Корисничке алатке

Алатке сајта


нацрт_устава_републике_србије_2004

Нацрт устава Републике Србије (2004)


НАЦРТ УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Влада Републике Србије


Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, грађани Србије доносе


УСТАВ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ


ПРВИ ДЕО НАЧЕЛА УСТАВА

Република Србија
Члан 1.

Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди.

Република Србија је суверена у свему што није пренела на државну заједницу Србија и Црна Гора.

Носиоци суверености
Члан 2.

Сувереност потиче од грађана. Они је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.

Нико не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.

Владавина права
Члан 3.

Владавина права је врховна вредност Устава.

Остварује се слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону.

Подела власти
Члан 4.

Уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску.

Однос три гране власти заснива се на равнотежи и међусобној контроли.

Политичке странке
Члан 5.

Јемчи се и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана.

Политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи.

Забрана сукоба интереса
Члан 6.

Нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима.

Постојање сукоба интереса и одговорност при његовом решавању одређују се Уставом и законом.

Грб, застава и химна
Члан 7.

Република Србија има свој грб, заставу и химну.

Они се одређују органским законом.

Територија и граница
Члан 8.

Територија Републике Србије је јединствена и недељива.

Граница Републике Србије је неповредива и мења се у истом поступку као Устав.

Главни град
Члан 9.

Главни град Републике Србије је Београд.

О граду Београду доноси се органски закон.

Језик и писмо
Члан 10.

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.

Националне мањине имају право на службену употребу свог језика и писма, у складу са органским законом.

Световност државе
Члан 11.

Република Србија је световна држава.

Верске заједнице су одвојене од државе.

Ниједна религија не може бити успостављена као државна или обавезна.

Покрајинска аутономија и локална самоуправа
Члан 12.

Државна власт ограничена је правом грађана на покрајинску аутономију и локалну самоуправу.

Право грађана на покрајинску аутономију и локалну самоуправу подлеже само надзору уставности и законитости.

Заштита држављана и Срба у иностранству
Члан 13.

Република Србија штити права и интересе својих држављана који живе у иностранству и помаже њихове везе са отаџбином.

Посебну бригу и заштиту уживају делови српског народа у другим државама.

Заштита националних мањина
Члан 14.

Република Србија штити положај националних мањина.

Она подстиче њихову равноправност, што укључује и позитивну дискриминацију.

Међународни односи
Члан 15.

Спољна политика Републике Србије почива на општепризнатим принципима и правилима међународног права.

Република Србија може бити члан међународних организација у којима међународни субјективитет није услов за чланство, може да одржава међународне односе, закључује међународне уговоре и оснива представништва у другим државама, у складу са својом сувереношћу утврђеном Уставом.

Положај странаца
Члан 16.

Странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије.

ДРУГИ ДЕО ЉУДСКА И МАЊИНСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ

1. Основна начела

Непосредна примена зајемчених права
Члан 17.

Људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно се примењују.

Уставом се јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и другим општим актима.

Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист снажења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним јемствима људских и мањинских права и пракси међународних тела која надзиру њихово спровођење.

Ограничења људских и мањинских права
Члан 18.

Људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права.

При тумачењу ограничења људских и мањинских права, сви државни органи, судови нарочито, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.

Забрана дискриминације
Члан 19.

Пред Уставом и законом сви су једнаки.

Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.

Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, нарочито због расе, боје, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења или сличног статуса, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Позитивна дискриминација
Члан 20.

Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне и делотворне равноправности лица или групе лица која су у стварно неједнаком положају са осталим грађанима.

Посебне мере трају привремено, док се не испуне њихови циљеви.

Заштита људских и мањинских права
Члан 21.

Република Србија омогућује делотворну судску заштиту људских и мањинских права зајемчених Уставом, што обухвата и уклањање последица повреде или ускраћивања права.

Свако има право да се обрати међународним органима ради заштите права зајемчених потврђеним међународним уговорима.

Одлуке међународних органа извршава Република Србија и сноси њихове трошкове.

2. Људска права и слободе

Достојанство и слободан развој личности
Члан 22.

Људско достојанство је неприкосновено. Свако је дужан да га штити.

Свако има право на слободан развој личности, ако не крши права других зајемчена Уставом.

Право на живот
Члан 23.

Људски живот је неприкосновен. У Републици Србији нема смртне казне.

Забрањено је клонирање људских бића.

Неповредивост физичког и психичког интегритета
Члан 24.

Физички и психички интегритет је неповредив.

Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.

Забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада
Члан 25.

Нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству. Сваки облик трговине људима је забрањен.

Забрањен је принудни рад. Сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра се принудним радом.

Принудним радом се не сматра рад или служба којој подлежу правноснажно осуђена лица или лица на војној служби, као ни рад или служба за време ратног или ванредног стања у условима угроженог опстанка Републике Србије.

Право на слободу и безбедност
Члан 26.

Свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.

Ко је лишен слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору. Према њему се поступа човечно и са уважавањем достојанства његове личности.

Свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито.

Казну која у себе посредно или непосредно укључује лишење слободе може изрећи само суд.

Допунска права ухапшеног лица
Члан 27.

Ухапшеном лицу одмах се саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушан без присуства браниоца кога сам изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати.

Ко је ухапшен без судске одлуке мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предат надлежном суду, иначе се пушта на слободу.

Притвор
Члан 28.

Лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.

Писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.

Трајање притвора
Члан 29.

Суд своди трајање притвора на најкраће допуштено време. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца. Ако дотле не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу.

После подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће нужно време, у складу са законом.

Притвореник се пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.

Право на правично суђење
Члан 30.

Свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, сумњама и оптужбама против њега. Јемчи му се право на бесплатног преводиоца ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача ако је слеп, глув или нем.

Јавност се може искључити са дела или са целог суђења ради чувања тајне или заштите јавног реда, морала, интереса малолетника и приватности учесника у поступку, у складу са законом.

Посебна права окривљеног
Члан 31.

Свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем могућем року, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, доказима прикупљеним против њега, право да узме браниоца, с њиме несметано општи и да добије довољно времена и одговарајуће услове за припрему одбране. Ако не може да плати браниоца, има право на бесплатног браниоца, у складу са законом.

Окривљени који је достижан суду има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани. Може да износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране.

Окривљени није дужан да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу.

Иста права као окривљени има лице које је осумњичено или оптужено за кривично дело.

Сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело.

Правна сигурност у казненом праву
Члан 32.

Нико не може бити кажњен за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом није било предвиђено као кажњиво. Казне се одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца. Кривична дела и кривичне санкције одређују се законом.

Свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.

Нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку. Истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.

Право на рехабилитацију и накнаду штете
Члан 33.

Ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију и накнаду штете од Републике Србије.

Право на једнаку заштиту права и на правно средство
Члан 34.

Јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.

Свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

Право на правну личност
Члан 35.

Свако лице има правну способност.

Пунолетство се стиче са навршених 18 година.

Избор и коришћење личног имена и имена своје деце слободни су.

Право на држављанство
Члан 36.

Стицање и престанак држављанства Републике Србије уређује закон.

Држављанин Републике Србије не може бити протеран ни лишен држављанства или права да га промени. Његово изручење допуштено је само ако га налажу међународне обавезе Републике Србије.

Дете рођено у Републици Србији има право на њено држављанство ако нема друго.

Слобода кретања
Члан 37.

Свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, напусти је и у њу се врати.

Слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу се ограничити законом, ако је то неопходно за вођење кривичног поступка, заштиту јавног реда и мира, спречавање ширења заразних болести или одбрану Републике Србије.

Улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређује закон. Странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и тамо где му не прети прогон због расе, вере, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених Уставом.

Неповредивост стана
Члан 38.

Стан је неповредив.

Нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље њиховог држаоца, нити у њима вршити претрес. Држалац стана и друге просторије има право да сам или преко свога заступника и уз још два пунолетна сведока присуствује претресању. Ако држалац стана или његов заступник нису присутни, претресање је допуштено у присуству два пунолетна сведока.

Без одлуке суда, улазак у туђи стан или друге просторије, изузетно и претресање без присуства сведока, дозвољени су ако је то неопходно ради непосредног хапшења учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом.

Тајност писама и других средстава општења
Члан 39.

Тајност писама и других средстава општења је неповредива.

Одступања су дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или одбране Републике Србије, на начин предвиђен законом.

Заштита података о личности
Члан 40.

Заштита података о личности је зајемчена. Прикупљање, држање, обраду и коришћење података о личности уређује закон.

Забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени.

Свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе.

