Новљанин Алија и Милош чобанин је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

0001    Књигу пише Новљанин Алија

0002    Из Новога града на Крајини,

0003    Те је шиље у Шару планину

0004    На рукама китној Анђелији,

0005    Милој љуби Милош-чобанина,

0006    У књизи је дивно поздрављаше,

0007    И овако Турчин говораше:

0008    „Срце, душо, Милошева љубо,

0009    “Издај мене твога господара,

0010    „Господара Милош-чобанина

0011    “И његови дванаест чобана,

0012    „Да му свежем наопако руке,

0013    “Да одјавим иљаду оваца,

0014    „Да им русе одас’јечем главе,

0015    “И накитим од града бедема,

0016    „Узећу те за вјерну љубовцу.

0017    “Немој мене атор оштетити,

0018    „Но послушај, немој се кајати.“

0019    Кад Алија књигу начинио,

0020    Посла Анђи књигу по мезилски,

0021    И говори младу књигоноши:

0022    „Богом сине, влашче Милутине,

0023    “Да ми идеш у Шарган планину,

0024    „Да ми носиш књигу тајновиту,

0025    “Да је предаш на руке у руку

0026    „Милој љуби Милош-чобанина.

0027    “Али немој, да т’ уједе гуја,

0028    „Да т’ опази Милош чобанине,

0029    “Или који његови чобана,

0030    „А ево ти два дуката златна.

0031    “Кад се мене на трагове вратиш,

0032    „И донесеш абер од Анђуше,

0033    “Ођест’ ћу те као мога сина,

0034    „И дароват’ јуначко оружје.“

0035    Момче младо књигу прифатило,

0036    Лудо било, мудро се владало,

0037    Брзо иде, брже долазило

0038    У Шаргану високој планини.

0039    Гором хита, за Милоша пита,

0040    Докле дође на врху планине.

0041    Угледало поље и ливаде,

0042    Виђе чудо прије невиђено:

0043    Усред поља дубоко језеро,

0044    Колико је поља и ливада,

0045    Све су б’јеле прекрилиле овце,

0046    А око њих дванаест чобана.

0047    К овцама се момче упутило.

0048    Кад је момче до језера сишло,

0049    Када Милош под јеликом спава,

0050    Чува стражу млада Анђелија,

0051    Везак везе, танко попијева.

0052    Привуче се млада књигоноша,

0053    Тихо збори, тихо књигу дава.

0054    Када Анђа књигу проучила,

0055    И виђела што се у њој пише,

0056    Она Алу другу отписује:

0057    „О Турчине, Новљанин-Алија,

0058    “Прођ’ се врага, не било му трага!

0059    „Није ласно преварит’ Милоша,

0060    “Не би њега савладале виле,

0061    „А камо ли тридесет Новљана.

0062    “Док имаде дванаест чобана,

0063    „Да им дођу сви Новљани Турци,

0064    “Не би смјели њима ударити;

0065    „Док је њему Чарапина Васо,

0066    “Који има бистра џевердара,

0067    „Те шњим бије под облаке ждрала;

0068    “И док му је Чупићу Стојане

0069    „И у њега оштра димишћија,

0070    “Што сијече под оклоп јунаке,

0071    „Прођ’ се, Але, не погини лудо.“

0072    Кад је Анђа књигу нашарала,

0073    Тајно даде момку књигоноши,

0074    Иде момче дому на трагове,

0075    И Алији књигу изручио.

0076    Учи књигу Новљанин Алија,

0077    Књигу учи, по срцу се мучи,

0078    Ону баци, другу брже пише,

0079    Те је шаље китној Анђелији,

0080    Овако јој Турчин говорио:

0081    „Поздрављам те, и срце и душо,

0082    “Издај мене твога господара,

0083    „Не страши се мене ни Новљан’ма,

0084    “Да му свежем наопако руке,

0085    „А ево ти тврду вјеру давам,

0086    “Узећу те себе за љубовцу.„

0087    Јошт јој Турчин у књизи говори:

0088    “Што ти оће пустошна планина,

0089    „Ђе се вију вуци и ајдуци,

0090    “Ђе ’но нема ништа до камена,

0091    „Но ледени снијег и језеро,

0092    “Па невоље и потребе љуте.

