Непољуб

Непољуб је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Опис

Ова пјесма описује несуђену женидбу Новљанин Халила. Након дуге потраге, у Сријему коначно налази булу невјесту и иду натраг код њега у Нови да се обави женидба. Путем невјеста сања страшан сан да ће скоро сви сватови изгинути. Редом сватове онда нападају Томо барјактар, Вук Мандушић и на крају Сењанин Иво. На крају остане само невјеста и сват Неђо, а Халил прилази са седамнаест рана, и умире не могавши да пољуби невјесту (одатле име пјесме Непољуб).

У пјесми се спомиње од Удбиње (Удбине) Мујо, и у његовом мјесту сватови одсједају једне ноћи. То значи да се пјесма може датирати у 16. или 17. вијек, када је Удбина (мјесто у Лици) била у турским рукама.

Текст пјесме

0001    Подиже се Новљанин-Халиле,

0002    оде Халил проз турске градове

0003    да он тражи за себе ђевојку.

0004    Прође Халил стотину градовах,

0005    а толико двоје паланаках,

0006    докле Халил на Сријема дође

0007    на Сријема пре’ бегову кулу,

0008    сретоше га слуге и дворани

0009    те његова коња прифатише,

0010    дође бегу на бијелу кулу,

0011    за готову совру засједоше,

0012    принијеше шећер и ракију,

0013    уз ракију сваку ђаконију,

0014    таде рујно вино примакоше,

0015    вино пију док се напојише,

0016    док се само бесједити пође.

0017    А процваће ружа на образу,

0018    док се само бесједити пође.

0019    Проговара бего од Сријема:

0020    „О Турчине, Новљанин-Халиле,

0021    од твојега двора до мојега

0022    јадан, халко, четерес’ конаках,

0023    какве су те донијеле виле,

0024    ја ли виле, ја л’ суђени данци?“

0025    Ал’ Халија крупно проговара:

0026    „Кад ме питаш казаћу ти право,

0027    од како сам из двора кренуо,

0028    прошао сам стотину градовах

0029    а толико двоје паланаках,

0030    све тражио за себе ђевојку,

0031    е ја момче јесам нежењено,

0032    мило ми се бјеше оженити,

0033    тражиг булу, наћи је не могох,

0034    ја л’ ју нејма, ја л’ ју не находим,

0035    није ми се оженит суђено.“

0036    Таде бего њему бесједио:

0037    „О Турчине, Новљанин-Халиле!

0038    Кад ти тражиш за себе ђевојку,

0039    тражио си и нашао си је,

0040    имам ћерцу милу на удају,

0041    ја је хоћу тебе поклонити,

0042    љепша ми је од зоре прољетне,

0043    ја се нећу застидити њоме.“

0044    А кад зачу Новљанин-Халиле,

0045    на поклону њему зафалио,

0046    пак се руком у џепове тура,

0047    а извади хиљаду цекинах

0048    те му прстен даде и јабуку,

0049    па он свате уговарат пође.

0050    Кад кићене свате уговори,

0051    пође јунак, закрочи дорина,

0052    а излази бегова кадуна

0053    па је њему ријеч бесједила:

0054    „Ој Халија, мој зете несуђен!

0055    Кад покупиш кићене сватове,

0056    ти не купи инокосно сватах,

0057    на Хајци су просци двоја троја,

0058    све по наму Власи на срамоту,

0059    оћу ти их по имену казат:

0060    прво, Халко, Тома барјактаре

0061    од Пролома од горе зелене,

0062    друге нејма куће ни баштине,

0063    чарне горе и своје дружине;

0064    друго, Халко, вуче Мандушићу

0065    од Котара од влашке паланке;

0066    треће, Халко, Иво Сењанине

0067    од бијела Сења са крајине.“

0068    Халко чује, главу не обрће

0069    до отоле оћера дорина,

0070    а кад двору дође бијеломе;

0071    како дође, свате купит пође,

0072    па написа лист књиге бијеле,

0073    шиље књигу у Бишћу бијеломе;

0074    побратиму Бишћанин-Алаги:

0075    „Побратиме, Бишћанин-Алага!

0076    Купи мене хиљаду сватовах

0077    да си брже у Новога града.“

0078    Па је другу књигу накитио,

0079    шиље ситну књигу у Удбину

0080    побратиму од Удбиње мују:

0081    „Купи, Мујо, хиљаду сватовах,

0082    ајде брже билу двору моме.“

0083    Ситну књугу трећу накитио

0084    те је шиље у Дуклина града,

0085    побратиму Неђи од Дуклина:

0086    „Купи, Неђо, хиљаду сватовах,

0087    ајде, Неђо, билу двору моме

0088    и да си ми ђевер уз ђевојку.“

0089    Кад побрима књиге допануше,

0090    сви на прешу свате покупише,

0091    побратиму брже доведоше,

0092    па отале свати окренуше

0093    и одоше проз турске градове

0094    и дођоше богату Сријему,

0095    а ту дивно свате дочекаше,

0096    дочекаше и ђевојку даше

0097    и дивно их даром дариваше,

0098    све сватове за што који бјеше,

0099    па развише свилене барјаке,

0100    ударише свирци и тамбурке

0101    и сватови пољем окренуше,

0102    а излази бегова кадуна

0103    те ђевојци тијо проговара:

0104    „О Хајкуна, моја несретнице!

