Корисничке алатке

Алатке сајта


модел_устава_србије_2005

Модел устава Србије (2005)


УСТАВ СРБИЈЕ
МОДЕЛ
Председник Републике Србије


Ми, грађанке и грађани Србије,
полазећи од државне и слободарске традиције српског народа,
од достојанства, слободе, једнакости и равноправности,
одлучни да живимо у друштву у којем су основне вредности поштовање људских слобода и права, мир, толеранција, демократија, владавина права, тржишна привреда и социјална правда;
опредељени да, делећи те заједничке вредности и циљеве, живимо у уједињеној Европи,
доносимо:


УСТАВ
СРБИЈЕ


ДЕО I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1 (Република)

(1) Србија је република, једна и недељива.
(2) Србија је држава свих њених грађанки и грађана, заснована на неотуђивим људским правима.

Члан 2 (Сувереност)

(1) Грађанке и грађани своју сувереност остварују преко слободно изабраних представника, референдумом и народном иницијативом.
(2) Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не могу се сматрати извором, носиоцем или поседником суверености.

Члан 3 (Световност државе)

(1) Србија је световна држава.
(2) Верске заједнице су одвојене од државе.
(3) Ниједна вероисповест не може се успоставити као државна или обавезна.

Члан 4 (Забрана идеолошког монопола)

Нико не може имати монопол над државним органима, нити се било која идеологија може прогласити или сматрати државном.

Члан 5 (Забрана узурпације власти)

Ниједна активност било које организације, државног органа или појединца не сме бити усмерена на насилно преузимање или насилно вршење јавне власти, нити на искључиво поседовање јавне власти.

Члан 6 (Политичке странке)

Оснивање и деловање политичких странака је слободно. Политичка странка је дужна да поштује основне демократске вредности.

Члан 7 (Владавина права)

(1) Устав и закон су основ и граница поступања сваког државног органа.
(2) Устав као највиши закон земље се непосредно примењује, изузев ако самим Уставом није другачије одређено.
(3) Сва власт почива на неотуђивим људским правима.

Члан 8 (Социјална правда)

Србија је држава заснована на социјалној правди и тржишној привреди.

Члан 9 (Подела власти)

Државна власт је подељена на законодавну, извршну и судску.

Члан 10 (Независност судства)

Судска власт је независна.

Члан 11 (Јединство правног поретка)

Правни поредак Србије је јединствен.

Члан 12 (Заштита држављана Србије у иностранству)

Србија штити права и интересе својих држављана у иностранству.

Члан 13 (Везе са Србима у другим државама)

Србија развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству с матицом.

Члан 14 (Националне мањине)

Држава јемчи посебну заштиту националним мањинама ради остваривања потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета.

Члан 15 (Равноправност полова)

Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности.

Члан 16 (Државна територија)

(1) Територија Србије је јединствена.
(2) О промени државних граница одлучују грађанке и грађани Србије на референдуму.

Члан 17 (Право на локалну самоуправу и покрајинску аутономију)

Државна власт је ограничена правом грађанки и грађана на локалну самоуправу и покрајинску аутономију; ово право подлеже надзору уставности.

Члан 18 (Језик и писмо)

Српски језик, ћириличног и латиничног писма, у службеној је употреби, у складу с Уставом и законом.

Члан 19 (Главни град)

Главни град Србије је Београд.

ДЕО II ЉУДСКА И МАЊИНСКА ПРАВА

ГЛАВА I ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Члан 20 (Људско достојанство и слободан развој личности)

(1) Људско достојанство је неприкосновено и свако је обавезан да га штити.
(2) Свако има право на слободан развој своје личности, под условом да не крши права других.

Члан 21 (Сврха уставних јемстава)

Јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе остварењу људског достојанства, слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права.

Члан 22 (Поштовање људских и мањинских права)

(1) Свако је дужан да поштује људска и мањинска права других.
(2) Држава је дужна да поштује, штити и унапређује људска и мањинска права.
(3) Достигнути ниво људских и мањинских права се не може смањивати.
(4) Јемчи се право појединачног и колективног надгледања примене људских права без штетних последица по појединце или удружења који то чине.

Члан 23 (Људска и мањинска права зајемчена међународним правом)

Људска и мањинска права зајемчена међународним правом део су овог Устава. То су права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.

Члан 24 (Непосредна применљивост)

(1) Уставом и међународним правом зајемчена људска и мањинска права непосредно се примењују као највиши закон земље.
(2) Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је неопходно за остварење појединог права због његове природе. Такав закон ни у ком случају не сме да дира у суштину зајемченог права.

Члан 25 (Забрана дискриминације)

(1) Сви су једнаки пред Уставом и законом.
(2) Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
(3) Забрањена је свака непосредна или посредна дискриминација, по било ком основу, а нарочито на основу расе, боје, пола, рођења, националне припадности, друштвеног порекла или другог сличног статуса, вероисповести, политичког или каквог другог убеђења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.
(4) Дозвољено је увођење посебних мера неопходних за остварење равноправности, потребне заштите и напретка за лица или групе лица која се налазе у неједнаком положају, да би им се омогућило потпуно уживање људских и мањинских права под једнаким условима.
(5) Посебне мере из става 4. овог члана се могу примењивати док се не остваре циљеви због којих су предузете.

Члан 26 (Забрана укидања или ограничења људских и мањинских права)

Ниједна одредба Устава не може се тумачити тако да подразумева право државе, групе или појединца да предузима радњу усмерену на укидање Уставом зајемченог права или на његово ограничење веће од оног дозвољеног Уставом.

Члан 27 (Ограничење људског и мањинског права)

(1) Зајемчена људска и мањинска права могу се ограничити само на основу Устава.
(2) Закон којим се ограничава какво људско право мора имати општу примену и садржати позив на уставну одредбу која дозвољава ограничење.
(3) Зајемчено људско и мањинско право сме се ограничити само у мери која је неопходна да би се у отвореном и слободном демократском друштву задовољила сврха ради које је ограничење Уставом дозвољено.
(4) Ограничење се не сме уводити ради постизања друге сврхе сем оне због које је ограничење Уставом дозвољено.
(5) При ограничавању људског и мањинског права и тумачењу ограничења, сваки државни орган, а нарочито суд, дужан је да води рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу између ограничења и његове сврхе, и о томе да ли постоји начин да се та сврха постигне мањим ограничењем права.
(6) Ограничење ни у ком случају не сме да дира у суштину зајемченог права.