0093    „Греота је трунут’ у планини

0094    “Тако злато, тако узгојено;

0095    „Да ти видиш мојега Новога,

0096    “Па да видиш двори какви су ми,

0097    „Па у двору тимар и госпоство,

0098    “Небројене слуге и читлуке,

0099    „Па да видиш море под Новијем,

0100    “А под двором башче непрегледне,

0101    „А у башчи дуње и наранџе,

0102    “Па лимуне и свако цвијеће.

0103    „Шетаћеш се јутром и вечером,

0104    “Служиће те четири робиње,

0105    „Носиће ти скуте и рукаве,

0106    “А носићеш дибу и кадиву,

0107    „А на грлу троструке ђердане,

0108    “На ногама злаћене пашмаге,

0109    „Љеше живјет’ него султанија,

0110    “Не покај се, а не препадај се.

0111    „Да не музеш по планини овце,

0112    “И не газиш у глиб до кољена.„

0113    Кад је Анђу књига допанула,

0114    Превари се као женска глава,

0115    На госпоство кучка слакомила,

0116    Па довати дивит и артију,

0117    На ђерђефу књигу накитила,

0118    Овако му у њој куја пише:

0119    “Чуј, Алија, и срце и душо,

0120    „Чуј како ћеш савладат’ Милоша.

0121    “Данас петак, а шјутра субота,

0122    „А пр’о шјутра свијетла неђеља.

0123    “Ти покупи тридесет Новљана

0124    „Све по пушци и крвавој руци,

0125    “Дођи шњима у Шари планини,

0126    „Лако ћу ти издати Милоша:

0127    “Ноћу чува по планини овце,

0128    „А обдану под јеликом спава,

0129    “Ја му чиним стражу од Турака;

0130    „А чобани по планини овце.

0131    “Ти опколи мене и Милоша,

0132    „Па када ти замахнем марамом,

0133    “Притеците, те га савежите,

0134    „А ја ћу га добро напојити,

0135    “Мијешати у вино ракију.„

0136    Кад Алија таку књигу прими,

0137    Од радости на ноге скочио,

0138    Милутина грли и целива,

0139    Дарова му стотину цекина:

0140    “На ти, влашче, те се преобуци,

0141    „И добави пусат за појасом.“

0142    Па истрча доље у чаршију,

0143    Те пробира по Новому Турке,

0144    Ђе гођ био бољи од бољега,

0145    И по пушци гори од горега

0146    То Алија око себе ваби.

0147    Вечераше и преконачише,

0148    Саба зором рано уранише,

0149    А на добре коње посједаше,

0150    Отидоше лугом и ћенаром,

0151    По планинам’ и брда каменим.

0152    Куд год ишли, у планину сишли.

0153    Кад је био зелену језеру,

0154    Код језера угледа јелику,

0155    Како га је слуга сјетовала.

0156    Околише зелено језеро,

0157    Упазише китну Анђелију

0158    И Милоша ђе код Анђе спава,

0159    Јарко њега огријало сунце,

0160    Упрло му током’ у прсима,

0161    Сва се гора од тока засјала,

0162    Па се Турци поближе привукли,

0163    Опази их нејачак Тодоре,

0164    Најмлађи син Милоша чобана,

0165    Па казује својој старој мајци:

0166    „Мајко моја, дуго јадна била!

0167    “Ен’ одонуд силе од Турака,

0168    „Пред њима је Новљанин Алија,

0169    “Изгубиће мојега бабајка.„

0170    Анђа Тоша мукли замукује:

0171    “Муч’ не лудуј, мој Тодоре сине,

0172    „Шједи, сине, доље код матере,

0173    “Они нису Турци ни ајдуци,

0174    „Него ј’ оно бабов побратиме,

0175    “Иду Турци к Милош-чобанину

0176    „Да ’но ладно испијају вино.“

0177    Опет д’јете својој мајци виче:

0178    „Није, мајко, живота ми твога,

0179    “Но су оно Турци душманини,

0180    „Пробудимо нашег ранитеља.“

0181    Ражљути се кучка а не мајка,

0182    Те ђетету шамар ударила,

0183    Два му кутња зуба саломила,

0184    А два очна с мјеста покренула,

0185    Па на Турке манула марамом.