Слобода мисли, савести и вероисповести
Члан 41.

Јемчи се слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору. Нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима.

Свако је слободан да у приватном или јавном животу испољава своју веру, појединачно или у заједници с другима.

Слобода испољавања вере или уверења може се ограничити законом, ако је то неопходно ради заштите здравља и права других или јавне безбедности.

Родитељима и законским стараоцима признаје се право да верски и морално уобличе своју децу према својим уверењима.

Верске заједнице
Члан 42.

Верске заједнице су равноправне и слободне да самостално уређују своју унутрашњу организацију, верске послове и да јавно врше верске обреде.

Могу да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају, у складу са законом.

Приговор савести
Члан 43.

Лице није дужно да, противно својој вери или убеђењима, испуњава војну или другу обавезу која укључује употребу оружја.

Оно може бити позвано да испуни одговарајућу цивилну службу, у складу са законом.

Слобода мишљења и изражавања
Члан 44.

Јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештењa и идеје.

Слобода изражавања може се законом ограничити ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља и безбедности Републике Србије.

Свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа, у складу са законом.

Слобода изражавања националне припадности
Члан 45.

Изражавање националне припадности је слободно.

Нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности.

Подстицање уважавања разлика
Члан 46.

Мерама у образовању, култури и јавном обавештавању, Република Србија подстиче разумевање, уважавање и поштовање разлика које постоје због посебности етничког, културног, језичког или верског идентитета њених грађана.

Забрана изазивања расне, националне и верске мржње
Члан 47.

Забрањено је и кажњиво свако изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, као и изазивање и распиривање расне, националне, верске и друге мржње и нетрпељивости.

Слобода медија
Члан 48.

Свако је слободан да без одобрења оснива новине и друга средства јавног обавештавања. Телевизијске и радио-станице оснивају се у складу са законом.

У Републици Србији нема цензуре. Надлежни суд може спречити ширење информација и идеја путем средстава јавног обавештавања само ако је то неопходно ради спречавања пропагирања рата или подстрекавања на непосредно насиље или ради спречавања заговарања расне, националне или верске мржње, којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље.

Остваривање права на исправку неистините, непотпуне или нетачно пренете информације којом је повређено нечије право или интерес и права на одговор на објављену информацију уређује закон.

Право на обавештеност
Члан 49.

Свако има право да истинито, потпуно и благовремено и буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују.

Државни органи и имаоци јавних овлашћења нису дужни да јавности учине доступним једино обавештења која су проглашена државном или службеном тајном.

Изборно право
Члан 50.

Сваки пунолетан, пословно способан грађанин има право да бира и да буде биран. На референдуму и на изборима за Народну скупштину и председника Републике гласају и држављани Републике Србије који се затекну или живе у иностранству.

Изборно право је опште и једнако, избори — слободни и непосредни, гласање — тајно и лично.

Предлагач кандидата за посланика или одборника који је имао свог представника у скупштини на дан њеног конституисања има право жалбе суду, а предлагач кандидата за народног посланика има право жалбе Уставном суду ако је састав Народне скупштине непрописно промењен или противно прописима није промењен.

Право на учешће у управљању јавним пословима
Члан 51.

Грађани имају право да учествују у управљању јавним пословима и да под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције.

Грађани учествују у суђењу као судије-поротници, у складу са законом.

Слобода окупљања
Члан 52.

Мирно окупљање је слободно. Окупљање у затвореном простору не подлеже одобрењу ни пријављивању.

Зборови и демонстрације на отвореном простору пријављују се државном органу одређеном законом.

Слобода окупљања може се законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије.

Слобода удруживања
Члан 53.

Јемчи се слобода удруживања и право да се остане изван сваког удружења. Удружења се оснивају без претходног одобрења, уписом у регистар који води државни орган одређен законом. Забрањена су тајна и паравојна удружења.

Уставни суд може забранити удружење чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, укидање зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње.

Судије Уставног суда, Омбудсман, судије, јавни тужиоци, припадници полиције и припадници војске државне заједнице Србија и Црна Гора не могу бити чланови политичких странака.

Право на петицију
Члан 54.

Свако има право да, сам или заједно с другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, имаоцима јавних овлашћења, органима аутономне покрајине и јединицама локалне самоуправе и да од њих добије одговор кад га тражи.

Због тога нико не може да трпи штетне последице.

Право на уточиште
Члан 55.

Странац који основано страхује од прогона због своје расе, боје, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења има право на уточиште у Републици Србији.

Поступак за стицање уточишта уређује закон.

Право на имовину
Члан 56.

Јемчи се право својине. При стицању и коришћењу права својине уважавају се њена друштвена улога и потреба за заштитом природе и животне средине.

Право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.

Коришћење имовине може бити ограничено законом.

Право наслеђивања
Члан 57.

Јемчи се право наслеђивања, у складу са законом.

Право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза.

Право на рад
Члан 58.

Јемчи се право на рад, у складу са законом. Република Србија ствара услове у којима свако може да живи од свог рада.

Свако има право на слободан избор рада. Свима су, под једнаким условима, доступна сва радна места.

Права из рада уређују закон и колективни уговор. Свако има право најмање на поштовање достојанства своје личности на раду, правичне, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад, стручну обуку и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Нико се тих права не може одрећи.

Женама, омладини и инвалидима омогућују се посебна заштита на раду и посебни услови рада.

Право на штрајк
Члан 59.

Запослени имају право на штрајк, у складу са законом и колективним уговором.

Право на штрајк може бити ограничено законом, сходно природи или врсти делатности.

Право на закључење брака и равноправност мужа и жене
Члан 60.

Јемчи се право на закључење брака.

Брак се закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред државним органом.

Закључење, трајање и раскид брака почивају на равноправности мушкарца и жене.

Слобода одлучивања о рађању
Члан 61.

Одлучивање о рађању деце је слободно.

Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе.

Права детета
Члан 62.

Деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости.

Свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет.

Деца су заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања. О томе се доноси закон.

Деца рођена изван брака имају једнака права као деца рођена у браку.

Права родитеља
Члан 63.

Родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни.

Сва или нека од тих права могу једном или обома родитеља бити одузета или ограничена само одлуком суда, у најбољем интересу детета, у складу са законом.

Посебна заштита породице, мајке и детета
Члан 64.

Породица и мајка и дете под заштитом су Републике Србије.

Мајци се пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја.

Република Србија посебно штити децу о којој се родитељи не старају и децу која су ометена у психичком или физичком развоју.

Деца млађа од 15 година не могу бити запослена нити, кад су млађа од 18 година, могу да раде на пословима штетним по њихово здравље или морал.

Право на правну помоћ
Члан 65.

Сваком се, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ.

Правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом.

Закон одређује кад је правна помоћ бесплатна.

Здравствена заштита
Члан 66.

Свако има право на заштиту физичког и психичког здравља.

Деца, труднице и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин.

Здравствену заштиту уређује закон. Допуштено је оснивање приватних и посебних здравствених фондова.

Република Србија помаже развој здравствене и физичке културе.

Социјална заштита
Члан 67.

Право на социјалну заштиту има свако ко има пребивалиште у Републици Србији. Права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређује закон.

Осигурање због привремене незапослености пада на терет јавних прихода. Инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа се посебна заштита.

Лицима ометеним у физичком и психичком развоју пружа се помоћ из јавних прихода да се оспособе за рад и друштвени живот, а слабима, немоћнима, незбринутима и за рад неспособнима  да би намирили основне животне потребе.

Приватни фондови за социјално осигурање оснивају се у складу са законом.

Пензијско осигурање
Члан 68.

Пензијско осигурање уређује закон.

Република Србија стара се о економској сигурности пензионера.

Право на образовање
Члан 69.

Свако има право на образовање.

Основно образовање је обавезно и бесплатно, а средње образовање бесплатно.

Сви грађани имају, под једнаким условима, приступ високошколском образовању. Република Србија омогућује успешним и надареним ученицима слабијег имовног стања бесплатно високошколско образовање, у складу са законом.

Оснивање школа и универзитета уређује закон.

Аутономија универзитета
Члан 70.

Јемчи се аутономија универзитета, високошколских и научних установа.

Они самостално одлучују о своме уређењу и раду, у складу са законом.

Слобода научног и уметничког стварања
Члан 71.

Научно и уметничко стваралаштво је слободно.

Творцима научних и уметничких дела јемче се морална и материјална права, у складу са законом.

Република Србија подстиче и помаже развој науке, културе и уметности.

Здрава животна средина
Члан 72.

Свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању.

Свако је, а пре свих Република Србија и аутономна покрајина, одговоран за заштиту животне средине.