0105    Како бидеш на конаку коме,

0106    пиши, Хајко, лист књиге бијеле

0107    да ја виђу доклен ћеш ми доћи.“

0108    То јој рече па јој отидоше,

0109    први конак свати учинише

0110    усред Бишћа града бијелога,

0111    а у побра од Бишћа Алаге.

0112    Дивно побро свате дочекује,

0113    дочекао, даром даривао,

0114    ради хрза побратима свога.

0115    Како свану свати подранише,

0116    дуги конак свати учинише

0117    на Удбину граду бијеломе,

0118    баш у побра Муја од Удбине,

0119    дивно Мујо свате дочекао,

0120    дочекао даром даривао

0121    ради хрза побратима свога.

0122    Каде свану свати окренуше,

0123    трећи конак свати оградише

0124    у Дуклина града бијелога,

0125    а у побра Неђа од Дуклина,

0126    води снаху на чардак шарени

0127    а он перет виђа сватовима.

0128    Када свану рано подранио

0129    својој снаси на чардак бијели,

0130    кад изиђе на чардак високи,

0131    ал’ му снаха сузна и крвава,

0132    а пита је Неђо од Дуклина:

0133    „Снахо моја, млого јадна била!

0134    Што си мене сузна и крвава,

0135    ко је тебе зулум учино?“

0136    Снаха каже зулума јој нејма,

0137    тек је млада чудан сан виђела:

0138    „Кад кићени свати окренусмо,

0139    каде на дно бисмо до Кунара,

0140    ал’ све, Неђо, кладе попадале,

0141    докле, Неђи, кладе прескочисмо,

0142    ту хиљаду сватах поломисмо,

0143    па отоле јадни окренусмо,

0144    а кад бјесмо на врг од Кунара,

0145    ту све, Неђо, ватре наложене,

0146    докле, Неђо, ватре потрнусмо,

0147    ту хиљаду сватах погорјесмо,

0148    па отоле грдни окренусмо,

0149    а кад бјесмо на врг од Кунара,

0150    ал’ ево ти несито језеро

0151    око њега заћи не могосмо,

0152    посред њега те се увезосмо,

0153    свеколике свате потописмо,

0154    јадан, Неђо, нико не остаде,

0155    дого мене и тебе код мене.“

0156    А Неђо јој ријеч бесједио:

0157    „Бе не лудуј, моја снашо мила“

0158    Сан је лажа а бог је истина.

0159    Што је силе у четири града,

0160    све је, снашо, тебе у сватове,

0161    њима нитко наудит не може,

0162    нако пукне муња из облака.„

0163    А кад зачу лијепа ђевојка,

0164    таде млада ситну књигу пише:

0165    “Дођог здраво, мале, до Дуклина,

0166    већ ме бог зна нигда виђет нећеш.„

0167    Пак с ’ отоле свати подигнуше,

0168    а кад бише на дно од Кунара,

0169    ал’ ето ти Томе барјактара;

0170    докле Тому с пута уклонише,

0171    ту хиљаду сватах изгубише,

0172    а кад мало понапријед бише,

0173    дочека их Мандушићу Вуче;

0174    докле Вука з друма уклонише,

0175    изгубише и другу хиљаду,

0176    а кад мало бише наприједа,

0177    још их виши јади задесише,

0178    дочека их Иво капетане,

0179    докле ш њиме џењак раздвојише,

0180    не оста им свата ђавољега

0181    до ђевојке и ђевера њена,

0182    застркнули у гору зелену.

0183    Ђевојци се санак угодио

0184    и тада јој Неђо вјеровао,

0185    док допаде Новљанин-Халиле

0186    и на њему ранах седамнаест,

0187    он ш ђевојком бесједити пође:

0188    “О Хајкуно, лијепа ђевојко!

0189    Би суђено да се састанемо,

0190    ни код мога ни код твога двора,

0191    ни код моје ни код твоје мајке,

0192    дого данас у гори зеленој,

0193    примакни се да се пољубимо.„

0194    Примаче се, не пољубише се,

0195    паде мртав низ коња дорина.

0196    Отле Неђо са снахом окрену,

0197    Неђо пође у Новога дође

0198    и несретне каза мајци гласе:

0199    “Погибоше свати и Халиле!„

0200    Нека снаху гледа те удаје,

0201    а својему не нада се сину.

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
Штампање