0186    Трче Турци горе него вуци,

0187    На Милоша сургун учинише,

0188    Савладаше, те га савезаше.

0189    Цикну један нејачак Тодоре,

0190    Те он виче мајку Анђелију:

0191    „Мајко моја, жив те Бог убио!

0192    “Узми ножа мојега бабајка,

0193    „Ја ћу узет’ кратку шеишану,

0194    “Да бранимо нашег ранитеља.„

0195    Ћаше Тодор убити Алију,

0196    Ал’ му не да кучка а не мајка,

0197    Но му оте из рука шишану,

0198    И други му шамар ударила.

0199    Кад се Милош од сна разабрао,

0200    И кад виђе Новљанин-Алију,

0201    Око њега тридесет Новљана,

0202    И спућене наопако руке,

0203    Он завика грлом јуначкијем,

0204    Сва му гора на глас одјекнула,

0205    Задрмала лишћем и гранама,

0206    А од хуке замути језеро,

0207    А аждаје главе помолиле,

0208    Те се чуде гласу и јауку,

0209    Па оваку ријеч приватио:

0210    “Анђелијо, орјацко кољено,

0211    „Така ли је вјера у љубовце!

0212    “Тако л’ чуваш господара свога!

0213    „Губала те љубав и вјенчање!“

0214    Мучи Анђа, ништа не говори,

0215    Него Турци коње појахаше,

0216    А Алија за се Анђелију,

0217    Јадан Милош пјеше на опанке,

0218    За њим Тодор пјешке пристајаше.

0219    Љуби оца у свезане руке,

0220    Све му руке сузам’ поквасио,

0221    Ћешио га Милош путујући.

0222    Ђе несреће, ту има и среће,

0223    Бог помага Милош-чобанину.

0224    Кад дођоше води у планину,

0225    Сви с добрије коња одјахаше,

0226    Посједаше на зелену траву,

0227    Привезаше за јелу Милоша,

0228    Па дријеше торбе и бисаге,

0229    Поручаше и напојише се.

0230    Анђа шјела на крило Алији,

0231    И десном га руком загрлила,

0232    И љуби га међу очи црне,

0233    Але Анђу под грло бијело.

0234    Плачућ’ Тодор мајци говорио:

0235    „Дај ми, мајко, кору љеба сува,

0236    “Да заложим мога родитеља.„

0237    Али Анђа кучка а не мајка,

0238    Проговори Новљанин-Алији:

0239    “О Алија, и срце и душо,

0240    „Посијеци вучића од вука.

0241    “Вјера моја тако ми помогла!

0242    „Ако Тодор до оружја дође,

0243    “Осветиће свог оца Милоша,

0244    „Тебе живо срце укинути,

0245    “И узети бијела Новога,

0246    „Е се Тодор у оца уврго.“

0247    Кад то чуло дијете Тодоре,

0248    Препаде се, те бјежи Милошу:

0249    „Не дај, бабо, слатки ранитељу,

0250    “Да ме Турчин коље и сијече

0251    „Код живога и оца и мајке.“

0252    Ражали се Новљанин Алија,

0253    Турчин био, ал’ се смиловао,

0254    Него пију вино и ракију,

0255    Те поспаше кано и заклани.

0256    Заспа трудан Новљанин Алија,

0257    На руци му Анђа Милошева,

0258    Милући је Анђу ушикао

0259    Као мајка чедо у бешици.