Свако је дужан да чува и побољшава животну средину.

3. Права припадника националних мањина

Основна одредба
Члан 73.

Припадницима националних мањина јемче се додатна, индивидуална или колективна права, поред права која су Уставом зајемчена свим грађанима. Индивидуална права остварују се појединачно, а колективна у заједници с другима.

Путем колективних права припадници националних мањина, непосредно или преко својих представника, учествују у одлучивању или сами одлучују о појединим питањима везаним за своју културу, образовање, обавештавање и службену употребу језика и писма, у складу са органским законом.

Ради остварења права на самоуправу у култури, образовању, обавештавању и службеној употреби језика и писма, припадници националних мањина могу изабрати своје националне савете, у складу са органским законом.

Забрана дискриминације националних мањина
Члан 74.

Припадницима националних мањина јемчи се равноправност пред законом и једнака законска заштита.

Забрањена је било каква дискриминација због припадности националној мањини.

Позитивна дискриминација националних мањина
Члан 75.

Не сматрају се дискриминацијом посебне привремене мере које Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и политичком животу, ради постизања пуне и делотворне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини, ако су усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота који их посебно погађају.

Равноправност у вођењу јавних послова
Члан 76.

Припадници националних мањина имају, под истим условима као остали грађани, право да учествују у управљању јавним пословима и да ступају на јавне функције.

При запошљавању у државним органима, јавним службама, органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе води се рачуна о националном саставу становништва и заступљености припадника националних мањина.

Забрана насилне асимилације
Члан 77.

Забрањена је насилна асимилација припадника националних мањина.

Заштиту припадника националних мањина од сваке радње усмерене ка њиховој насилној асимилацији уређује органски закон.

Права на очување посебности
Члан 78.

Припадници националне мањине имају право: на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности; на употребу својих симбола на јавним местима; на коришћење свог језика и писма; да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, имаоци јавних овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина; на оснивање приватних образовних установа; да на своме језику користе своје име и презиме; да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику; на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја; на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања. Начин уживања тих права уређује органски закон.

Аутономне покрајине могу покрајинским законима установити додатна права припадника националних мањина.

Право на удруживање и на сарадњу са сународницима
Члан 79.

Припадници националних мањина могу да оснивају просветна и културна удружења, која добровољно финансирају.

Република Србија признаје тим удружењима посебну улогу у остваривању права припадника националних мањина.

Припадници националних мањина имају право на несметане везе и сарадњу са сународницима изван територије Републике Србије.

ТРЕЋИ ДЕО ЕКОНОМСКО УРЕЂЕЊЕ И ЈАВНЕ ФИНАНСИЈЕ

1. Економско уређење

Основна начела
Члан 80.

Економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, слободној утакмици у слободи предузетништва, равноправности приватне и државне својине и на сарадњи између социјалних партнера.

Република Србија је јединствено привредно подручје са јединственим тржиштем роба, рада, капитала и услуга и са јединственим уређењем економске делатности.

Деловање тржишне привреде умерава се социјалном политиком. Преговарање и закључивање колективних уговора између представника синдиката и послодаваца уређује закон.

Слобода предузетништва
Члан 81.

Предузетништво је слободно.

Може се ограничити законом, ради заштите људског достојанства, здравља људи, природе и животне средине и ради безбедности Републике Србије.

Положај на тржишту
Члан 82.

Сви имају једнак правни положај на тржишту. Монополско понашање је забрањено.

Права стечена улагањем капитала не могу бити умањена.

Страна лица изједначена су на тржишту са домаћим.

Својинска права странаца
Члан 83.

Странци могу стицати својину под условима одређеним законом.

Својину на земљишту могу стећи наслеђивањем или ради вршења привредне делатности, увек под условом узајамности.

Државна имовина
Члан 84.

Државну имовину чине природна богатства, добра за које је законом одређено да су од општег интереса и имовина коју користе органи Републике Србије. Природна богатства користе се под условима и на начин одрђеђен посебним законом.

Имовину аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе уређује органски закон.

Странци могу стећи концесију на природним богатствима и добрима од општег интереса, као и друга права одређена законом.

Земљиште
Члан 85.

Закон посебно уређује услове под којима се користи земљиште.

Пољопривредно земљиште је под посебном заштитом.

Чување наслеђа
Члан 86.

Свако је дужан да чува природне реткости и научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом.

Посебна одговорност за то је на Републици Србији и аутономним покрајинама.

Заштита потрошача
Члан 87.

Република Србија штити потрошаче.

Посебно су забрањене радње усмерене против здравља, безбедности и приватности потрошача, као и све нечасне радње на тржишту.

Поверавање јавних овлашћења и јавне службе
Члан 88.

Поједина јавна овлашћења законом се могу поверити предузећима, установама, другим органима, организацијама и појединцима.

Делатности и послове због којих се оснивају јавне службе, њихово уређење и рад прописује закон.

Јавне службе могу основати Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

2. Јавне финансије

Приходи Републике Србије, порези и друге дажбине
Члан 89.

Република Србија има приходе из којих финансира своје надлежности.

Порези, дажбине и други приходи одређују се искључиво законом.

Обавеза плаћања пореза и других дажбина је општа и заснива се на економској моћи обвезника.

Буџет
Члан 90.

Сви приходи и расходи којима се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе морају бити приказани у њиховим буџетима.

Буџет Републике Србије доноси се у облику закона, на предлог Владе, и њиме се не могу уводити приходи и расходи који већ нису установљени законом.

Буџет Републике Србије усваја се до 31. децембра текуће године за наредну годину, иначе се уводи привремено финасирање, које уређује закон.

Извршавање свих буџета надзире Рачунски суд.

Јавни дуг
Члан 91.

Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе могу да се задужују.

Услове и поступак за задуживање уређује закон.

Уједначавања развоја
Члан 92.

Република Србија стара се о уједначавању развоја свих својих крајева.

О томе се доноси закон.

Народна банка Србије
Члан 93.

Народна банка Србије је централна банка Републике Србије, самостална је и подлеже надзору Народне скупштине, којој и одговара.

Народном банком Србије руководи гуверенер, кога бира Народна скупштина на шест година, на предлог председника Републике.

О Народној банци Србије доноси се закон.

Рачунски суд
Члан 94.

Рачунски суд је самосталан и независан орган судске власти који надзире извршење свих буџета у Републици Србији, управљање државном имовином, имовином аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, прегледа њихове рачуне и врши друге послове одређене Уставом и законом.

Народна скупштина не може разматрати предлог завршног рачуна буџета пре него што о њему прибави мишљење Рачунског суда.

Уређење и рад Рачунског суда прописује закон.

ЧЕТВРТИ ДЕО УРЕЂЕЊЕ ВЛАСТИ

1. Народна скупштина

Надлежност
Члан 95.

Народна скупштина је носилац уставотворне и законодавне власти у Републици Србији.

Народна скупштина доноси и мења Устав, одлучује о промени границе Републике Србије, расписује референдум, потврђује међународне уговоре кад је законом предвиђена обавеза њиховог потврђивања и проглашава и укида ванредно стање.

Народна скупштина одлучује о промени Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, предлаже законе Скупштини Србије и Црне Горе, даје претходну сагласност на одлуке Скупштине Србије и Црне Горе кад је она предвиђена Уставном повељом и предлаже висину годишњих прихода и расхода за функционисање државне заједнице Србија и Црна Гора.

Народна скупштина доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије, план развоја, просторни план, буџет и завршни рачун Републике Србије, даје амнестију за кривична дела, бира Владу, надзире њен рад и одлучује о престанку мандата Владе и министара, бира и разрешава гувернера Народне банке Србије, Омбудсмана и надзире њихов рад, бира судије и јавне тужиоце и одлучује о престанку њихове дужности, бира пет судија Уставног суда, надзире рад служби државне безбедности, оснива стручне службе за послове из своје надлежности и врши друге послове одређене Уставом и законом.

Састав Народне скупштине
Члан 96.

Народну скупштину чини 250 народних посланика, који се бирају на непосредним изборима, тајним гласањем, према пропорционалном систему.

Народни посланици бирају се у Републици Србији као једној изборној јединици.

Избор народних посланика и конституисање Народне скупштине
Члан 97.

Изборе за народне посланике расписује председник Републике 90 дана пре истека мандата Народне скупштине, тако да се окончају у наредних 60 дана. Прву седницу Народне скупштине заказује председник Републике тако да се одржи најкасније 20 дана од избора народних посланика.

Народна скупштина на првој седници потврђује посланичке мандате. На одлуку донету у вези с потврђивањем мандата допуштена је жалба Уставном суду.

