло проговара:

1616    ”Цар од мене врата затвора;

1617    Боји се да му ручак не отмем!

1618    Ја нисам посљедњи код цара мога,

1619    Већ сам први ја до цара мога,

1620    Цар мој од мене не затвора врата!

1621    Мурат мисли да ћу га молити;

1622    Нисам дошао на врата просити,

1623    Царске речи хоћу с царем говорити!”

1624    Кад цар види да с’ Милош расрди,

1625    На везире хитро погледа:

1626    ”Брже врата отворите

1627    И Милоша хитро зовите,

1628    Јер ја видим да с’ Милош расрди!

1629    Ако срдит отиде к Лазару

1630    Срдито казивати речи,

1631    Лазар ће се расрдити краљу,

1632    Срдито ће ударити на ме,

1633    Од мене ће преотети царство!”

1634    Брже господа отворише врата,

1635    Милоша дозивају Турци:

1636    ”Господине, не срди се на нас!

1637    Оваки је адет код Турака –

1638    Царска врата свагда затворена,

1639    Коме хоће ономе отвора!”

1640    Кад Милош види отворена врата,

1641    Милош се натраг цару врати;

1642    Милош Ивану говори:

1643    ”Иване, брате, сиђи пак цара умори!”

1644    А Иван Милошу говори:

1645    ”Волим, брате, на сву ударити војску

1646    Нег’ Мурата цара погубити!”

1647    Милош Милану беседи:

1648    ”Милане, сиђи, цара умори!”

1649    Милан Милошу говори:

1650    ”Сву силу турску волим дочекати

1651    Нег’ Мурата цара уморити!”

1652    Милош Ивану говори:

1653    ”Ти ћеш бранит’ коња и Милана

1654    Док ја, брате, под шатор отидем!

1655    Милане, мој рођени брато,

1656    Ти ћеш коња приватити мога

1657    Док ја одем цару под шатора –

1658    Добро чувај коња, упустити немој!”

1659    То изрече, пак пред шатор дође;

1660    Турчин пође коња да привати,

1661    Милош Турчину говори;

1662    ”У закону не доноси моме –

1663    Већ брат ближњи који је код мене!”

1664    Одседе коња, Милану додаде;

1665    Турчин Милошу говори:

1666    ”Достојно није цару са сабљом да идеш!”

1667    Отпаса Милош своју сабљу бритку,

1668    Обеси сабљу о коњицу,

1669    Милану говори потијо;

1670    ”Пази, брате, сабљу и коњица

1671    Док се, брате, из шатора вратим!”

1672    Милош цару оде под шатора;

1673    Пред цара паде на колена:

1674    ”Салам малећ, царе господине!

1675    Јесте ли здраво и мирно –

1676    Јесу л’ здраво мултез’ и везири,

1677    Јесу л’ здраво паше и кадије,

1678    Јесу л’ здраво аге и спахије,

1679    Делије и све короглије,

1680    Нејака деца јаничари?”

1681    А Мурат му царе одговара:

1682    ”Алећ селам, Милошу сердару,

1683    Све је код нас и здраво и мирно!

1684    Је ли здрав господине кнеже,

1685    Јесу л’ здраво браћа Југовићи

1686    И остала сва господа српска,

1687    Делије и све короглије?” –

1688    ”Све је, царе, и здраво и мирно!

1689    Пружи руку да ти је целивам!”

1690    Цар хоће да пружи руку

1691    Да га Милош у руку пољуби;

1692    Везири цара погледаше:

1693    ”Не дај, царе, каурину руке!

1694    Каурин ће рећи да си му покоран,

1695    Цар од страа њему даде руку,

1696    Већ му подај ногу и папучу,

1697    Нек’ ми знамо сви да је покоран!”

1698    А цар пружи ногу и попучу.

1699    Јошт Милош на колени клечи,

1700    Ждрал му коњиц пред шатором вришти;

1701    Милош пред царем на колени стоји,

1702    А ждрал му потијо говори –

1703    ”Не љути се, мој соколе сиви,

1704    Не љути се и не труди крила,

1705    У големо си јато залетио,

1706    Данас ће ти требовати крила,

1707    Бог ће дати да ћеш излетити!”

1708    Цар му пружи ногу и папучу,

1709    А Милош у срцу промишља:

1710    ”Хрт нисам да му ноге лижем,

1711    Већ господин, у руку да љубим!”

1712    Трже Милош од појаса ноже,

1713    Задркта му десна у рамену рука;

1714    Сам Милош у срцу промишља:

1715    ”Руко моја, што си заиграла –

1716    Од страоте или од хитрости

1717    Што ти цара хоћеш да умориш?”