Члан 28 (Забрана ограничења људског и мањинског права под изговором да није зајемчено Уставом)

Није допуштено ограничавање људског и мањинског права зајемченог међународним правом, законима и другим прописима, под изговором да оно није зајемчено Уставом или да је зајемчено у мањем обиму.

Члан 29 (Одступања од људских и мањинских права)

(1) По проглашењу ванредног стања, кад јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, дозвољена су одступања од људских и мањинских права зајемчених Уставом, и то само у обиму у којем је то неопходно.
(2) Мере одступања не смеју да доведу до разликовања на основу расе, боје, пола, језика, вероисповести, националне припадности или друштвеног порекла.
(3) Одступања од људских и мањинских права може прописати Народна скупштина законом или Влада уредбом уз супотпис председника Републике, ако Народна скупштина није у могућности да се састане.
(4) Мере одступања од људских и мањинских права које пропишу Народна скупштина или Влада важе најдуже 90 дана, а по истеку овог рока могу се обновити под истим условима.
(5) Влада је дужна да уредбу о мерама одступања од људских и мањинских права поднесе на потврду Народној скупштини у року од 48 сати, односно чим ова буде у могућности да се састане. У супротном, мере одступања престају да важе 24 сата од почетка прве седнице Народне скупштине одржане по проглашењу ванредног стања.
(6) Мере одступања од људских и мањинских права престају да важе престанком ванредног стања.
(7) Мере одступања ни у ком случају нису дозвољене у погледу права зајемчених чл. 20, 32, 33, 34, 35, 40, 42, 43, 44, 49, 50, 59, 75 и 76 овог Устава.

Члан 30 (Судска заштита и уклањање последица кршења људских и мањинских права)

Свако има право на делотворну судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица таквог кршења.

Члан 31 (Тумачење одредаба о људским и мањинским правима)

Људска и мањинска права зајемчена Уставом тумаче се на начин којим се унапређују вредности отвореног и слободног демократског друштва, у складу са важећим међународним јемствима људских и мањинских права и праксом међународних тела која надзиру њихово спровођење.

ГЛАВА II ЉУДСКА ПРАВА

Члан 32 (Право на живот)

Људски живот је неприкосновен. У Србији не постоји смртна казна.

Члан 33 (Неповредивост физичког и психичког интегритета)

(1) Свако има право на неповредивост физичког и психичког интегритета.
(2) Нико се не сме подвргнути мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.
(3) Нико се не сме подвргнути медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.
(4) Одлучивање о рађању је слободно.

Члан 34 (Забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада)

(1) Нико се не сме држати у ропству или положају сличном ропству. Трговина људима је забрањена у сваком облику.
(2) Принудни рад је забрањен. Сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра се принудним радом.
(3) Принудним радом се не сматрају рад или служба који се у складу са законом захтевају од правоснажно осуђених лица, лица која врше војну службу или у случају ванредних ситуација које угрожавају опстанак заједнице.

Члан 35 (Право на слободу и безбедност)

(1) Свако има право на личну слободу и безбедност.
(2) Нико не може бити лишен слободе нечијом самовољом. Лишење слободе је дозвољено само у случајевима и на начин предвиђен законом.
(3) Нико се не може лишити слободе само зато што није у стању да испуни уговорну обавезу.
(4) Свако ко је лишен слободе мора бити одмах обавештен, на језику који разуме, о разлозима лишења слободе или оптужби, као и о својим правима.
(5) Свако ко је лишен слободе има право да без одлагања о томе обавести лице по свом избору.
(6) Свако ко је лишен слободе има право да без одлагања буде изведен пред надлежни суд.
(7) Свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме суд, по хитном поступку, испитује законитост лишења слободе и налаже ослобађање ако је лишење незаконито.

Члан 36 (Поступање с лицем лишеним слободе)

(1) Према лицу лишеном слободе мора се поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности.
(2) Забрањено је свако насиље према лицу лишеном слободе.
(3) Забрањено је изнуђивање исказа.

Члан 37 (Право на накнаду штете)

Свако ко је без основа лишен слободе има право на накнаду штете, рехабилитацију и друга права утврђена законом.

Члан 38 (Додатна јемства у случају притвора због кривичног дела или прекршаја)

(1) Притвореном лицу се мора одмах саопштити да има право да ништа не изјављује као и право да његовом саслушању присуствује бранилац кога сам изабере.
(2) Притворено лице се мора без одлагања, а најкасније у року од 24 сата од тренутка лишења слободе, извести пред надлежни суд. У супротном, оно се пушта на слободу.
(3) Лице за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може се задржати у притвору само одлуком надлежног суда, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка или безбедности људи.
(4) Притворено лице има право жалбе на одлуку о притварању. Суд одлучује у року од 48 сати од подношења жалбе.
(5) Трајање притвора мора се свести на најкраће нужно време, у складу са законом, о чему се стара надлежни суд.

Члан 39 (Посебна јемства)

(1) Свако има право да одмах, а најкасније у року од 24 сата од тренутка лишења слободе, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о разлозима за лишење слободе и правној природи дела које му се ставља на терет.
(2) Свако има право да му се суди без одуговлачења.
(3) Свако има право на одбрану пред судом или другим органом надлежним да води поступак, укључујући право да узме браниоца по свом избору, да неометано општи са својим браниоцем и да има довољно времена и услова за припрему одбране.
(4) Закон одређује случајеве у којима интерес правичности захтева да окривљени добије браниоца по службеној дужности, ако није у могућности да надокнади услуге браниоца, као и када окривљени мора имати браниоца.
(5) Окривљени има право на помоћ тумача, ако не разуме или не говори језик који се користи у поступку.
(6) Нико ко је достижан суду или другом органу надлежном да води поступак не може се казнити ако му није било омогућено да буде саслушан и да се брани.
(7) Нико не мора да сведочи против себе или да призна кривицу.

Члан 40 (Право на правично суђење)

(1) Свакоме је зајемчена једнака заштита права у поступку пред судом, другим државним органом и носиоцем јавних овлашћења.
(2) Свако има право да о његовим правима, обавезама, као и о оптужбама против њега без одлагања одлучује независан, непристрасан и законом установљен суд.
(3) Судска одлука се саопштава јавно. Судски поступак је јаван, осим ако законом није другачије одређено.