Народна скупштина конституисана је потврђивањем мандата две трећине народних посланика. Конституисањем Народне скупштине престаје мандат претходног сазива Народне скупштине.

Положај народних посланика
Члан 98.

Мандат народног посланика траје четири године и тече од конституисања Народне скупштине. Ако истекне за време ратног или ванредног стања, продужава се за три месеца по престанку разлога за продужење мандата.

Народни посланик не може бити посланик у скупштини аутономне покрајине, ни функционер у органима извршне власти и правосуђа.

Народни посланик располаже слободним мандатом. Народни посланик коме мандат престане пре времена на које је изабран има право жалбе Уставном суду.

Избор, престанак мандата и положај народних посланика уређује органски закон.

Имунитет народног посланика
Члан 99.

Народни посланик не може никад бити позван на кривичну или другу одговорност за изражено мишљење или гласање у Народној скупштини, њеним одборима и другим радним телима.

Народни посланик који се позвао на имунитет не може бити притворен, нити се против њега може водити кривични или други поступак у коме се може изрећи казна затвора, без одобрења Народне скупштине. Ипак, народни посланик који је затечен у извршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора тежа од пет година може бити притворен без одобрења Народне скупштине.

Непозивање народног посланика на имунитет не искључује право Народне скупштине да успостави имунитет.

Председници и потпредседници Народне скупштине. Пословник
Члан 100.

Народна скупштина, већином гласова свих народних посланика, бира председника и једног или више потпредседника Народне скупштине, на четири године.

Председник Народне скупштине представља Народну скупштину, сазива њене седнице, председава њима и врши друге послове одређене пословником.

Пословником Народне скупштине прописује се њено унутрашње уређење и рад. Пословник се доноси већином гласова свих народних посланика.

Одбори Народне скупштине
Члан 101.

Народна скупштина има одборе, као своја радна тела.

Народна скупштина може да оснује истражни одбор за разматрање питања од јавног интереса. Закључци истражног одбора не обавезују судове, нити могу да утичу на судске одлуке.

Кандидати за председника Владе и министре представљају се пред посебним одбором Народне скупштине и одговарају на питања чланова одбора.

Начин одлучивања у Народној скупштини
Члан 102.

Народна скупштина доноси одлуке већином гласова народних посланика на седници на којој је присутна већина народних посланика.

Већином гласова свих народних посланика Народна скупштина одлучује у питањима везаним за остваривање надлежности државне заједнице Србија и Црна Гора, даје амнестију за кривична дела, проглашава и укида ванредно стање, прописује мере одступања од људских и мањинских права у ратном и ванредном стању, потврђује међународне уговоре кад је законом предвиђена обавеза њиховог потврђивања, укида имунитет народним посланицима, председнику Републике, члановима Владе и Омбудсману, усваја буџет и завршни рачун, бира чланове Владе и одлучује о престанку мандата Владе и министара, бира и разрешава гувернера Народне банке Србије и Омбудсмана, бира судије и јавне тужиоце и одлучује о престанку њихове дужности, бира пет судија Уставног суда, врши друге изборне надлежности Народне скупштине и доноси органске законе.

Органским законима уређују се грб, застава и химна Републике Србије, референдум и народна иницијатива, уживање индивидуалних и колективних права припадника националних мањина, план развоја и просторни план, јавно задуживање, локална самоуправа, територија аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, избори за Скупштину Србије и Црне Горе, избор, престанак мандата и положај државних функционера, закључивање и потврђивање међународних уговора, ванредно стање, рад државних органа, поступци пред судовима и другим државним органима и друга питања одређена Уставом.

Заседања
Члан 103.

Народна скупштина заседа два пута годишње. Прво заседање траје од 1. марта до 1. јула, а друго од 1. септембра до 31. децембра.

Ванредно заседање одржава се на захтев најмање једне четвртине народних посланика или на захтев Владе, са унапред одређеним дневним редом.

Народна скупштина састаје се без позива после проглашења ратног или ванредног стања.

Право предлагања закона и хитан поступак
Члан 104.

Предлог закона може да поднесе сваки народни посланик, Влада, скупштина аутономне покрајине и најмање 30.000 бирача.

Омбудсман и Народна банка Србије имају право предлагања закона из своје надлежности.

Већином гласова свих народних посланика може бити одлучено да се закон донесе по хитном поступку.

Референдум
Члан 105.

На захтев већине свих народних посланика или најмање 100.000 бирача Народна скупштина расписује референдум у питању из своје надлежности.

Одлука на референдуму обавезује, а донета је већином гласова бирача који су гласали, ако је референдуму приступила већина бирача у Републици Србији.

Предмет референдума не могу бити обавезе које произлазе из међународних уговора, закони који се односе на права и слободе, порески и други финансијски закони, увођење ванредног стања, амнестија и престанак мандата Владе.

Референдум се расписује кад Уставни суд утврди да је његов предмет сагласан Уставу.

Распуштање Народне скупштине
Члан 106.

Председник Републике може, на образложени предлог Владе, распустити Народну скупштину. Влада не може предложити распуштање Народне скупштине ако је поднет предлог да јој се изгласа неповерење или ако је поставила питање свога поверења.

Председник Републике дужан је да распусти Народну скупштину у случајевима одређеним Уставом.

Истовремено са распуштањем Народне скупштине председник Републике расписује изборе за народне посланике, тако да се окончају најкасније за 60 дана од расписивања.

После распуштања, Народна скупштина врши текуће или неодложне послове, одређене органским законом. Проглашење ратног или ванредног стања обнавља њену пуну надлежност.

Народна скупштина не може бити распуштена за време ратног или ванредног стања.

2. Председник Републике

Надлежност
Члан 107.

Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије.

Председник Републике представља Републику Србију у земљи и иностранству, именује државне функционере одређене Уставом, предлаже Народној скупштини кандидата за председника Владе и друге државне функционере одређене Уставом, даје помиловања и одликовања и врши друге послове одређене Уставом.

Председник Републике оснива стручне службе за послове из своје надлежности.

Проглашење закона
Члан 108.

Председник Републике је дужан да у року од 15 дана од изгласавања закона, односно у року од седам дана ако је закон донесен по хитном поступку, донесе указ о проглашењу закона или да закон, уз писмено образложење, врати Народној скупштини на поновно гласање.

Председник Републике је дужан да прогласи поновно изгласани закон.

Ако председник Републике не донесе указ о проглашењу закона, доноси га председник Народне скупштине.

Избор
Члан 109.

Председник Републике бира се на непосредним изборима, тајним гласањем.

Изборе за председника Републике расписује председник Народне скупштине 90 дана пре истека мандата председника Републике, тако да се окончају у наредних 60 дана.

За председника Републике изабран је кандидат који добије већину гласова бирача који су гласали. Ако ниједан кандидат не буде изабран, у наредних 14 дана одржава се други круг гласања у коме се бира између два кандидата који су добили највише гласова у првом кругу.

У другом кругу гласања изабран је кандидат који добије највише гласова.

Мандат
Члан 110.

Мандат председника Републике траје пет година и тече од полагања заклетве пред Народном скупштином. Ако истекне за време ратног или ванредног стања, продужава се за три месеца по престанку разлога за продужење мандата.

Нико не може више од два пута бити биран за председника Републике. Председник Републике не може вршити другу јавну или професионалну функцију, нити посао.

Мандат председника Републике престаје истеком времена на које је изабран, оставком, разрешењем и доношењем пресуде Уставног суда којом се оглашава кривим за кривично дело учињено у својству председника Републике.

Председник Републике подноси оставку председнику Народне скупштине.

Разрешење
Члан 111.

Председник Републике разрешава се због повреде Устава, одлуком Уставног суда. Поступак за разрешење покреће Народна скупштина гласовима најмање 150 народних посланика, на предлог најмање 63 народна посланика.

Председнику Републике мандат престаје по сили устава доношењем одлуке Уставног суда којом је утврђено постојање разлога за његово разрешење.

Кривична одговорност
Члан 112.

Председник Републике одговара за кривично дело учињено у својству председника Републике пред Уставним судом.

Оптужбу пред Уставним судом подиже Народна скупштина, гласовима најмање 150 народних посланика. Председнику Републике мандат престаје по сили устава доношењем пресуде Уставног суда којом је оглашен кривим.

За остала кривична дела председник Републике одговара пред судом. Он ужива имунитет као народни посланик. О имунитету одлучује Народна скупштина.

Преузимање дужности председника Републике
Члан 113.

Ако је председник Републике привремено спречен да врши дужност, њу преузима председник Народне скупштине.