1718    Цара за ногу привати,

1719    Пак удара цара Мурата,

1720    Распори га од учкура до грла бела.

1721    Цар јекну, сав шатор звекну;

1722    Кад везири очима видеше,

1723    Пренемогоше, лице променише,

1724    Од страа земљи поклекоше:

1725    ”Што то Милош од цара учини?”

1726    Милош рече: ”Сад ћете и ви знати!”

1727    Хитро скочи, царску сабљу вади,

1728    Царску сабљу трже из ставије,

1729    Исече господу везире.

1730    Осман велики повика:

1731    ”Јадни Турци, жалосна вам мајка,

1732    Уби Милош цара међу нама!”

1733    У глас: ”Ала” – повикаше Турци –

1734    ”Јао нама, цар погибе међу нама!”

1735    Хитро потрчаше Турци

1736    Како гладни за овцама вуци;

1737    Од хитрости Милош не погоди врата,

1738    Шатор царски троструком жицом оплетени

1739    И по гвожђу свилом поплетени,

1740    Милош се у чуду виђаше

1741    Док царев шатор просече.

1742    Кад Милош из шатора изиђе,

1743    Милану говорити поче:

1744    ”Јер ми, брате, не отвори врата

1745    Кад видиш да сам се збунио?”

1746    А Милан Милошу говори:

1747    ”Ја би теби отворио врата,

1748    Ал’ не могу коња да оставим!”

1749    Иван трже мача од појаса,

1750    Хитро Иван удара на Турке,

1751    Хитро брани док Милош изиђе.

1752    Хитро Милош скочи на коњица,

1753    Ни за што се руком не превати;

1754    Који Турци очима видише,

1755    Сви Турци од страа задркташе

1756    И на земљу Турци поклекоше.

1757    Трже Милан мача од појаса,

1758    Турке сећи, Милоша бранити

1759    Док се Милош коња превати,

1760    Док препаше мача окована.

1761    Кад Милош коња превати,

1762    Препаса мача окована,

1763    Викну Милош канда громак пуче:

1764    ”Стан’те, Турци, што сте навалили!

1765    Стан’те, Турци, да се огледамо,

1766    По Косову да се потерамо!”

1767    Сви Турци од страа земљи падоше,

1768    Стаде Милош сећи по Косову Турке,

1769    Пак Милана и Ивана прође;

1770    Три војводе три сокака праве,

1771    Сву цареву забунише војску –

1772    На једнога мачем замаују,

1773    Три-четири на земљу падају,

1774    Турци једни гину, други приступају.

1775    Велики Осман подвикује:

1776    ”Турци, наша велика срамота-

1777    Тројица од нас да утеку!”

1778    Милош допаде, Осману одсече главу;

1779    Кад погибе велики Осману,

1780    Турци беже по Косову равну,

1781    Јунаци стижу, одсецају главе,

1782    Сву цареву пресекоше војску,

1783    Изиђоше здраво из цареве војске.

1784    Два војводе говорит’ почеше:

1785    ”Фала Богу, кад ми изиђосмо!

1786    Ајде, брате, да идемо кнезу,

1787    Да кажемо цара да смо уморили!”

1788    Ал’ Милош поче беседити:

1789    ”Јао, браћо, заклетве не сврши,

1790    Цара ногом за врат не удари!”

1791    Војводе говоре Милошу:

1792    ”Кад си, брате, цара распорио,

1793    Веће си га ногом погазио!

1794    Не враћај се, ајде да идемо,

1795    Јер повраци нигда добри нису!”

1796    Милош беседи Милану:

1797    ”Ви идите, пак кажите кнезу,

1798    Ја идем да заклетву свршим!”

1799    Милан и Иван говоре:

1800    ”Ми не смемо тебе оставити,

1801    Кнез нас ће невером назвати,

1802    Хоће рећи да смо те издали,

1803    У Косову оставили равном,

1804    Већ оћемо с тобом заједно ходити,

1805    Вољ’ остали али погинули!”

1806    Кад и Турци очима видише,

1807    Од страа Турци дрктати почеше:

1808    По Косову Турци бегати почеше:

1809    ”Авај нама, све ће нас исећи!”

1810    Јунаци мачеве приватише

1811    И Турке сећи стадоше,

1812    До шатора царског Турке исекоше.

1813    Милош Ивану говори:

1814    ”Иване, брате, ти Милана брани,

1815    Милан нек’ ми коња држи,

1816    Јер се коњиц расрдио врло,

1817    Док ја идем цара да погазим!”