Члан 41 (Право на правно средство)

Свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се решава о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

Члан 42 (Претпоставка невиности)

Свако се сматра невиним док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном судском одлуком.

Члан 43 (Забрана ретроактивности, кажњавање само на основу закона)

(1) Нико се не може прогласити кривим за дело које, пре него што је извршено, није било предвиђено законом као кривично.
(2) Кривичне санкције се изричу према закону који је важио у време извршења дела, осим ако је доцнији закон повољнији за учиниоца.

Члан 44 (Забрана поновног суђења или кажњавања у истој ствари)

(1) Нико се не може гонити или казнити за кривично дело за које је правноснажно ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега обустављен или оптужба одбијена.
(2) Изузетно, поновно суђење је допуштено ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход.

Члан 45 (Право на рехабилитацију и накнаду штете)

Лице које је без основа осуђено има право на рехабилитацију, накнаду штете од државе и друга права утврђена законом.

Члан 46 (Накнада штете услед незаконитог или неправилног рада)

Свако има право да му се на терет државе надокнади штета коју је претрпео због незаконитог или неправилног рада службеног лица или државног органа.

Члан 47 (Право на мирно уживање имовине)

(1) Јемче се право на мирно уживање имовине и право наслеђивања. Коришћење имовине се може ограничити законом, у складу с општим интересом.
(2) Нико се не може лишити имовине, осим у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, или да би се обезбедила наплата пореза, других дажбина или казни.

Члан 48 (Право на поштовање приватног и породичног живота)

(1) Свако има право на поштовање приватног и породичног живота, дома и тајности преписке.
(2) Нико не сме ући у стан или друге просторије против воље њиховог држаоца или у њима вршити претрес, осим на основу одлуке суда. Одступање је дозвољено само ако је то неопходно ради непосредног хапшења учиниоца кривичног дела или ради отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом.
(3) Неповредива је тајност писма и других средстава општења. Одступања су дозвољена на одређено време само на основу одлуке суда, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка или одбране земље, на начин предвиђен законом.
(4) Јемчи се заштита података о личности. Скупљање, држање и коришћење података уређује се законом. Забрањена је и кажњива употреба података о личности ван сврхе за коју су прикупљени, осим за потребе вођења кривичног поступка, по одлуци суда. Свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом.

Члан 49 (Право на закључење брака)

(1) Јемчи се право на закључење брака на основу слободно датог пристанка будућих супружника. Закључење, односи у браку и престанак брака заснивају се на равноправности супружника.
(2) Ванбрачна заједница се изједначава с браком, у складу са законом.
(3) Деца рођена ван брака имају једнака права као деца рођена у браку.
(4) Брак и односи у браку уређују се законом.

Члан 50 (Слобода мисли, савести и вероисповести)

(1) Свако има право на слободу мисли, савести, уверења или вероисповести, што обухвата и слободу да се остане при свом уверењу или вероисповести, као и да се они промене према сопственом избору.
(2) Нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима.
(3) Свако је слободан, појединачно или у заједници с другима, да у приватном или јавном животу испољава своју веру или убеђење вероисповедањем, обављањем обреда, похађањем службе и наставом.
(4) Слобода испољавања вере или убеђења може се ограничити законом, ако је то неопходно ради заштите јавне безбедности, здравља, морала или права других лица.
(5) Родитељи, као и законски старатељи имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима.

Члан 51 (Верске заједнице)

(1) Верске заједнице су равноправне и одвојене од државе.
(2) Верске заједнице слободно уређују своју унутрашњу организацију и обављање верских обреда и послова.
(3) Верске заједнице имају право да оснивају верске школе и добротворне организације, у складу са законом.

Члан 52 (Приговор савести)

(1) Нико није дужан да, противно својој вери или убеђењу, испуњава војну или другу обавезу која укључује употребу оружја.
(2) Приговор савести не искључује испуњавање одговарајуће цивилне службе, у складу са законом.

Члан 53 (Слобода мишљења и изражавања)

(1) Свако има право на слободу мишљења и изражавања. Ово право укључује слободу да се говором, писањем, сликом или на било који други начин траже, примају и шире обавештења и идеје.
(2) Свако има право на приступ подацима у поседу државних органа, у складу са законом.
(3) Право на слободу изражавања се може ограничити законом, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других лица, очувања ауторитета и непристрасности суда, одбране земље, јавног здравља и морала или јавног реда.

Члан 54 (Слобода медија)

(1) У Србији нема цензуре.
(2) Свако може да без одобрења оснива новине и друга средства јавног обавештавања уписом у регистар код надлежног органа.
(3) Телевизијске и радио станице се могу оснивати по систему дозволе, у складу са законом.
(4) Свако има право, у складу са законом, на исправку објављене неистините, непотпуне или нетачно пренете информације којом је повређено његово право или интерес.
(5) Свако има право, у складу са законом, на одговор на информацију објављену у средствима јавног обавештавања.
(6) Нико не може спречити растурање штампе или ширење обавештења и идеја путем других средстава јавног обавештавања, осим ако се одлуком надлежног суда утврди да је то неопходно ради спречавања пропагирања рата, подстрекавања на дискриминацију, непосредно насиље или заговарања расне, националне или верске мржње.

Члан 55 (Слобода окупљања)

(1) Јемчи се право на слободу мирног окупљања, без оружја.
(2) За зборове и демонстрације на отвореном простору, законом се може прописати обавеза пријаве надлежном органу.
(3) Слобода окупљања може се ограничити законом ако је то неопходно ради заштите јавног реда, јавног здравља и морала или заштите права других лица.

Члан 56 (Слобода удруживања)

(1) Свако има право на слободу удруживања.
(2) Нико се не може присилити да буде члан неког удружења.
(3) Политичке, синдикалне и друге организације се оснивају без претходног одобрења, уписом у регистар код надлежног органа.
(4) Право на слободу удруживања може се ограничити законом, ако је то неопходно ради заштите јавне безбедности, јавног здравља и морала, одбране земље или заштите права других лица.
(5) Организације чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, укидање зајемчених људских права или изазивање расне, националне или верске мржње могу се забранити одлуком Уставног суда.