Председник Народне скупштине преузима дужност председника Републике чији мандат престане пре времена на које је изабран, док не почне мандат новом председнику Републике.

Председник Народне скупштине врши само она овлашћења председника Републике одређена органским законом. Он је дужан да распусти Народну скупштину ако не изабере нову Владу пошто претходној Влади није изгласано поверење и да истовремено распише изборе за народне посланике, тако да се окончају најкасније за 60 дана од расписивања.

3. Влада

Надлежност
Члан 114.

Влада је носилац извршне власти у Републици Србији.

Влада утврђује и води политику, извршава законе и друге опште акте Народне скупштине, доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона, предлаже Народној скупштини законе и друге опште акте и даје о њима мишљење кад их поднесе други предлагач, оснива стручне службе за послове из своје надлежности и врши друге послове одређене Уставом и законом.

Влада је одговорна Народној скупштини за политику Републике Србије, за стање у свим областима из надлежности Републике Србије сходно начелу поделе власти, за извршавање закона, прописа и других општих аката Народне скупштине и за рад органа државне управе.

Ако Народна скупштина није у могућности да се састане, Влада проглашава и укида ванредно стање и доноси уредбе којима прописује мере одступања од људских и мањинских права у ратном и ванредном стању.

О Влади се доноси органски закон. Влада доноси пословник о свом раду.

Председник Владе и министри
Члан 115.

Владу чине председник Владе и министри.

Председник Владе води и усмерава рад Владе, стара се о уједначеном политичком деловању Владе, усклађује рад чланова Владе и представља Владу.

Министри су за свој рад и за стање у области из делокруга министарства одговорни председнику Владе, Влади и Народној скупштини.

Забрана сукоба интереса
Члан 116.

Члан Владе не може бити посланик у Скупштини Србије и Црне Горе, Народној скупштини, скупштини аутономне покрајине и скупштини јединице локалне самоуправе, нити министар у Савету министара Србије и Црне Горе или члан извршног већа аутономне покрајине.

Које су друге функције, послови или приватни интереси у сукобу са положајем члана Владе одређује органски закон.

Избор председника Владе и министара
Члан 117.

Кандидата за председника Владе одређује председник Републике из политичке странке или коалиције која после избора има већину народних посланика, у року од 20 дана од конституисања Народне скупштине.

Кандидат за председника Владе у наредних 15 дана излаже програм Владе пред Народном скупштином и предлаже кандидате за министре.

Ако Влада не буде изабрана за 45 дана од конституисања Народне скупштине, поступак избора Владе понавља се у наредних 30 дана. Ако Влада не буде изабрана ни у поновљеном поступку, председник Републике распушта Народну скупштину.

Почетак и престанак мандата Владе и министара
Члан 118.

Мандат Владе тече од полагања заклетве пред Народном скупштином.

Влади престаје мандат почетком мандата нове Владе ако јој је изгласано неповерење или јој није изгласано поверење, изгласавањем неповерења после интерпелације, престанком мандата председника Владе и истеком мандата или распуштањем Народне скупштине.

Влада којој је престао мандат врши послове одређене органским законом док не почне мандат новој Влади.

Министру мандат престаје оставком, разрешењем, подизањем оптужбе пред Уставним судом и престанком мандата Владе. Председник Владе одређује који министар, док новом не почне мандат, преузима дужност министра коме је престао мандат.

Интерпелација
Члан 119.

Најмање 42 народна посланика могу поднети интерпелацију у вези с радом Владе или министра. Влада је дужна да одговори на интерпелацију у року од 20 дана.

Следи расправа у Народној скупштини, која може да прихвати или не прихвати одговор Владе. У првом случају гласа се о простом прелазу на дневни ред, а у другом случају, ако Влада или министар не поднесу оставку, гласа се о неповерењу Влади или разрешењу министра. Ако Влади буде изгласано неповерење, даље се примењују одредбе Устава о избору Владе после конституисања Народне скупштине.

Ако се расправа оконча прелазом на дневни ред, потписници интерпелације не могу поднети нову пре истека три месеца.

Гласање о неповерењу Влади
Члан 120.

Најмање 50 народних посланика може предложити да се Влади изгласа неповерење. Пре гласања мора протећи најмање три, а највише пет дана.

Влади је неповерење изгласано већином гласова свих народних посланика. Народна скупштина дужна је потом да у наредних 25 дана изабере нову Владу или да постојећој Влади изгласа поверење. Ако Народна скупштина не учини ни прво ни друго, председник Републике је распушта.

Ако Влади не буде изгласано неповерење, потписници предлога за изгласавање неповерења не могу поднети нов предлог пре истека шест месеци.

Гласање о поверењу Влади
Члан 121.

Влада може пред Народном скупштином поставити питање свога поверења. Пре гласања мора протећи најмање три, а највише пет дана.

Влади је поверење изгласано већином гласова свих народних посланика.

Ако Народна скупштина не изгласа поверење Влади, дужна је да у наредних 30 дана изабере нову Владу или да постојећој Влади изгласа поверење, иначе председник Републике распушта Народну скупштину.

Разрешење министра
Члан 122.

Разрешење министра може да предложи најмање 36 народних посланика.

Председник Владе може предложити разрешење министра само ако истовремено предложи кандидата за новог министра.

Министар је разрешен већином гласова свих народних посланика.

Влада може гласање о разрешењу министра везати за гласање о своме поверењу.

Кривична одговорност члана Владе
Члан 123.

Члан Владе одговара за кривично дело учињено у својству члана Владе пред Уставним судом. Оптужбу пред Уставним судом подиже Народна скупштина, већином гласова свих народних посланика. Подизањем оптужбе члану Владе престаје мандат.

Бивши члан Владе одговара пред Уставним судом и ако за кривично дело учињено у својству члана Владе није био оптужен за време свог мандата, у складу са органским законом.

За остала кривична дела члан Владе одговара пред судом и ужива имунитет као народни посланик. О имунитету одлучује Народна скупштина.

Државна управа
Члан 124.

Државна управа је самостална, везана Уставом и законом, а за свој рад одговорна је Влади.

Послови државне управе и број министарстава одређују се органским законом. Остале органе и организације државне управе и њихове послове уређује Влада.

Унутрашње уређење министарства и других органа и организација државне управе прописује Влада.

Влада поништава опште акте органа државне управе који су супротни закону или општем акту који је донела.

4. Судство

Основне одредбе
Члан 125.

Судија је независан и потчињен само Уставу и закону. Пресуде изриче у име народа.

Судови се оснивају и укидају органским законом. Органским законом се уређују и подручја, врсте, надлежност и поступак пред судовима.

Забрањено је оснивање преких, привремених или ванредних судова.

Сталност и непреместивост судија
Члан 126.

Судија се бира први пут на пет година, а после тога на неодређено време.

Судија не може против своје воље бити премештен у други суд.

Ипак, после укидања суда у који је биран, судија може против своје воље бити премештен у други суд исте врсте и степена или приближно истог ранга, одлуком Високог савета правосуђа.

Избор. Имунитет. Сукоб интереса
Члан 127.

Судије и председнике судова бира Народна скупштина, на предлог Високог савета правосуђа. Избор председника Врховног суда Србије предлаже председник Републике, по прибављеном мишљењу опште седнице Врховног суда Србије.

Судија ужива имунитет као народни посланик. О имунитету одлучује Високи савет правосуђа.

Које су функције, послови или приватни интереси у сукобу са положајем судије одређује органски закон.

Престанак дужности и дисциплинска одговорност судије
Члан 128.

Судији престаје дужност на његов захтев, навршењем радног века и разрешењем. Разлоге за разрешење уређује органски закон.

Судија навршава радни век кад напуни 67 година живота или 40 година стажа осигурања. Не подлеже промени закона којим се радни век скраћује, нити му радни век може бити продужен.

Судија дисциплински одговара за повреду судијске дужности и угледа судске власти.

О дисциплинској одговорности судија одлучује у првом степену Високи савет правосуђа, а по жалби посебан судски орган.

О престанку дужности судија и председника судова одлучује Народна скупштина.

Врховни суд Србије
Члан 129.

Највиши суд у Републици Србији је Врховни суд Србије.

Врховни суд Србије обезбеђује јединствену примену закона од стране судова.

Седиште Врховног суда Србије је у Београду.

5. Јавно тужилаштво

Надлежност и хијерархија
Члан 130.

Јавно тужилаштво је самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних и других кажњивих дела и улаже правна средства ради заштите уставности и законитости.

Виша јавна тужилаштва надређена су нижим. Врховно јавно тужилаштво Србије је највише јавно тужилаштво и надређено је свим осталим јавним тужилаштвима.