1818    Милош одседе ждрала,

1819    Милану коња додаде,

1820    Пак цару брже под шаторе оде;

1821    А код цара два бербера бише,

1822    Цару ране превијаше –

1823    Милош бербере исече.

1824    Цар Милошу говори:

1825    ”Што ћеш, Милошу опет код мене?

1826    Што си хтео то си учинио од мене!”

1827    Милош цару одговара:

1828    ”Сад ћеш знати царе, што ћу код тебе!”

1829    Цара за руку превати,

1830    С царем о земљу удари,

1831    Цара ногом за врат удари,

1832    Цару пође крв на нос и на уста,

1833    Пак се Милош хитро натраг врати,

1834    Како трчи, скочи на коњица,

1835    Ни за што се руком не превати:

1836    ”Браћо моја, саде Богу фала,

1837    Одсад изишао или погинуо,

1838    Данаске сам заклетву свршио!”

1839    Пак превати мача из ставије,

1840    Милош пође с браћом сећи Турке.

1841    Милош тера по Косову Турке –

1842    Колико и мачем исекоше,

1843    Толико се сами погазише,

1844    Под ногама мртви остадоше,

1845    Турци беже како од сокола ластавице.

1846    Бабаја-паша повика:

1847    ”То је наша срамота велика,

1848    Тројица царску силу да збуне!

1849    Без мреже се сокол уловити не може –

1850    Копља бојна земљи пребадајте,

1851    Испред јунака ви се уклањајте,

1852    На копља нека коњи скачу

1853    Не би ли се коњи на копља наболи!”

1854    Турци Бабаја послушаше,

1855    Копља земљи пребодоше,

1856    Пред јунаци с копљи путе затворише,

1857    Под јунаци коњи на копља скакаше,

1858    Под Иваном копља коња оборише,

1859    Турци допадоше,

1860    Ивану ногу одсекоше.

1861    Ивану викну: ”Мој брате Милошу,

1862    Јао, брате, данаске погибо!

1863    Господине кнеже, сад сам ти неверан,

1864    Ноге сам се моје растао!”

1865    Милош с’ врати Ивану помоћи,

1866    Милош мало не допаде;

1867    Иван с коња спаде,

1868    Турци притрчаше,

1869    Ивану главу одсекоше,

1870    Милош око Ивана све Турке исече,

1871    Срдито Милош поче сећи Турке,

1872    На једнога мачем замаује,

1873    Седам и осам мртви на земљу падају.

1874    Мало затим време прође,

1875    Милош Милана прође,

1876    Горко тера и срдито Турке.

1877    Под Миланом коњ се на копље набоде,

1878    Милан пође копље да извади,

1879    Турци стигоше,

1880    Милану десну руку одсекоше.

1881    Милан викну:

1882    ”Прости, брате Милошу,

1883    Сад ћу погинути,

1884    Ја остадо без деснице руке!

1885    Сад сам неверан кнезу,

1886    Јер ја оста без деснице руке!”

1887    Милош викну канда гром пуче,

1888    Хитро се врати Милана да брани,

1889    Дванаест је коња прескочио,

1890    Коња и Турака.

1891    Милош мало не допаде,

1892    Милан с коња спаде,

1893    Турци допадоше

1894    И Милану главу одсекоше.

1895    Кад Милош види да Милан погибе,

1896    Милошу од наглости крв на нос потече,

1897    Милош Турком говорити поче:

1898    ”Крила моја данас одсекосте,

1899    Ал’ с Косова ја изићи нећу

1900    Браће моје док не осветим!”

1901    Пак потера срдито по Косову Турке –

1902    Турци беже како ластавице;

1903    Милош срдито стаде сећи Турке,

1904    На једнога Милош замаује,

1905    А по девет попреко сече.

1906    Бабаја опет повика:

1907    ”Јадни Турци, жалосна вам мајка,

1908    Копља земљи прибадајте

1909    Нека коњ на копља скаче!”

1910    Милошев се коњ на копље набоде,

1911    Под Милошем добар коњиц паде,

1912    Милош се с коњем растаде,

1913    Милош бегати, скакати поче,

1914    На бојно се копље ослонио

1915    И у трипут по шесет копљи прескочио.

1916    Кад трећи пут Милош скочи,

1917    Копље му се до јабуке преби,

1918    Милош пренеможе и на земљу паде.

1919    Милош лежи, а Турци га гледе,

1920    Милошу не сме нитко да приступи,

1921    Већ се боје да јошт кога не лупи.

1922    Милош Турком говори:

1923    ”Од’те Турци, што ме гледате –

1924    Што сам хтео то сам учионио,

1925    Одсад вама што је са мном драго!”