Члан 57 (Право на слободне изборе)

(1) Грађанке и грађани Србије имају право да учествују у одлучивању о јавним пословима, непосредно или преко слободно изабраних представника, на општим и периодичним изборима.
(2) Грађанке и грађани Србије с навршених осамнаест година имају право да бирају и да буду бирани. Изборно право је опште, једнако и непосредно, а гласање је тајно.
(3) Ради обезбеђења пуне равноправности жена и мушкараца на изборним и именованим положајима, законом се прописују посебне мере за представљање мање заступљеног пола.
(4) Законом се могу одредити услови под којима странци имају изборно право.

Члан 58 (Право на петицију)

Свако има право да се, појединачно или у заједници с другима, обраћа државним органима, да им упућује петиције и друге предлоге и да од њих добије одговор. Нико не сме да трпи штетне последице због коришћења овог права.

Члан 59 (Држављанство)

(1) Лице рођено на територији Србије има право на држављанство Србије, ако нема друго држављанство.
(2) Држављанин Србије се не може лишити држављанства нити права да га се одрекне.
(3) Држављанин Србије не може се протерати нити бити изручен.
(4) Под изручењем се не подразумева предаја држављанина Србије међународном правосудном органу у складу с међународним правом и законом.

Члан 60 (Право на правну личност и лично име)

(1) Свако има право да буде признат као субјект права.
(2) Пунолетство се стиче навршеном осамнаестом годином живота.
(3) Свако има право на слободан избор и коришћење личног имена и избор имена своје деце.

Члан 61 (Право на слободу кретања)

(1) Свако има право на слободу кретања и настањивања на територији Србије, као и право да је напусти и да се у њу врати.
(2) Одступања од ових права могу се прописати законом, ако је то неопходно за вођење кривичног поступка, заштиту јавног реда и мира, спречавање ширења заразних болести или за одбрану земље.
(3) Улазак странаца на територију Србије и боравак у њој регулише се законом и међународним уговором.
(4) Странац се може протерати са територије Србије само на основу одлуке суда.
(5) Протерано лице се не може упутити тамо где му прете прогон или озбиљно кршење права зајемчених овим уставом због његове расе, пола, националне припадности, вере, припадности одређеној друштвеној групи или политичког уверења.

Члан 62 (Право на уточиште)

(1) Сваки странац који основано страхује од прогона због своје расе, боје, пола, језика, вероисповести, националне припадности, припадности некој групи или због политичких уверења има право на уточиште у Србији.
(2) Поступак за добијање уточишта се уређује законом.

Члан 63 (Посебна заштита породице, мајке и детета)

(1) Породица, мајка, самохрани родитељ и дете уживају посебну заштиту државе.
(2) Зајемчено је право мајке на подршку и заштиту државе у законом прописаном периоду, пре и после порођаја.
(3) Родитељи су равноправни у родитељским правима и обавезама.

Члан 64 (Права детета)

Дете ужива посебна права зајемчена Уставом, међународним правом и законом.

Члан 65 (Право на рад)

(1) Зајемчено је право на рад, у складу са законом. Држава ствара услове у којима свако може да живи од свог рада.
(2) Свако има право на слободан избор занимања.
(3) Свако има право на правичне и одговарајуће услове рада.
(4) Мушкарци и жене имају право на једнаку накнаду за једнак рад.
(5) Јемчи се право на поштовање достојанства личности на раду.

Члан 66 (Право на штрајк)

Запослени имају право на штрајк. Изузетно, право на штрајк може се ограничити законом када то захтева природа делатности.

Члан 67 (Социјално обезбеђење и социјално осигурање)

Свако ко има пребивалиште у Србији има право на социјално обезбеђење и социјално осигурање, у складу са законом.

Члан 68 (Право на образовање)

(1) Свако има право на образовање.
(2) Основно образовање је обавезно. Држава обезбеђује бесплатно основно и средње образовање.
(3) Оснивање школа и универзитета уређује се законом.

Члан 69 (Слобода научног и уметничког стварања)

(1) Свако има право на слободу научног и уметничког стварања.
(2) Зајемчена је аутономија универзитета и научних установа.
(3) Ствараоцима научних и уметничких дела јемче се морална и материјална права, у складу са законом.

Члан 70 (Право на заштиту здравља)

(1) Свако има право на заштиту здравља.
(2) Држава обезбеђује здравствену заштиту деци, трудницама, мајкама током породиљског одсуства, самохраним родитељима са децом до седме године и старим лицима.

Члан 71 (Здрава животна средина)

(1) Свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању.
(2) Свако је одговоран за унапређење и заштиту животне средине.
(3) Свако има право да учествује у одлучивању о заштити и унапређењу животне средине.
(4) Држава је дужна да предузме све неопходне мере у циљу заштите животне средине.

ГЛАВА III МАЊИНСКА ПРАВА

Члан 72 (Основ и оквир права припадника националних мањина)

(1) Заштита права припадника националних мањина остварује се у складу са међународном заштитом људских и мањинских права.
(2) Припадници националних мањина имају индивидуална и колективна права, која остварују појединачно или у заједници с другима, у складу с правилима међународног права, Уставом и законом.
(3) Колективна права припадника националних мањина обухватају право да непосредно или преко својих изабраних представника учествују у процесу одлучивања или одлучују о питањима која се односе на њихову културу, образовање, информисање и употребу језика и писма, у складу са законом.
(4) Ради остваривања права на самоуправу у области културе, образовања, информисања и службене употребе језика и писма, припадници националне мањине могу изабрати свој национални савет, у складу са законом.
(5) Поред назива «национална мањина» могу се равноправно користити и други називи утврђени законом.

Члан 73 (Слобода изражавања националног идентитета)

(1) Јемчи се слобода изражавања националне припадности.
(2) Нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности.

Члан 74 (Забрана дискриминације)

(1) Припадницима националних мањина јемче се равноправност пред законом и једнака законска заштита.
(2) Забрањена је свака дискриминација по основу припадности националној мањини.
(3) Дискриминацијом се не сматрају прописи, мере и акције, усмерени на обезбеђивање права оних припадника националних мањина који се налазе у неједнаком положају, како би им се омогућило потпуно уживање права под једнаким условима.

Члан 75 (Забрана насилне асимилације)

(1) Забрањена је насилна асимилација припадника националних мањина.
(2) Држава штити припаднике националних мањина од сваке акције усмерене ка таквој асимилацији.

Члан 76 (Забрана подстицања на расну, националну и верску мржњу)

Забрањено је и кажњиво подстицање на националну, расну, верску или другу неравноправност, мржњу или нетрпељивост.