Јавна тужилаштва се оснивају и укидају органским законом.

Јавни тужиоци
Члан 131.

Дужност јавног тужиоца у истом јавном тужилаштву врши један или више јавних тужилаца. Радом јавног тужилаштва руководи старешина, који се бира на шест година.

Јавни тужилац бира се први пут на пет година, а после тога на неодређено време. Против своје воље може бити премештен у друго јавно тужилаштво, истог или приближно истог ранга, само после укидања јавног тужилаштва у које је биран, одлуком Високог савета правосуђа.

Јавни тужилац мoже против своје воље привремено бити упућен у друго јавно тужилаштво одлуком Врховног јавног тужиоца Србије, у складу са законом.

У погледу имунитета и сукоба интереса важи исто као за судије.

Избор и престанак дужности јавног тужиоца
Члан 132.

Јавне тужиоце и старешине јавних тужилаштава бира Народна скупштина, на предлог Високог савета правосуђа. Избор Врховног јавног тужиоца Србије предлаже председник Републике, по прибављеном мишљењу Високог савета правосуђа.

У погледу разлога за престанак дужности јавног тужиоца и на поступак у коме се утврђује њихово постојање, примењују се правила о судијама.

6. Високи савет правосуђа

Надлежност и састав
Члан 133.

Високи савет правосуђа је самосталан и независан правосудни орган који одлучује о питањима положаја судија и јавних тужилаца одређеним Уставом и законом.

Високи савет правосуђа чини 11 чланова, од којих су четири судије, четири јавни тужиоци, један је адвокат, а два су професори позитивног права на правном факултету у Републици Србији.

Судије самостално именују судије у Високи савет правосуђа међу сталним судијама, а јавни тужиоци самостално именују јавне тужиоце међу сталним јавним тужиоцима. Председници судова и старешине јавних тужилаштава не могу бити именовани у Високи савет правосуђа.

Професоре правног факултета именује у Високи савет правосуђа председник Републике, између четири кандидата које заједнички предложе декани правних факултета у Републици Србији. Адвоката именује у Високи савет правосуђа Адвокатска комора Србије.

Положај члана Високог савета правосуђа
Члан 134.

Мандат члана Високог савета правосуђа траје пет година. Нико не може два пута бити именован у Високи савет правосуђа.

У погледу сукоба интереса чланови Високог савета правосуђа имају положај као судије. Судије и јавни тужиоци не могу бити унапређени док су у Високом савету правосуђа.

Разлоге за престанак мандата у Високом савету правосуђа уређује органски закон. О постојању разлога за престанак мандата у Високом савету правосуђа одлучује Уставни суд.

Члан Високог савета правосуђа ужива имунитет као судија. О имунитету одлучује Уставни суд.

Одлучивање
Члан 135.

Кад се одлука Високог савета правосуђа односи искључиво на судије из његовог састава изостају јавни тужиоци, односно судије кад се одлука Високог савета правосуђа искључиво односи на јавне тужиоце.

Ако се одлуком Високог савета правосуђа уређују питања заједничка за судије и јавне тужиоце, из његовог састава искључују се жребом по један судија и јавни тужилац, а придодају министар надлежан за правосуђе и један истакнути правник кога је већ изабрала Народна скупштина.

О Високом савету правосуђа доноси се органски закон.

7. Омбудсман

Надлежност
Члан 136.

Омбудсман је државни орган који прати рад државне управе, вршење јавних овлашћења поверених од Републике Србије и поштовање људских и мањинских права зајемчених Уставом.

Омбудсман подноси Народној скупштини годишњи и јавни извештај о раду државне управе, стању људских и мањинских права и правној сигурности у Републици Србији.

Овлашћен је да покрене поступак за оцењивање уставности или законитости закона или другог општег акта донетог у питању из његове надлежности, да изјављује уставну жалбу и врши друге послове одређене Уставом и органским законом.

Положај
Члан 137.

Омбудсмана бира Народна скупштина, на предлог председника Републике, на шест година. Бира се међу правницима који посебно познају рад државне управе и заштиту људских и мањинских права.

Омбудсман ужива имунитет као народни посланик. О имунитету одлучује Народна скупштина. У погледу сукоба интереса изједначен је са судијом Уставног суда.

Уређење, избор, престанак мандата и положај Омбудсмана прописује органски закон.

8. Ванредно и ратно стање

Проглашавање и укидање ванредног стања
Члан 138.

Ванредно стање проглашава се у случају оружане побуне усмерене на свргавање органа власти у Републици Србији, радњи оружаног насиља које угрожавају безбедност и имовину грађана или природне, привредне или техничке катастрофе.

Ванредно стање може бити проглашено на делу територије или на целој територији Републике Србије.

Ванредно стање проглашава и укида Народна скупштина, на предлог Владе, односно Влада ако Народна скупштина није у могућности да се састане.

Одступање од људских и мањинских права у ванредном стању
Члан 139.

После проглашења ванредног стања и ако је угрожен опстанак Републике Србије, Народна скупштина може прописати мере одступања од Уставом зајемчених људских и мањинских права, у границама нужним у датим приликама, и тако да се не створи разликовање због расе, боје, пола, националне припадности, језика, вероисповести, или друштвеног порекла. Мере одступања од људских и мањинских права трају 30 дана и могу се обнављати на по додатних 15 дана.

Ако Народна скупштина није у могућности да се састане, мере одступања уредбама прописује Влада. Влада је дужна да уредбе поднесе на потврду Народној скупштини чим она буде у могућности да се састане, иначе престају да важе завршетком прве седнице Народне скупштине одржане после проглашења ванредног стања.

У сваком случају, мере одступања од људских и мањинских права престају да важе престанком ванредног стања.

Ратно стање
Члан 140.

Ратно стање наступа кад га прогласи Скупштина Србије и Црне Горе.

Народна скупштина или Влада ако Народна скупштина није у могућности да се састане, може прописати мере којима се, у областима из надлежности Републике Србије, одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права, под условима под којима се те мере могу прописати у ванредном стању. Њихово трајање саображава се трајању мера које пропише државна заједница Србија и Црна Гора.

Сагласност на мере којима се, у областима из надлежности државне заједнице Србија и Црна Гора, одступа од људских и мањинских права даје Народна скупштина, односно Влада ако Народна скупштина није у могућности да се састане.

Права од којих се може одступити у ванредном и ратном стању
Члан 141.

У ванредном стању може се одступити од слободе кретања, неповредивости стана, тајности писама и других средстава општења, слободе окупљања, права на штрајк и права на уточиште у Републици Србији.

У ратном стању не може се одступити од забране дискриминације, права на достојанство и слободан развој личности, права на живот, неповредивости физичког и психичког интегритета, забране ропства, положаја сличног ропству и принудног рада, права на слободу и безбедност, права на правично суђење, правне сигурности у казненом праву, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на правну личност, права на држављанство, слободе мисли, савести и вероисповести, слободе изражавања националне припадности, права на закључење брака и равноправности мужа и жене, права детета, слободе одлучивања о рађању, права родитеља и од забране дискриминације и насилне асимилације припадника националних мањина.

ПЕТИ ДЕО ТЕРИТОРИЈАЛНО УРЕЂЕЊЕ

1. Покрајинска аутономија и локална самоуправа

Појам
Члан 142.

Грађани имају право на покрајинску аутономију и локалну самоуправу, које остварују непосредно или преко својих слободно изабраних представника.

Аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе имају статус правних лица.

Разграничење надлежности
Члан 143.

Јединице локалне самоуправе надлежне су у питањима којима се остварују потребе грађана локалног значаја, а аутономне покрајине у питањима ширег значаја од локалног, у којима није надлежна Република Србија.

Која су питања од покрајинског, републичког и локалног значаја одређује органски закон.

Поверавање надлежности
Члан 144.

Република Србија може органским законом поверити аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе извршавање закона и других општих аката из своје надлежности. Аутономна покрајина може покрајинским законом поверити јединици локалне самоуправе извршавање покрајинских закона и других општих аката.

Средства за вршење поверених надлежности обезбеђују Република Србија или аутономна покрајина, зависно од тога ко је поверио надлежности.

Права и обавезе аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе и овлашћења Републике Србије и аутономних покрајина у надзору над вршењем поверених надлежности уређује органски закон.

Право на самостално уређивање органа
Члан 145.

Аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе самостално, статутима, прописују уређење и надлежност својих органа и јавних служби, према сопственим приликама и потребама.

При томе су везани Уставом и органским законом.

Скупштина аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе
Члан 146.

Скупштина је највиши орган аутономне покрајине и сваке јединице локалне самоуправе.

Скупштине аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе су једнодомне.