1926    Турци приступише

1927    И Милоша за руке приватише,

1928    Милоша цару приведоше.

1929    Турци многи допадоше

1930    Да Милоша буздовани туку;

1931    Једни хоће Милоша да погубе,

1932    А други говоре:

1933    ”Немојте, наша браћо драга,

1934    Ласно је Милоша сада уморити!

1935    Зашто га нисте онда уморили

1936    Док Милош на коњу бијаше,

1937    Већ бегате, гледат’ не смете?

1938    Да Милоша цару одведемо,

1939    Бит’ ће нама дика и похвала!”

1940    Милоша жива цару доведоше,

1941    Милош цару говори:

1942    ”Селеманет, царе господине!”

1943    Цар Милошу одговара лепо:

1944    ”Алећ селам, Милоше сердару!

1945    Ја се теби начудит не могу

1946    И великој твојој сили и јуначству –

1947    Како се смеде усудити

1948    И мене цара погубити?”

1949    А Милош се цару одговара:

1950    ”Нисам дошао што смо врло јаки;

1951    У кнеза ме војводе облагаше

1952    И великом невером назваше,

1953    А ја сам се заклињао кнезу

1954    Код кнеза невера ја нећу бити.

1955    Заклетва је мене дотерала

1956    И заклетва тебе уморила,

1957    Одсад, царе, шта је теби драго!”

1958    Цар сазива везире:

1959    ”Везири, моја браћо драга,

1960    Кад Милоша уватисте жива,

1961    Војску крећ’те на Лазара кнеза,

1962    Да ја видим за живота мога

1963    На коме ће остати царство!”

1964    Везири цару говоре:

1965    ”Тројица дођоше,

1966    Седамнаест хиљада поморише –

1967    Јошт имаде таки доста код Лазара кнеза,

1968    Сви хоћемо данас изгинути!”

1969    А цар опет везиром говори:

1970    ”Удрите за живота мога,

1971    Да ја видим тко остати, тко ће погинути!”

1972    Везиром се не може на ино,

1973    Везири на чауше хитро погледаше:

1974    ”Крећ’те војску, наша децо драга!”

1975    Чауши по војски повикаше:

1976    ”Ала, ала, наша браћо драга,

1977    Ала, ала, на Лазара кнеза –

1978    Јал’ добити јал’ сви изгинути!”

1979    Сва се турска сила покрену;

1980    Глас допаде честитоме кнезу:

1981    ”Господине кнеже Лазаре,

1982    Турска се сила сва на нас подигла,

1983    Коњска пара како магла сиња,

1984    Барјаци се вију како и облаци,

1985    Копља бојна како гора чарна,

1986    Сад ће на нас ударити Турци!”

1987    Кнеза Лазара прам ручка застаде,

1988    А у славу чашу напијаше.

1989    Онда рече Бранковићу Вуче:

1990    ”Господине Лазаре кнеже,

1991    Јесам ли ти говорио, кнеже,

1992    Да ће Милош ускочити Турком,

1993    И своју ће веру изгубити

1994    И на тебе цара подигнути,

1995    Неће теби дати прославити –

1996    Кнеже Лазо, ајде да бегамо!”

1997    Кнез Вуку говори:

1998    ”Ја бегати нећу

1999    Док Милоша очима не видим,

2000    Јал’ мртва јал’ жива!

2001    Ако ти је жао ћери моје, твоје Видосаве љубе,

2002    А ти бежи, наљуби се љубе,

2003    А ја хоћу с браћом војевати,

2004    Ради Бога данас крв пролити,

2005    Маћедонију сабљом бранити!”

2006    Кнез Лазар напи чашу вина,

2007    Свој господи напи за здравље,

2008    Ради сретна боја и мејдана:

2009    ”Здраво да сте, моја браћо драга,

2010    Вино пијте, коње уседајте,

2011    Сад за сабљу к’о за чашу вина –

2012    Крв пролити и земљу бранити!”

2013    То изрече, на коња уседе,

2014    Ману мачем, прекрсти војску:

2015    ”Свима сретно и весело било,

2016    Бог вам вишњи очи слободио,

2017    Ваше Бог укрепио руке,

2018    Оштре вас сабље послужиле!”

2019    Па нареди три лафа љута –

2020    Једно Рада, друго Радоња, а трећи Радивој војвода:

2021    ”Ајде, браћо, срећу прокушајте,

2022    На мејдану Турке дочекајте!”

2023    Три се лафа кнезу поклонише

2024    И од кнеза благослов узеше,

2025    Па јуначки на бој изиђоше,

2026    Дочекаше Турке, па се ударише.