0260    Кад то виђе Милош чобанине

0261    Он дозива тијано Тодора:

0262    „О Тодоре, мој невољни сине,

0263    “Примакни се мушки полагано

0264    „На онога најпрвог Турчина,

0265    “Извуци му сабљу из корица,

0266    „Прекини ми на руке гајтане

0267    “Не би л’ бабу одр’јешио руке.„

0268    Лудо д’јете срца јуначкога

0269    Привуче се Новљанину Суљу,

0270    Уграби му сабљу из ножнице,

0271    Па потрча својему бабајку.

0272    Жао Тошу оца ранитеља

0273    Па се боји да га не пореже,

0274    Окрећује и тамо и амо,

0275    Док прекиде гајтан на рукама.

0276    Кад се Милош сабље добавио

0277    У Турке је јуриш учинио,

0278    Те погуби тридесет Новљана.

0279    До Алије Милош потрчао,

0280    Те га бије чизмом и мамузом:

0281    “Устај горје, турска потурице,

0282    „Чију држиш на крило љубовцу?

0283    “У злом си је часу загрлио,

0284    „У гори те она пољубила!“

0285    Кад се прену иза сна Алија,

0286    И кад виђе јаде изненада,

0287    Од земље је на ноге скочио,

0288    Врже руку сабљи на балчаку,

0289    Кад ли пуста извађена ћорда,

0290    Те се сјаје у руци Милошу.

0291    Једном виђе, а више не виђе,

0292    Шњом му Милош одас’јече главу.

0293    Кад то виђе Анђа Милошева,

0294    Скупи скуте, а сави рукаве,

0295    Те побјеже доље низ планину.

0296    За њоме се Милош натурио,

0297    За Милошем нејачак Тодоре,

0298    Не да Тодор да му гине мајка,

0299    Него клече на оба кољена,

0300    Моли оца и Богом заклиња:

0301    „Немој, бабо, погубит’ ми мајку,

0302    “Ко ће мене нејака грлити,

0303    „Ко љубити до моје младости?“

0304    Ражали се Милош-чобанину,

0305    Те затаче сабљу у ножницу,

0306    Тоша љуби, а сузама рони.

0307    Тада Анђа, Бог јој опростио,

0308    Клече млада на гола кољена,

0309    Прегну главу, говори Милошу:

0310    „Посијеци, драги господару,

0311    “Гријеси ме лудо преварише

0312    „Те невјеру тебе учинила.“

0313    Па се њему око нога свија,

0314    Сузама му покваси кољена

0315    Од подвезе па до опанака,

0316    И опанке сузам напунила,

0317    Пружи руку Милош чобанине,

0318    Те је трже, и од земље диже,

0319    Трипут рече: „Бог ти опростио!“

0320    А она га по рукама љуби,

0321    Рони сузе у тешку кајању,

0322    Ћешио је дијете Тодоре.

0323    Па се натраг мало повратише,

0324    Угазише у крв међу Турке,

0325    Узеше им пусат и оружје

0326    И свијетле бистре џевердаре,

0327    Копче златне, токе позлаћене,

0328    Самур капе и свилен’ саруке,

0329    И зелене са плећа доламе,

0330    И скрлетли од чохе шалваре,

0331    И малене ћурке до појаса

0332    Који ’но су куном постављени

0333    А морском су видром опточени,

0334    Па шићара на коње турише,

0335    На три добра коња појахаше,

0336    Па одоше међу чобанима.

0337    Далеко га срели два чобана:

0338    Чупић Стоин и Чарапин Васо.

0339    Кад виђоше на коњу Милоша

0340    И љубовцу и Тодора сина,

0341    Завикаше оба побратима:

0342    „Благо нама јутрос и довијек!“

0343    Чудили се, Милоша питали:

0344    „Што би, брате, ако Бога знадеш!?“

0345    Све им Милош по истини каже.

0346    У то доба и други чобани,

0347    Ту дијеле шићар од Турака.

0348    Милош љуби опет Анђелију,

0349    Анђа њега по сто пута боље.

0350    Бог убио сваку женску главу,

0351    И врази јој растезали душу,

0352    Која није вјерна господару.

• Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900.

---

Novljanin Alija i Milos cobanin