Скупштину аутономне покрајине чине посланици, а скупштину јединице локалне самоуправе одборници. Њихов мандат је четири године, бирају се на непосредним изборима, тајним гласањем, у броју који одређује статут аутономне покрајине односно јединице локалне самоуправе.

Посланик и одборник уживају судску заштиту мандата.

У аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе са мешовитим националним саставом омогућује се сразмерна заступљеност националних мањина у скупштинама, у складу са органским законом.

Сарадња аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе
Члан 147.

Аутономне покрајине остварују сарадњу са одговарајућим територијалним јединицама страних држава уз поштовање територијалног јединства и правног поретка Републике Србије.

Под истим условима и јединице локалне самоуправе сарађују са територијалним заједницама страних држава.

2. Аутономне покрајине

Појам, оснивање и територија аутономне покрајине
Члан 148.

Аутономне покрајине су аутономне територијалне заједнице основане Уставом, у којима грађани остварују право на покрајинску аутономију.

Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија. Положај Аутономне покрајине Косово и Метохија уређује се посебним законом који се доноси двотрећинском већином гласова народних посланика.

Нове аутономне покрајине могу се оснивати а већ основане укидати или спајати у поступку предвиђеном за промену Устава.

Територију аутономних покрајина и услове под којима се може променити граница између аутономних покрајина одређује органски закон.

Самостална надлежност аутономних покрајина
Члан 149.

Аутономне покрајине самостално уређују питања покрајинског значаја у просторном планирању, плану развоја, пољопривреди, сточарству, шумарству, лову, риболову, туризму, угоститељству, бањама и лечилиштима, индустрији и занатству, школству и култури, здравственој и социјалној заштити, заштити животне средине, друмском, речном и железничком саобраћају и уређивању путева, мостова, водовода, музеја и библиотека.

Аутономне покрајине управљају покрајинском имовином, утврђују изворе прихода и доносе свој буџет и завршни рачун, у складу са органским законом.

Своје самосталне надлежности аутономне покрајине остварују доношењем покрајинских закона и доношењем општих и појединачних аката којима извршавају покрајинске законе.

Проширивање надлежности аутономне покрајине
Члан 150.

Народна скупштина може, двотрећинском већином гласова народних посланика, одлучити да законско уређивање питања из надлежности Републике Србије пренесе свим аутономним покрајинама или некима од њих или да у тим питањима донесе основни закон а аутонономним покрајинама препусти његову допуну.

Акт о проширивању надлежности аутономне покрајине не може бити донесен по хитном поступку, нити га председник Републике може вратити Народној скупштини на поновно гласање.

Финансијска аутономија аутономних покрајина
Члан 151.

Аутономна покрајина има изворне приходе којима финансира своје самосталне надлежности.

Врсту и висину изворних прихода аутономне покрајине одређује органски закон.

Органски закон одређује учешће аутономних покрајина у делу прихода Републике Србије.

Статут и органи аутономне покрајине
Члан 152.

Највиши правни акт аутономне покрајине је статут. Статут аутономне покрајине ступа на снагу кад га Народна скупштина потврди органским законом.

Аутономне покрајине имају скупштину, извршно веће, органе управе, јавне службе и омбудсмана, а могу да оснују и друге органе и службе.

Скупштина и извршно веће аутономне покрајине
Члан 153.

Скупштина аутономне покрајине доноси статут и покрајинске законе и врши друге послове одређене законом и статутом.

Извршно веће је извршни орган скупштине аутономне покрајине, која га и бира, на четири године. Број чланова извршног већа одређује статут аутономне покрајине.

Извршним већем аутономне покрајине руководи председник Извршног већа, кога бира скупштина аутономне покрајине и који представља аутономну покрајину.

Надзор над радом органа аутономне покрајине
Члан 154.

Влада може пред Уставним судом покренути поступак за оцењивање уставности или законитости покрајинског закона, пре његовог ступања на снагу. Покретање поступка пред Уставним судом одлаже ступање покрајинског закона на снагу.

Влада је дужна да обустави од извршења општи акт извршног већа или органа управе аутономне покрајине који није сагласан Уставу или закону и да у року од пет дана покрене поступак за оцењивање његове уставности или законитости.

Распуштање скупштине аутономне покрајине
Члан 155.

Влада може предложити Уставном суду распуштање скупштине аутономне покрајине ако скупштина или извршно веће аутономне покрајине грубо крше Устав или закон или угрожавају јединство правног поретка Републике Србије.

Одлуком Уставног суда о распуштању скупштине аутономне покрајине престаје мандат и извршном већу.

Изборе за нову скупштину аутономне покрајине расписује председник Републике, тако да се окончају најкасније за 60 дана од ступања на снагу одлуке Уставног суда.

До конституисања нове скупштине аутономне покрајине, надлежности скупштине и извршног већа аутономне покрајине врши седмочлани савет. Савет именује председник Републике, тако да одрази политички и национални састав распуштене скупштине аутономне покрајине и он може да предузима само текуће или неодложне послове одређене органским законом.

Заштита покрајинске аутономије
Члан 156.

Орган одређен статутом аутономне покрајине има право жалбе Уставном суду ако се појединачним актом или радњом, без обзира од кога долазе, омета надлежност аутономне покрајине.

Орган одређен статутом аутономне покрајине може покренути поступак за оцењивање уставности или законитости закона и другог општег акта Републике Србије или општег акта јединице локалне самоуправе којим се повређује право на покрајинску аутономију.

3. Локална самоуправа

Основне одредбе
Члан 157.

Јединице локалне самоуправе јесу општине, градови и град Београд.

У њима грађани остварују право на локалну самоуправу, непосредним учешћем у локалним пословима преко зборова грађана, референдума, народне иницијативе и других облика непосредног одлучивања, или преко слободно изабраних представника.

Јединице локалне самоуправе финансирају се из изворних прихода и буџета Републике Србије, у складу са органским законом.

Положај јединица локалне самоуправе
Члан 158.

Општине се оснивају и укидају органским законом. Органским законом одређује се и територија општине. Промени територије општине и њеном укидању претходи локални референдум.

Град се оснива органским законом, после референдума. Самосталне надлежности града исте су као надлежности општине, а могу му се поверити шире надлежности од оних које се поверавају општини.

Статутом града одређују се градске општине и послови из самосталне надлежности града које оне врше. Република Србија и аутономна покрајина не могу градској општини поверити послове из своје надлежности.

Као главни град Републике Србије, град Београд има посебан положај и ширу самосталну и поверену надлежност него остали градови и општине.

У свему осталом, одредбе Устава о општинама важе и за градове и град Београд.

Самостална надлежност општине
Члан 159.

Општина самостално уређује урбанизам и стамбену изградњу, локални водовод и канализацију, депоније, грејање, путеве, улице и јавни превоз, грађевинско земљиште, одржавање чистоће, гробља и пијаце, изградњу и опремање школских зграда, изградњу и одржавање спортских објеката, локалне здравствене и социјалне установе, план развоја, просторни план, туризам, угоститељство, трговину, занатство и заштиту животне средине од локалног значаја и врши друге послове одређене органским законом. Општина самостално управља општинском имовином.

Самосталне надлежности општина остварује доношењем општих аката и доношењем других општих и појединачних аката којима извршава своје опште акте.

Вршење самосталних надлежности општине ближе уређује органски закон.

Статут и органи општине
Члан 160.

Највиши правни акт општине је статут. Статут доноси скупштина општине.

Поред скупштине општине, општина има извршни одбор, председника општине, органе управе и јавне службе.

Скупштина општине доноси опште акте из своје надлежности, усваја буџет и завршни рачун општине, доноси план развоја и просторни план општине, расписује општински референдум и врши друге послове одређене органским законом и статутом општине.

Извршни одбор је извршни орган скупштине општине, која га и бира, на четири године. Скупштина општине бира и председника општине, на четири године. Председник општине представља општину и председава седницама скупштине општине и извршног одбора.

Општина може основати и друге органе и службе општинског значаја.

Надзор над радом општине
Члан 161.

Влада је дужна да обустави од извршења општи акт општине који није сагласан Уставу или закону и да у року од пет дана покрене поступак за оцењивање његове уставности или законитости.

Влада може, под условима одређеним органским законом, распустити скупштину општине, чиме престаје мандат и извршном одбору и председнику општине. На одлуку о распуштању скупштине општине сваки одборник има право жалбе суду.

Истовремено са распуштањем скупштине општине, Влада именује савет који управља општином, чији састав одражава политички и национални састав распуштене скупштине општине. Савет може да предузима само текуће или неодложне послове одређене органским законом.