Члан 77 (Права на очување посебности)

(1) Припадници националних мањина имају право:
- да изражавају, чувају, негују, развијају и јавно испољавају националне и етничке, културне и верске посебности;
- да употребљавају своје симболе на јавним местима;
- да слободно употребљавају свој језик и писмо;
- да у срединама са значајном мањинском популацијом, државни органи воде поступак и на језику националне мањине која чини значајни део популације;
- да се школују на свом језику у државним установама;
- да оснивају приватне образовне установе на свом језику;
- да сопствено име и презиме користе на свом језику;
- да у срединама са значајном мањинском популацијом, традиционални локални називи, имена улица и насеља, као и топографске ознаке буду исписани и на језику мањине;
- да буду представљени у Народној скупштини;
- да буду на одговарајући начин заступљени у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе;
- да имају потпуно и непристрасно информисање на свом језику, укључујући право на изражавање, примање, слање и размену информација и идеја;
- да оснивају сопствена средства јавног информисања.
(2) Начин уживања ових права уређује се законом, који се усваја већином од укупног броја народних посланика.

Члан 78 (Право на удруживање)

(1) Припадници националних мањина имају право на оснивање просветних и културних организација и удружења, чије је финансирање добровољно.
(2) Организацијама и удружењима припадника националних мањина признаје се посебна улога у остварењу права припадника националних мањина.

Члан 79 (Сарадња са сународницима у другим државама)

Припадници националних мањина имају право да остварују несметане везе и сарађују са својим сународницима у другим државама.

Члан 80 (Унапређивање услова живота)

(1) Обавеза је Србије да предузима мере за унапређење пуне и ефективне равноправности између припадника националне мањине и оних који припадају већини, у свим областима економског, социјалног, политичког и културног живота.
(2) Мере из става 1 овог члана предвиђају уклањање изразито неповољних услова живота који посебно погађају припаднике одређене националне мањине.
(3) Србија јемчи припадницима националних мањина право да, равноправно с осталим грађанима, учествују у вођењу јавних послова, укључујући право кандидовања за носиоце јавних функција и гласања за њих.

Члан 81 (Развијање духа толеранције)

У области образовања, културе и информисања Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет.

Члан 82 (Јемство стечених права)

Овим Уставом се не укидају нити мењају права припадника националних мањина стечена прописима који су се примењивали до ступања на снагу овог Устава, као и права стечена на основу међународног права.

ДЕО III ЕКОНОМСКО УРЕЂЕЊЕ

Члан 83 (Начела економског уређења)

(1) Економско уређење Србије заснива се на слободи тржишне конкуренције, јемству својине и слободи рада и предузетништва.
(2) Сва физичка и правна лица имају једнак положај на тржишту.
(3) Забрањено је монополско повезивање и понашање.

Члан 84 (Својина)

(1) Својина може бити јавна и приватна.
(2) Јавна својина обухвата својину државе, аутономне покрајине, града и општине.
(3) Јавна и приватна својина уживају једнаку правну заштиту.

Члан 85 (Добра од општег интереса)

(1) Природна богатства и добра у општој употреби, као добра од општег интереса, у својини су државе, аутономне покрајине, града, општине, а могу бити и у приватној својини под условима утврђеним законом.
(2) Заштита, коришћење, унапређивање и управљање добрима од општег интереса остварују се под условима и на начин утврђен законом.

Члан 86 (Својинска права странаца)

Страна физичка и правна лица могу стицати својину под условима утврђеним законом.

Члан 87 (Буџет)

Република, покрајине, градови и општине доносе буџет.

Члан 88 (Приходи, порези и друге дажбине)

(1) Република финансира своје надлежности из пореза и других јавних прихода који се уређују законом.
(2) Обавеза плаћања пореза и осталих дажбина је општа, уз уважавање економског стања обвезника.

Члан 89 (Јавни дуг)

Република, аутономна покрајина, град и општина могу се задуживати под условима и на начин утврђен законом.

Члан 90 (Народна банка)

(1) Народна банка је централна банка одговорна за емисију новца и стабилност валуте, која води монетарну политику и обавља друге послове одређене законом.
(2) Народна банка подлеже надзору Народне скупштине.
(3) Народном банком руководи гувернер кога бира Народна скупштина на период од 6 година на предлог председника Републике.
(4) О Народној банци се доноси закон, већином од укупног броја народних посланика.

ДЕО IV ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ

ГЛАВА I НАРОДНА СКУПШТИНА

Члан 91 (Народна скупштина)

(1) Народна скупштина је највише представничко тело.
(2) Народна скупштина је носилац уставотворне и законодавне власти.

Члан 92 (Избор Народне скупштине)

(1) Народни посланици се бирају на општим, слободним, периодичним и непосредним изборима, тајним гласањем.
(2) Изборе за Народну скупштину расписује председник Републике најкасније 90 дана пре дана одржавања избора.
(3) Избори за Народну скупштину одржавају се најкасније 30 дана пре истека мандата народних посланика.
(4) Избор народних посланика се уређује законом. Закон се усваја већином од укупног броја народних посланика. Промена изборног закона није допуштена годину дана пре дана расписивања избора. Ако се у години након промене изборног закона распишу ванредни избори, на те изборе примениће се претходни закон.

Члан 93 (Ванредни избори)

(1) Када је Народна скупштина распуштена, као и када је мандат народних посланика на основу Устава продужен, избори се морају одржати најкасније у року од 60 дана од дана расписивања избора.
(2) Председник Републике расписује изборе првог наредног дана по распуштању Народне скупштине, односно по престанку околности које су изазвале продужење мандата.

Члан 94 (Састав)

(1) Народна скупштина је једнодомна и има 250 посланика.
(2) У саставу Народне скупштине обезбеђује се равномерна заступљеност полова.
(3) Припадници националних мањина имају право на представљање у Народној скупштини. Законом се уређује начин остваривања овог права.
(4) Законом се уређује заступљеност грађанки и грађана аутономних покрајина и градова у Народној скупштини.

Члан 95 (Мандат)

(1) Народни посланик гласа по сопственом уверењу. Мандат народног посланика је слободан.
(2) Народни посланици се бирају на период од четири године.
(3) Престанак мандата народног посланика уређује се законом.

Члан 96 (Положај народног посланика)

(1) Статус, права и дужности народног посланика уређују се законом.
(2) Народни посланик ужива имунитет. Народни посланик не може одговарати због израженог мишљења или гласања у вршењу своје посланичке функције.
(3) Народни посланик који се позове на имунитет, не може бити ухапшен или притворен нити се против њега може водити кривични поступак без одобрења Народне скупштине, осим ако је затечен у вршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора од најмање пет година.