2027    Да се коме нагледати бише

2028    Кад се они с Турци ударише:

2029    Како сабље севати почеше

2030    Како јасне кроз облаке муње,

2031    Јуначке главе на земљу падати!

2032    Све Косово крвцом полише

2033    Док Турке натраг подузбише;

2034    Од тешке јеке коњске и јуначке

2035    Земља се тресе, а планине јече –

2036    Кој’ жали ноге, кој’ руке, кој’ свега израњена тела!

2037    Кад три лава Турке подузбише,

2038    Честитом се повратише кнезу,

2039    Кнез и Лаза даривао лепо.

2040    Мало затим постојало време,

2041    Турци се опет повратише,

2042    А кнез нареди девет Југовића,

2043    Југовићи на бој ударише.

2044    Боже мили, на свем теби фала,

2045    Да се коме горка нагледати мејдана

2046    Браће девет, девет Југовића,

2047    Сваки себи не тражи помоћи,

2048    Девет браће прави девет сокака!

2049    Југовићи један другог дозивају гласом:

2050    ”Слатки брате, даље се помакни,

2051    Јер је мало мени сећи од тебека!”

2052    Да л’ се коме нагледати бише –

2053    Сабље севају, турске главе зевају,

2054    Зла мејдана турског и каурског!

2055    Југовићи мејдан учинише,

2056    Косово све телом покрише,

2057    Јуначком крвцом полише

2058    Док Турке натраг подузбише!

2059    Југовићи се натраг повратише,

2060    Честитоме поклонише кнезу,

2061    Кнезу Лази врло мило бише,

2062    Југовиће и сву војску дарива лепо.

2063    Мало затим постојало време,

2064    Пашаљуци многи састигоше,

2065    Турци се натраг повратише.

2066    Кнез Лазар нареди војску:

2067    Десно крило три лава љута,

2068    До њи узе Мусића Стефана,

2069    До Стефана девет Југовића,

2070    До Југовића Миклен’ од Сенице.

2071    Кнез је Лазар поделио војску,

2072    Кнез подели господу и војску –

2073    Код себе остави Дамјановић Стеву

2074    И до њега Вукосава млада,

2075    До Вукосава војводу Маринка,

2076    До њега Рељу Омучевић’,

2077    А до Реље војводу Орлина,

2078    До Орлина војводу Крстивоја,

2079    До Крстивоја војводу Гојка,

2080    А до Гојка војводу Угљешу,

2081    До Угљеше војводу Јована Костандиновића,

2082    До Јована војводу Стефана,

2083    Страоглеђу од камена Јајца.

2084    Ал’ говори Бранковића Вуку:

2085    ”Чувај, синко, хазну и благо

2086    С Турци док ја мејдан делим!”

2087    А кад види Бранковићу Вуче,

2088    Браћи поче говорити:

2089    ”Браћо, ајде да бегамо!”

2090    Вук побеже на Голеш-планину,

2091    Вук побеже и одведе војску

2092    И издаде господина кнеза.

2093    Кнез удари са свом војском својом,

2094    У Лазара храбри Србља бише,

2095    На пашалуке сече Турке.

2096    Узе Миклен седам пашалука,

2097    Хитро тера низ Косово Турке,

2098    Пропада кроз ордију турску

2099    Како јасна кроз облаке муња

2100    И немило сече на Косову Турке,

2101    Исече седам пашајлука!

2102    Турци гину на Косову равном,

2103    Једни гину, а други састижу,

2104    Састигоше многи прекоморци

2105    У зелени кауци и чалма.

2106    Господа кнезу говорит’ почеше:

2107    ”Господине, оптекоше Турци,

2108    Ти сад бежи, јер ћеш погинути,

2109    Нас не жали да ми изгинемо –

2110    Боље је да сви изгинемо,

2111    Него тебе, царе, да изгубимо!”

2112    Кад се види у невољи кнеже,

2113    Плећа даде, па бегати стаде.

2114    Велика се несрећа догоди –

2115    Косовци су јаме покопали,

2116    По Косову ловили зверове –

2117    Кнеза Лазу добар коњ нанесе,

2118    Под кнезом коњ у јаму пропаде,

2119    А кнез Лаза с добра коња спаде.

2120    У то време допадоше Турци,

2121    Уфати кнеза Копчић-Ибрајиме,

2122    Пак он ћаше да одсече главу.

2123    Кнез га Лаза Богом заклињао:

2124    ”Богом сине, не одсецај главе,

2125    За то хасне ти добити нећеш,

2126    Јер ће Турци главу преотети

2127    И код цара бакшич узимати!

