Освета Кчева је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Пјесма описује битку Кчевљана са много бројнијим Турцима. Иако малобројни, Срби успијевају да побиједе. Касније погубе Турке за које утврде да су побили доста Кчевљана претходне године. Између освећених се спомиње и Вук Мандушић.

0001    Бијела је дозивала вила

0002    Изнад Кчева Николи Томашу:

0003    „Ал’ не бринеш, ал’ ништа не чујеш,

0004    ево на те војске су три банде

0005    од шве Босне и Херцеговине,

0006    а пред њима Љубовићу бего

0007    и хоће ти с јутра ударити,

0008    но покупи Озриниће младе!“

0009    Вили збори Никола Томашу:

0010    „Мучи, вило, грло ти замукло,

0011    а ђе су ми моји Озринићи,

0012    а л’ нијесу погинули лани

0013    од крвника Ћупрлић везира?“

0014    Па већ с вилом више не говори

0015    Но направи лист књиге бијеле,

0016    А посла је селу Велестову

0017    Пријатељу Шоговоћ Андрији:

0018    „А ђе си ми, главни пријатељу,

0019    покупи ми твоје Велестовце,

0020    хајде ш њима Кчеву каменоме

0021    ево на нас војска од Тураках

0022    од шве Босне и Херцеговине,

0023    а пред њима Љубовићу бего,

0024    да чекамо на Трњине Турке.“

0025    Кад Андрији ситна књига дође,

0026    Покупио листом Велестовце,

0027    Свега девет другах искупио,

0028    А кад дође на главицу зборну

0029    Ту нађоше Николу Томаша,

0030    Окупише своју сиротињу,

0031    Свега на број четредесет другах.

0032    Сретна им је ура прискочила

0033    У До Прендин тврди отидоше

0034    Те Турцима добро западоше,

0035    Из дружине стражу оставише,

0036    А на име Вука од Јабуках;

0037    Кад на њега наљегоше Турци

0038    Некће Вуче кажеват дружини

0039    Но је танку пушку опалио

0040    Те Мургића Зука ударио,

0041    Четобашу од Клобука града,

0042    Иза Вука обрнула рука,

0043    Е а Турц’ма велика нерука,

0044    Веља се је заметнула кавга,

0045    Већ се не жна ко бијаше кога.

0046    Док дођоше Долу Кобиљему,

0047    Пала магла од земље до неба,

0048    Ма се моли Никола Томашу:

0049    „Да ми вјетар од планине пухне

0050    да ја виђу чија гине војска,

0051    чија гине, чија ли добива!“

0052    Бога моље и умолио га,

0053    Пухну вјетар те он виђе војску:

0054    А ево ти Шоговић Андрија

0055    И ш њим иду браћа Црногорци,

0056    Они воде два брата Ченгића

0057    И Турчина бега Љубовића,

0058    Осталијех стотину Тураках;

0059    На благо се осјекоше Турци,

0060    Доведу их Долу Прентиноме

0061    И божна се откупит оћаху

0062    Но дођоше чевске покајнице,

0063    А пред њима Крсте Мојашева,

0064    А кад виђе бега Љубовића,

0065    Кад га виђе пожна га лијепо,

0066    Па својему брату говораше:

0067    „Ој, Андрија, без тебе остала!

0068    Куђ ми водиш бега Љубовића,

0069    Који ме је поробио лани?“

0070    У Андрије пуче срце живо,

0071    Од појаса сабљу извадио

0072    Те бегову окинуо главу.

0073    Кад виђеше таде Црногорци,

0074    Сваки свога посјече Турчина,

0075    А сувише хиљада Тураках,

0076    Потље бега су педесет другах.

0077    Ту погибе цвијет од Тураках,

0078    Поје Томаш из грла бијела:

0079    „Мили боже, на свему ти фала!

0080    Дивно ли смо браћу осветили,

0081    Кад ни ови погибоше Турци

0082    Ход’мо, браћо, да се умиримо,

0083    Пребијајмо прве за потоње:

0084    Два Делића за попа Милића,

0085    Два Ченгића за Мрваљевића,

0086    Љубовића за Ћукановића,

0087    А Муркића Зука од Клобука

0088    За сокола Мандушића Вука,

0089    А остале од крајине Турке

0090    Нејмамо их пребит ни за кога,

0091    Но проклете босанске балије

0092    Пребијајмо сваког по за вепра!“

0093    Ка рекоше тако учинише,

0094    И да си ми здраво, побратиме!

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Osveta Kceva