Члан 97 (Конституисање и начин рада)

(1) Прву седницу новог сазива заказује председник Народне скупштине из претходног сазива, најкасније у року од 15 дана од дана проглашења коначних резултата избора.
(2) Мандат народних посланика започиње даном верификације мандата на првој седници Народне скупштине.
(3) Народна скупштина пуноважно ради када су верификоване најмање 3/4 мандата народних посланика.
(4) Народна скупштина има председника и једног или више потпредседника. Најмање једно потпредседничко место резервисано је за мање заступљени пол.
(5) О Народној скупштини доноси се закон већином од укупног броја народних посланика.

Члан 98 (Заседање)

(1) Народна скупштина ради на редовним и ванредним заседањима.
(2) Редовна заседања почињу првог понедељка у фебруару и септембру и трају по четири месеца.
(3) Ванредно заседање сазива се на захтев Владе, једне четвртине народних посланика, скупштине аутономне покрајине и скупштине града с унапред утврђеним дневним редом.
(4) Народна скупштина се обавезно састаје, без позива, после проглашења ванредног стања и у сталном је заседању док траје ванредно стање.

Члан 99 (Начин одлучивања)

(1) Народна скупштина пуноважно одлучује када седници присуствује више од половине укупног броја народних посланика.
(2) Народна скупштина одлучује већином гласова присутних посланика, осим ако Уставом није другачије предвиђено.

Члан 100 (Распуштање)

(1) Народна скупштина се распушта ако у року од три месеца од дана њеног конституисања не изабере Владу, ако се дуже од три месеца не постигне кворум на седницама Народне скупштине, и у другим случајевима прописаним Уставом.
(2) Председник Републике проглашава распуштање Народне скупштине својим указом, кад су за то испуњени Уставом прописани услови.
(3) Председник Републике може распустити Народну скупштину и на образложени предлог Владе.
(4) Народна скупштина се не може распустити за време ванредног стања, у прва три месеца од конституисања и три месеца пре истека мандата.

Члан 101 (Предлагање закона)

(1) Право подношења предлога закона имају народни посланик, посланички клуб, Влада, скупштина аутономне покрајине, скупштина града и 30.000 бирача.
(2) Заштитник људских права и Народна банка имају право предлагања закона из њихове надлежности.

Члан 102 (Поступак доношења закона)

(1) Народна скупштина усваја законе већином гласова присутних посланика, ако овим Уставом није прописана посебна већина.
(2) Закон који се доноси посебном већином разматра се у фази нацрта и у фази предлога.
(3) Народна скупштина може одлучити да предлог закона упути на јавну расправу.

Члан 103 (Буџет)

(1) На крају буџетске године, Народна скупштина усваја буџет за наредну годину. Предлог буџета подноси Влада, најкасније месец дана пре почетка наредне буџетске године. Истовремено с предлогом буџета, Влада подноси Народној скупштини завршни рачун на потврду.
(2) Ако буџет не буде усвојен до краја текуће године важност дотадашњег буџета се продужава до усвајања новог, а најдуже 3 месеца. Ако Влада не предложи или Народна скупштина не усвоји буџет до истека овог рока, Влади престаје мандат по самом Уставу.

Члан 104 (Проглашење закона)

(1) Председник Републике је дужан да у року од 15 дана од дана усвајања закона у Народној скупштини, односно у року од 7 дана ако је закон усвојен у хитном поступку, донесе указ о проглашењу закона или да закон, уз писмено образложење, врати Народној скупштини на поновно одлучивање.
(2) Закон који се усваја простом већином, приликом поновног одлучивања у Народној скупштини може се усвојити само већином гласова од укупног броја народних посланика. Закон који се доноси апсолутном већином од укупног броја народних посланика, приликом поновног одлучивања може се усвојити само двотрећинском већином од укупног броја народног посланика.
(3) Поново изгласани закон председник Републике је дужан да прогласи.

Члан 105 (Референдум)

(1) О питањима из своје надлежности Народна скупштина може расписати референдум, у складу с Уставом и законом.
(2) Референдум се расписује на захтев најмање 2/3 укупног броја народних посланика или 100.000 бирача.
(3) Одлука на референдуму је усвојена ако се за њу изјасни већина бирача од укупног броја бирача изашлих на референдум.
(4) Предмет референдума не могу бити људска и мањинска права, питања уставности и законитости, буџет, порези, таксе, обавезе Републике Србије из потврђених међународних уговора, распуштање Народне скупштине и проглашење ванредног стања.

Члан 106 (Јавност рада)

(1) Седница Народне скупштине је јавна.
(2) Народна скупштина може одлучити, већином од укупног броја народних посланика, да седница или њен део буде затворена за јавност.

Члан 107 (Надлежност Народне скупштине)

Народна скупштина:
- одлучује о промени Устава Републике Србије;
- доноси законе из надлежности Републике и даје аутентична тумачења;
- доноси резолуције и декларације;
- доноси план развоја и просторни план;
- доноси буџет и усваја завршни рачун;
- утврђује предлог одлуке о промени границе Републике Србије;
- уређује територијалну организацију у Републици Србији;
- проглашава ванредно стање;
- потврђује међународне уговоре;
- уређује државне симболе и њихову употребу;
- расписује републички референдум;
- расписује локалне изборе;
- расписује републички јавни зајам;
- одлучује о задуживању Републике;
- констатује престанак мандата председника Републике због повреде Устава;
- одлучује о имунитету народних посланика;
- бира и разрешава: председника, потпредседнике Владе и министре; председника, потпредседнике и радна тела Народне скупштине; судије Уставног суда; Заштитника људских права; гувернера Народне банке; чланове Републичке изборне комисије и друге функционере одређене Уставом и законом;
- контролише рад Владе и министара;
- одлучује о интерпелацији и гласа о поверењу Влади или поједином министру;
- даје амнестију за кривична дела;
- разматра извештаје Заштитника људских права и других органа који се подносе Народној скупштини;
- доноси пословник о раду;
- обавља и друге послове у складу с Уставом.

Члан 108 (Буџет Народне скупштине)

У оквиру буџета Републике установљава се буџет Народне скупштине.