Изборе за нову скупштину општине расписује председник Владе, тако да се окончају најкасније за 90 дана од распуштања скупштине општине.

Заштита локалне самоуправе
Члан 162.

Орган одређен статутом општине може да покрене поступак за оцењивање уставности или законитости закона и другог општег акта Републике Србије или аутономне покрајине којим се повређује право на локалну самоуправу.

Орган одређен статутом општине има право жалбе Уставном суду ако се појединачним актом или радњом омета надлежност општине.

ШЕСТИ ДЕО УСТАВНОСТ И ЗАКОНИТОСТ

Хијерархија домаћих и међународних општих правних аката
Члан 163.

Правни поредак Републике Србије је јединствен.

Највиши правни акт Републике Србије јесте Устав. Са њиме морају бити сагласни сви закони и други општи акти донесени у Републици Србији.

Потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део су правног поретка Републике Србије, који по правној снази долазе одмах после Устава и имају првенство у односу на све законе и друге опште акте донесене у Републици Србији.

Хијерархија домаћих општих правних аката
Члан 164.

Сви закони морају бити сагласни органским законима. Закону морају бити сагласни сви подзаконски општи акти Републике Србије, општи акти ималаца јавних овлашћења, политичких странака, синдиката и удружења грађана и колективни уговори.

Сагласни закону морају бити и статут, покрајински закони и сви други општи акти аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе.

Сви општи акти аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе морају бити сагласни њиховим статутима.

Објављивање закона
Члан 165.

Закони, покрајински закони и сви други општи акти објављују се пре ступања на снагу.

Устав, закони и подзаконски општи акти Републике Србије и статути аутономних покрајина објављују се у републичком службеном гласилу.

Закони, покрајински закони и други општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од објављивања и могу на снагу ступити раније само ако постоје нарочито оправдани разлози.

Забрана повратног дејства закона
Члан 166.

Закони, покрајински закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство.

Изузетно, само поједине одредбе закона или покрајинског закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона.

Законитост управе
Члан 167.

Појединачни акти и радње државних органа, ималаца јавних овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе морају бити засновани на закону.

Законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена друкчија судска заштита.

Право на накнаду штете
Члан 168.

Свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.

Закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало.

Језик поступка
Члан 169.

Незнање језика на коме се води поступак не сме бити препрека коришћењу ичијих права.

Свако има право да у поступку у коме се одлучује о његом праву, обавези или на закону заснованом интересу користи свој језик и да му ток поступка буде превођен на његов језик или језик који разуме.

СЕДМИ ДЕО УСТАВНИ СУД

Улога
Члан 170.

Уставни суд је самосталан и независан судски орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права. Његове одлуке не подлежу жалби, извршне су и општеобавезујуће.

Одлуке Уставног суда извршава Влада, на начин који одреди Уставни суд.

Седиште Уставног суда је у Београду.

Надлежност
Члан 171.

Уставни суд одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и органским законима, о сагласности других општих аката са законом, о сагласности покрајинских закона и општих аката аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе са њиховим статутима и сагласности општих аката ималаца јавних овлашћења, политичких странака, синдиката, удружења грађана и колективних уговора са Уставом и законом.

Уставни суд решава сукоб надлежности између судова и других државних органа, између републичких органа и покрајинских органа или органа јединица локалне самоуправе, између покрајинских органа и органа јединица локалне самоуправе, између органа различитих аутономних покрајина или различитих јединица локалне самоуправе, одлучује о изборним споровима за које законом није одређена надлежност судова и врши друге послове одређене Уставом и законом.

Оцењивање уставности и законитости
Члан 172.

Поступак за оцењивање уставности и законитости покрећу државни органи или најмање 36 народних посланика. Правна и физичка лица могу покренути поступак ако сматрају да им је законом или другим општим актом повређено право или интерес.

Свако има право на иницијативу за покретање поступка за оцењивање уставности и законитости.

Закон или други општи акт који није сагласан Уставу или закону престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у службеном гласилу.

Уставни суд може, до доношења коначне одлуке и под условима одређеним законом, обуставити извршење појединачног акта или радње предузете на основу закона или другог општег акта чију уставност или законитост оцењује.

Претходно оцењивање уставности
Члан 173.

На захтев најмање једне трећине народних посланика, Уставни суд је дужан да у року од седам дана оцени уставност предлога закона или пословника.

Ако Уставни суд утврди неуставност предлога закона почиње, одмах по усвајању закона, оцењивање његове уставности, осим ако је предлог закона повучен или усаглашен са одлуком Уставног суда. Ако закон буде усвојен пре доношења одлуке о уставности предлога закона, поступак пред Уставним судом претвара се у оцењивање уставности закона. Исто важи и кад се оцењује уставност пословника.

Док траје оцењивање уставности закона не тече рок у коме је председник Републике дужан да донесе указ о проглашењу закона. Не може бити проглашен закон чију је неуставност Уставни суд утврдио.

Уставна жалба
Члан 174.

Ко је исцрпео све редовне правне лекове пред судом може изјавити уставну жалбу против појединачног акта или радње којом му је повређено или ускраћено неко Уставом зајемчено људско или мањинско право.

Ко може изјавити уставну жалбу због повреде или ускраћивања туђег права, одређују Устав и закон.

Састав Уставног суда. Избор и именовање судија Уставног суда
Члан 175.

Уставни суд чини 15 судија који се бирају и именују на девет година.

Пет судија Уставног суда бира Народна скупштина, пет именује председник Републике, а пет општа седница Врховног суда Србије. Народна скупштина бира пет судија Уставног суда између 10 кандидата које предложи председник Републике, а председник Републике именује пет судија Уставног суда између 10 кандидата које предложи Народна скупштина.

Судија Уставног суда се бира и именује међу истакнутим правницима са најмање 40 година живота и 20 година искуства у правној струци. Нико не може два пута бити биран или именован за судију Уставног суда.

Судије бирају председника Уставног суда на три године, тајним гласањем.

Сукоб интереса. Имунитет
Члан 176.

Судија Уставног суда не може вршити другу јавну или професионалну функцију нити посао, изузев професуре на правном факултету у Републици Србији. Друге јавне и приватне интересе који су у сукобу са положајем судије Уставног суда одређује закон.

Судија Уставног суда ужива имунитет као народни посланик. О имунитету одлучује Уставни суд.

Престанак дужности судије Уставног суда
Члан 177.

Судији Уставног суда дужност престаје истеком времена на које је изабран или именован, на његов захтев, кад напуни 67 година живота или 40 година стажа осигурања или разрешењем. Судија Уставног суда не подлеже промени закона којим се радни век скраћује, нити му радни век може бити продужен.

Судија Уставног суда разрешава се ако повреди забрану сукоба интереса, трајно изгуби радну способност за дужност судије Уставног суда, буде осуђен на казну затвора или за кажњиво дело које га чини недостојним дужности судије Уставног суда или ако почини озбиљне пропусте у служби.

О престанку дужности судије одлучује Уставни суд.

Начин одлучивања у Уставном суду. Закон о Уставном суду
Члан 178.

Уставни суд одлуке доноси већином гласова свих судија Уставног суда. Ипак, одлуку да самостално покрене поступак оцењивања уставности или законитости Уставни суд доноси гласовима свих судија.

Уређење Уставног суда, поступак пред Уставним судом и рокови у којима је Уставни суд дужан да доноси одлуке, правно дејство одлука Уставног суда, избор и именовање, престанак мандата и положај судија Уставног суда прописују се органским законом. Уставни суд доноси пословник о своме раду.

ОСМИ ДЕО ПРОМЕНА УСТАВА

Предлог за промену Устава
Члан 179.

Предлог за промену Устава може поднети најмање 50 народних посланика, председник Републике, Влада и најмање 150.000 бирача.

О промени Устава одлучује Народна скупштина.

Усвајање промене Устава
Члан 180.

Промена Устава усвојена је двотрећинском већином гласова народних посланика.

Ако не буде постигнута потребна већина, промени Устава не може се приступити у наредних годину дана.

Могућност референдума
Члан 181.

На захтев већине свих народних посланика или 150.000 бирача ако бирачи нису предложили промену Устава, усвојена промена Устава износи се на референдум.

У том случају промена Устава усвојена је гласовима већине бирача који су гласали, ако је референдуму приступила већина бирача у Републици Србији.

Забрана промене Устава
Члан 182.

Устав не може бити промењен за време ратног или ванредног стања.

Уставни закон
Члан 183.

За спровођење промене Устава доноси се уставни закон.

Сродни чланци

нацрт_устава_републике_србије_2004.txt · Последњи пут мењано: 2021/10/11 11:58