2128    Узми мој крст и колајну,

2129    Пак ти мети себи у недарца!

2130    Турци ће мене од тебе отети,

2131    Ако л’ мене цару доведоше жива,

2132    Турци ће се код цара фалити

2133    Да су они мене уфатили,

2134    Ја ћу тако цару говорити:

2135    ,Није хасне ште се фале Турци –

2136    Кој’ је мене уфатио први

2137    Код њега је крст и колајна!’

2138    Ти цару изнеси крст и колајну,

2139    Цар ће тебе лепо даривати,

2140    Везиром великим ставити!”

2141    То је Копшић за Бога примио,

2142    Пак узима крст и колајну

2143    И сакрива себи у недарца.

2144    Али Турци многи састигоше

2145    И Лазара преотеше кнеза,

2146    И додају од руке до руке,

2147    Воде кнеза цару под шатора.

2148    Повикаше сва господа турска:

2149    ”Ала, ала, наша браћо драга,

2150    Кад Лазара уфатисмо краља!

2151    Сад живота не жалите свога

2152    Да ми краља цару доведемо!”

2153    Лазара цару одведоше;

2154    Кад господа гласак разабраше

2155    Да Турци кнеза уфатише,

2156    Сви у глас повикаше:

2157    ”Да живота нашег не жалимо –

2158    Јал’ отети јал’ сви изгинути!”

2159    Кад зачу Миклен од Сенице,

2160    Он се хитро натраг врати,

2161    Под њим се добар коњ премету,

2162    Миклен старац с добра коња спаде;

2163    Турци брже састигоше,

2164    Миклену се дићи не дадоше,

2165    Већ Миклену главу одсекоше.

2166    Југовићи кад разабраше,

2167    Срдито сећи почеше,

2168    И ту паде до стремена

2169    И јуначка до рамена тела,

2170    Бој бише и сви изгибоше.

2171    Лазара цару доведоше;

2172    Кад Лазара цару доведоше,

2173    Кнез види под шатором Милоша

2174    Савезана у џеверу гвожђу.

2175    Сузе проли, Милошу говори:

2176    ”Јао, ту ли си, соколе Милошу?

2177    А ја мислим да те једу орли и гаврани!”

2178    Али Милош кнезу одговара:

2179    ”Господине Лазаре кнеже,

2180    Да је теби било очима видити

2181    Како сокол тера препелице!”

2182    Кнез Милошу говори:

2183    ”Соколе, Милошу војвода,

2184    Зашт’ зароби сву Македонију

2185    И погуби сву господу нашу,

2186    Обори цркве наше задужбине,

2187    Зароби сву Маћедоднију?”

2188    Али Милош одговара кнезу:

2189    ”Господине Лазаре кнеже,

2190    Ја господе поморио нисам,

2191    Већ господу поморише Турци;

2192    Цркве наше оборио нисам;

2193    Маћедоније заробио нисам,

2194    Већ зароби Бранковићу Вуче,

2195    Кој’ теби досад веран бише,

2196    На Косову данас неверан –

2197    Неверници твоји изгибоше,

2198    А верни те данас издадоше!

2199    Ако мени у том не верујеш,

2200    Ти погледај на Голеш-планину

2201    Гди си шеће Бранковићу Вуче,

2202    Он с мачем обустаља војску;

2203    Војска виче, хоће у Косово,

2204    А Бранковић с оштрим мачем прети –

2205    ,Који пође одсећ’ ћу му главу!’

2206    Два с’ барјака силом отеше,

2207    У Косово отидоше к кнезу

2208    Бојак бити, кнеза отимати,

2209    Бој бише и сви изгибоше!”

2210    Кнез Лазар кад саслуша речи,

2211    Он погледа на Голеш-планину,

2212    А кад види Бранковића Вука

2213    Гди се Вуче по Голешу шеће,

2214    С мачем уставља војску,

2215    Поче кнеже сузе проливати,

2216    Бранковића Вука проклињати:

2217    ”Бранковићу, жив те Бог убио,

2218    Проклет био од данас довека,

2219    Тебе клео сав народ ришћански

2220    Док је сунца и јасна месеца!”

2221    Обрну се кнез цару Мурату:

2222    ”Салам малећ, царе господине!”

2223    Цар кнезу тихо одговара:

2224    ”Алећ муселам, Лазаре краљу!

2225    Ја се чуду начудит’ не могу

2226    Милошу соколу твоме –

2227    Какво му је срце јуначко,

2228    Како се смеде усудити

2229    Међ’ мојом војском мене уморити!”