ГЛАВА II ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ

Члан 109 (Председник Републике)

(1) Председник Републике представља Србију у земљи и иностранству.
(2) Председник Републике делује у оквиру и на основу Устава и закона.
(3) О председнику Републике се доноси закон, већином од укупног броја народних посланика.

Члан 110 (Избор)

(1) Председник Републике се бира непосредно, тајним гласањем.
(2) За председника Републике може бити биран држављанин Републике Србије који је напунио 40 година живота, а последњих 10 година има пребивалиште у Србији.
(3) Председник Народне скупштине расписује изборе за председника Републике 90 дана пре престанка мандата председника Републике, а избори се морају одржати најкасније 30 дана пре дана престанка мандата.
(4) Ако је мандат председника Републике престао пре истека времена на које је биран, председник Народне скупштине расписује изборе у року од 15 дана од дана престанка мандата. Избори се одржавају у року од 60 дана од дана расписивања избора.
(5) За председника Републике изабран је кандидат који освоји већину гласова бирача који су гласали.
(6) Ако ниједан од кандидата не буде изабран, гласање се понавља у року од 15 дана. У другом кругу гласања бира се између два кандидата која су у првом кругу гласања освојила највећи број гласова.
(7) У другом кругу гласања изабран је кандидат који освоји највише гласова.

Члан 111 (Неспојивост функција)

Председник Републике не може обављати ниједну другу политичку или јавну функцију или професионалну делатност.

Члан 112 (Заклетва)

Председник Републике полаже заклетву на свечаној седници Уставног суда.

Члан 113 (Мандат)

(1) Председник Републике се бира на пет година.
(2) Једно лице се може бирати за председника Републике највише два пута.
(3) Мандат председника Републике започиње даном полагања заклетве.
(4) Ако мандат председника Републике истиче за време ванредног стања, мандат се продужава најдуже 90 дана по престанку разлога за продужење мандата.
(5) Мандат председника Републике престаје истеком времена на које је изабран, оставком или ако је трајно спречен да обавља своје дужности.

Члан 114 (Разрешење)

(1) Председник Републике одговара за повреду Устава.
(2) Предлог за утврђивање одговорности подноси најмање трећина од укупног броја народних посланика.
(3) Предлог за утврђивање одговорности је прихваћен када за њега гласа најмање половина од укупног броја народних посланика. Председник Народне скупштине без одлагања доставља предлог Уставном суду.
(4) Одлуку о постојању или непостојању повреде Устава доноси Уставни суд и доставља је Народној скупштини.
(5) Мандат председника Србије престаје на основу одлуке Уставног суда којом је утврђена повреда Устава.

Члан 115 (Замењивање)

(1) Када је председник Републике спречен да обавља дужност или му мандат престане пре истека времена на које је биран, замењује га председник Народне скупштине.
(2) Председника Народне скупштине, за време док замењује председника Србије, замењује потпредседник кога одреди Народна скупштина.
(3) Када је председник Републике спречен да обавља дужност дуже од три месеца приступа се избору новог председника Републике.

Члан 116 (Имунитет)

(1) Председник Републике ужива имунитет.
(2) Председник Републике не одговара за акте и радње предузете из своје надлежности ни по престанку мандата.

Члан 117 (Премапотпис)

(1) Акт председника Републике премапотписује надлежни министар. Закон који се доноси већином од укупног броја народних посланика и акт о именовању Владе и њених чланова премапотписује председник Владе.
(2) Акт председника Републике без премапотписа није пуноважан.
(3) Акти председника Републике о предлагању кандидата за председника Владе и распуштању Народне скупштине пуноважни су без премапотписа.

Члан 118 (Надлежност председника Републике)

Председник Републике:
- представља Републику Србију у земљи и иностранству;
- пошто саслуша мишљење представника свих посланичких група, предлаже Народној скупштини кандидата за председника Владе;
- доноси указ о именовању председника и чланова Владе после њиховог избора;
- има право обраћања Народној скупштини;
- покреће поступке пред Уставним судом;
- доноси указ о распуштању Народне скупштине;
- расписује изборе за Народну скупштину;
- доноси указ о проглашењу закона;
- има право да врати закон на поновно разматрање Народној скупштини;
- додељује републичка одликовања и признања;
- одлучује о помиловању;
- председава Високим правосудним саветом;
- поставља судије на основу одлуке Високог правосудног савета;
- предлаже кандидате за судије Уставног суда;
- обавља и друге послове одређене Уставом и законом.

ГЛАВА III ВЛАДА

Члан 119 (Влада)

(1) Влада је орган извршне власти.
(2) Влада делује у оквиру и на основу Устава и закона.
(3) О Влади се доноси закон, већином од укупног броја народних посланика.

Члан 120 (Састав Владе)

(1) Владу чине председник, један или више потпредседника и министри.
(2) Најмање једно потпредседничко место припада мање заступљеном полу.

Члан 121 (Избор Владе)

(1) Владу бира Народна скупштина на предлог кандидата за председника Владе, већином од укупног броја народних посланика.
(2) Кандидат за председника Владе износи програм Владе и предлаже њен састав. Народна скупштина истовремено гласа о програму Владе и избору председника и чланова Владе.
(3) Председник Републике у року од 15 дана од конституисања Народне скупштине предлаже кандидата за председника Владе. Ако Народна скупштина у року од 30 дана не изабере Владу, председник Републике у року од 15 дана предлаже новог кандидата за председника Владе.
(4) Ако ни новопредложени кандидат за председника Владе не буде изабран у року од наредних 30 дана, Народна скупштина се распушта.

Члан 122 (Неспојивост функција)

Председник, потпредседник Владе и министар не може бити у другој плаћеној служби, ангажовати се у лукративним делатностима, обављати друге професионалне делатности, нити бити члан управних одбора предузећа која се руководе профитом.

Члан 123 (Имунитет)

Председник, потпредседник Владе и министар не одговарају за мишљење изнето на седници Владе или Народне скупштине или за гласање у Влади.

Члан 124 (Мандат)

(1) Мандат Владе престаје изгласавањем неповерења, распуштањем Народне скупштине, оставком Владе или председника Владе и у другим случајевима утврђеним Уставом.
(2) Влада којој је престао мандат наставља с радом до избора нове Владе.
(3) Влада којој је престао мандат не може предложити распуштање Народне скупштине, нити може поднети предлог закона или предлог за промену Устава.
(4) Када мандат Владе престане, одмах се покреће поступак за избор нове Владе.
(5) Мандат потпредседника Владе и министра престаје оставком, изгласавањем неповерења, наступањем неспојивости функција и разрешењем.