2230    А кнез Лазар цару одговара:

2231    ”Није Милош дошао што је врло јаки,

2232    Већ господа га мени облагаше,

2233    А Милош, јогунасто дете,

2234    Не хте лажни подносити речи,

2235    Милош закле с’ пред господом

2236    Да ће тебе цара уморити –

2237    Живота свог није пожалио,

2238    Тебе је царе уморио.

2239    Већ ја видим, царе, да сам погинуо,

2240    И моју сам круну изгубио

2241    И сву моју погубио војску –

2242    Тако ти, царе, Бога јединога,

2243    Аманет ти сва Маћедонија,

2244    Немој, царе, земље раселити,

2245    Цркви немој порушити,

2246    Христијанина немој силом турчити

2247    Да би тебе силом не крстили!”

2248    Цар послуша што му кнез говори,

2249    Па погледа царе на везире:

2250    ”Кнез аманет на мени оставља,

2251    Ја на вама од данас довека –

2252    Немојте цркви силом рушити,

2253    Сиротиње силом турчити,

2254    Народа раселити немојте,

2255    Држите и како је кнез држао,

2256    Арач узимајте па нека вас служе!

2257    Пак Лазара посеците кнеза

2258    И Милошу одсеците главу,

2259    Јер да могу ране преболети,

2260    Ја Милоша не би дао губити,

2261    Милоша би са собом водио –

2262    Кад је био веран Лазару кнезу,

2263    Он би био и код мене веран,

2264    Ал’ зато га не могу оставити,

2265    Јер краљеви ће се мени наругати

2266    ,Не смеде цар Милоша уморити’,

2267    Већ Милошу одсеците главу,

2268    Јер Милош је сада цар прам мене,

2269    Па Милоша поред мене сараните,

2270    А Лазара чело ногу наши!”

2271    Милош поче говорити:

2272    ”Немој тако, светла круно, царе господине!

2273    Греота је мени поред цара лећи,

2274    Већ метите цара поред цара,

2275    А мене чело ногу царски,

2276    Мртва моја глава нек’ цареве служи,

2277    Нека служи мртва као што је жива!”

2278    Цар Мурат погледа на Турке:

2279    ”Милошу одсеците главу,

2280    Милошу и Лазару краљу!”

2281    Тад Милоша Турци поведоше

2282    Милошеву да одсеку главу;

2283    Кад Милоша поведоше Турци,

2284    Милош погледа на кнеза,

2285    Сузе рони, па кнезу говори:

2286    ”Прости мене, господине кнеже!

2287    Ја не жалим што ћу погинути,

2288    Већ ја жалим, преболети нећу,

2289    Што не видим Бранковића Вука

2290    Да га секу као мене Турци!”

2291    Кнез Лазар тихо говори:

2292    ”Проста ти и душа и тело,

2293    Прост да си, Милоше соколе,

2294    И твоје се посветиле руке

2295    Којима си разгонио Турке!”

2296    Милоша изведоше Турци;

2297    Погледа Турчин један на другога

2298    Милошеву тко ће сећи главу –

2299    Сви се боје свезана Милоша

2300    Да и везан коме не досади.

2301    Турци један другом говоре:

2302    ”Греота је нама њему сећи главу

2303    Кад га нисмо одрешена секли,

2304    Везана је лако посећи!”

2305    Ту се нађе Ибраим потурица,

2306    Он одсече Милошеву главу.

2307    Кад Милошу одсекоше главу,

2308    Тад Лазара поведоше кнеза.

2309    Кнез Лазар сузама пролива:

2310    ”Прости, Боже, моје согрјешење!

2311    Сад да идем сабљу да пољубим,

2312    Теби, Боже, да одложим душу,

2313    Душу прими, прости согрешење!”

2314    Лазару краљу одсекоше главу;

2315    Приступи Турчин Ибраиме,

2316    Скуте шири па главу прими:

2317    ”Царска глава греота је да с’ по земљи ваља!”

2318    Пак однесе главу у воду кладенца,

2319    Баци главу у воду кладенца;

2320    За то Турци ништа не знадоше,

2321    Већ без главе кнеза саранише.

2322    У то време и Мурат почину,

2323    Па Мурата с кнезом саранише,

2324    А Милоша чело ногу царски;

2325    Над царем Турци шатор разапеше,

2326    С Бајазитом Турци к двору отидоше.

2327    Глас дође Милици госпођи

2328    У Крушевца, града бијелога –

2329    Милица за трпезом сеђаше,

2330    С десне стране Видосава ћерка,

2331    С леве стране Вукосава ћерка,

2332    А Марија ладно вино служи –

2333    Глас допаде госпођи Милици:

2334    ”О, зло га села, госпођо Милице,

2335    Зло га села, а горе попила!

2336    Изгибе нам на Косову војска,

2337    Погибе господине кнеже,

2338    Изгибоше браћа Југовићи,

2339    И остали бани и кнезови

2340    И господа бојни витезови!”

2341    Кад Милица гласак разабрала,

2342    Од жалости рукама се у прси удара,

2343    Лице кида, с главе косе трга,

2344    С ћерма кука како кукавица,

2345    Преврће како ластавица.

2346    Брже своје дозива слуге:

2347    ”Прежите коње у хинтове

2348    Да ја идем на Косово равно,

2349    Да ја тражим браће рањеника

2350    Не би л’ кога нашла на Косову жива!”

2351    Слуге брже коње уфатише,

2352    Узе госпа и леба и вина

2353    И са собом пет стотина катана,

2354    Пак отиде у Косово равно.

2355    Кад је била к гори Косаници,

2356    Рањена срете Владету војводу:

2357    ”Владета, кнежева војводо,

2358    Како је тамо на Косову равном,

2359    Има л’ кога од јунака жива?”

2360    А Владета тијо одговара:

2361    ”Јао, Милице, госпођо кнегиња,

2362    На Косову нигди никог не’ма!

2363    Извади ми измеђ’ плећа три темрета гвожђа

2364    Од турска три копља бојна,

2365    Што су мене даривали Турци,

2366    Отимљући кнеза од Турака!”

2367    Маши се госпођа Милица,

2368    Извади му једно темре гвожђа,

2369    А Владета паде на земљицу;

2370    Кад се маши друго да извади,

2371    Владета се душом растаде.

2372    Сузе рони госпођа Милица,

2373    Сузе рони, оде на Косово.

2374    На Косову жива никог не’ма,

2375    Веће леже мртва по Косову тела,

2376    Црна крвца Косово полила.

2377    Гази крвца Милица књегиња,

2378    А преврће мртве по Косову главе,

2379    Мртве главе водом умивала,

2380    Од прилике своју браћу тражи

2381    И Лазара господара свога.

2382    Намера госпу намерила бише

2383    На Казилара, рањена војводу,

2384    Казилара, великог алај-барјактара,

2385    Лице му је водом умивала,

2386    Руменим га вином напојила

2387    Док јунаку срце окрепила.

2388    Па говори Милица госпоја:

2389    ”Казилару, алај-барјактару,

2390    Знаш ли штогод за Лазара кнеза –

2391    Да л’ погибе господине кнеже

2392    Или кнеза заробише Турци?

2393    Мож’ ли знати за моју браћу Југовиће –

2394    Или моја браћа изгибоше

2395    Или браћу Турци заробише?”

2396    Казилар потијо говори:

2397    ”Ништа не знам, госпођо кнегиња,

2398    Већ пођидер мало унапредак,

2399    Загазит’ ћеш у крв до појаса –

2400    Гди су пала до рамена тела,

2401    Многа су копља изломљена,

2402    Онде су ти браћа изгинула

2403    Господина отимљући кнеза!”

2404    Кад саслуша госпођа Милица,

2405    Она пође мало унапредак,

2406    Загази у крв до појаса,

2407    По крви премеће главе,

2408    Од прилике своје браће тражи.

2409    У крви нађе срмали-мараму

2410    Божидара браца рођенога,

2411    Што је сестра браца даривала,

2412    Пак натраг се Казилару врати:

2413    ”Казилару, војводо кнежева,

2414    Можеш ли ране преболети

2415    Да те носим у Крушевца града?”

2416    Казилар тијо одговара:

2417    ”Милица, госпођо кнегиња,

2418    Нит’ већ могу тамо ни овамо!”

2419    То изрече, пак се раста с душом.

2420    Сузе рони госпођа Милица,

2421    Па погледа на катане госпа,

2422    Казилара саранише лепо.

2423    Милица се у Крушевца врати

2424    Кукајући кано кукавица,

2425    Од жалости недра дерајући

2426    И господско лице кидајући.

2427    Кад Милица у Крушевац дође,

2428    Пред Милицу иде и старо и младо,

2429    Кукају мајке кано кукавице,

2430    А сестрице кано ластавице.

2431    Невесте сузе проливају,

2432    А у скуте госпу целивају:

2433    ”Мајко наша, госпођо царице,

2434    Има л’ кога на Косову жива?”

2435    Сузе рони, госпа одговара:

2436    ”Удовице, жалосне сестрице,

2437    На Косову жива никог не’ма,

2438    Већ кукајте како кукавице,

2439    Јер, жалосне удовице, све смо кукавице!

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

O boju kosovskom