Члан 125 (Одговорност председника и чланова Владе)

(1) Председник и чланови Владе за рад одговарају Народној скупштини.
(2) Разрешење члана Владе може затражити најмање 30 народних посланика.
(3) Председник Владе може затражити разрешење члана Владе само ако истовремено предложи новог кандидата за његово место.
(4) О разрешењу члана Владе одлучује Народна скупштина већином гласова од укупног броја народних посланика, тајним гласањем.
(5) Влада може гласање о разрешењу члана Владе условити гласањем о поверењу Влади.

Члан 126 (Посланичко питање и интерпелација)

(1) Влада је дужна да одговори на свако посланичко питање на истој или првој наредној седници Народне скупштине.
(2) Интерпелацију може поднети 60 народних посланика.
(3) Влада доставља писмени одговор на интерпелацију у року од 7 дана. О одговору на интерпелацију расправља се на првој наредној седници Народне скупштине.
(4) Ако Народна скупштина не прихвати одговор Владе гласа се о поверењу Влади. О питању које је било предмет интерпелације не може се поново расправљати пре истека рока од 90 дана. Група народних посланика чија је интерпелација била предмет расправе, не може поднети интерпелацију о истом питању пре истека рока од 90 дана.

Члан 127 (Гласање о поверењу Влади)

(1) Гласање о поверењу Влади може затражити најмање 80 народних посланика или сама Влада. Народна скупштина ставља на дневни ред расправу о поверењу Влади најмање три а највише пет дана од дана покретања поступка о поверењу.
(2) По окончању расправе у Народној скупштини приступа се гласању о поверењу.
(3) Народна скупштина одлучује о поверењу Влади тајним гласањем, већином од укупног броја посланика, најдоцније седам дана од дана отварања расправе.
ВАРИЈАНТА: Народна скупштина изражава своје неповерење Влади избором нове Владе.
(4) Ако Влади не буде изгласано неповерење, предлагачи не могу поднети нови предлог за гласање о поверењу пре истека рока од 6 месеци.
(5) Када у Народној скупштини буде постављено питање поверења Влади, Влада не може предложити распуштање Народне скупштине.

Члан 128 (Оставка председника Владе)

Влади престаје мандат оставком председника Владе.

Члан 129 (Надлежности Владе)

Влада Србије:
- утврђује и води политику Србије;
- предлаже устав и законе;
- предлаже буџет и подноси завршни рачун на потврду Народној скупштини;
- даје мишљење о предлогу закона и другог општег правног акта који је Народној скупштини поднео други овлашћени предлагач;
- извршава законе и друге опште правне акте;
- доноси уредбе и друге опште правне акте за извршавање закона;
- предлаже председнику Републике распуштање Народне скупштине;
- доноси акте и предузима мере за време ванредног стања;
- уређује организацију и начин свог рада;
- предлаже образовање и укидање министарстава и других органа управе и организација и утврђује њихов делокруг и организацију;
- надзире рад министарстава и других републичких органа управе и организација, и поништава или укида њихове акте;
- усклађује рад министарстава;
- поставља и разрешава функционере у министарствима и другим органима управе и организацијама;
- образује стручне и друге службе за своје потребе;
- доноси пословник о раду;
- обавља друге послове прописане Уставом и законом.

ДЕО V ПРАВОСУЂЕ

ГЛАВА I СУДСТВО

Члан 130 (Основне одредбе)

(1) Судска власт је јединствена и припада судовима.
(2) Судови штите људска права, уставност и законитост, обезбеђују правну сигурност и у оквиру своје надлежности решавају спорове између правних субјеката.
(3) Судови и судије су независни и потчињени само Уставу и закону.
(4) Судске одлуке се заснивају на уставу, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима, закону и пропису донетом на основу закона.
(5) Забрањено је и кажњиво свако утицање на суд.
(6) Правноснажне судске одлуке су обавезне и не подлежу вансудској контроли, преиспитивању или преиначавању. Помиловањем или амнестијом изречена казна може се опростити у целини или делимично без измене судске одлуке.
(7) Судску функцију обављају само редовни судови.
(8) Забрањено је оснивање ванредних судова.

Члан 131 (Јемства судске независности)

(1) Судије се именују на начин, под условима и у поступку којима се обезбеђује способност за суђење и независност у суђењу.
(2) Судија може бити разрешен на начин, под условима и у поступку који не угрожавају судску независност. У тим границама законом се може предвидети дисциплинска одговорност судије.
(3) Судски позив је сталан. Против воље судије, судски позив може престати само пензионисањем и разрешењем.
(4) Судија се не може преместити у други суд, без своје сагласности.
(5) Судија не може обављати другу јавну функцију, нити професионалну делатност.
(6) Судија не може бити члан политичке странке нити може политички деловати. Ово не искључује право судија на професионално и синдикално организовање.
(7) У оквиру државног буџета установљава се судски буџет. Судски буџет предлаже Влада уз претходну сагласност Високог правосудног савета. Судским буџетом располажу органи судске власти одређени посебним законом.
(8) Плате судија се одређују законом.
(9) Нико не може унапред да зна који ће судија судити у одређеној ствари.
(10) Нико не може утицати на расподелу судских предмета.
(11) Начин расподеле судских предмета прописује се законом.
(12) Судија се не може позвати на одговорност за мишљење изражено у судској одлуци или приликом њеног доношења.
(13) Судија се не може лишити слободе без одобрења Високог правосудног савета, осим ако је затечен у вршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора од најмање пет година.
(14) За дело учињено у вршењу судијске функције против судије се не може покренути кривични поступак без одобрења Високог правосудног савета.

Члан 132 (Именовање судија)

(1) Судије и председнике судова бира Високи правосудни савет двотрећинском већином, а својим указом поставља председник Републике.
(2) Судије првостепених судова се постављају на пет година, а после тога на неодређено време.

Члан 133 (Разрешење)

(1) Судија се разрешава ако буде осуђен на безусловну казну затвора или ако у законом прописаном поступку буде утврђено да је нестручан, несавестан или недостојан за обављање судијске дужности.
(2) О разрешењу судије одлучује Високи правосудни савет после спроведеног поступка у коме се мора обезбедити могућност одбране.

Члан 134 (Организација судова)

(1) Судови се оснивају и укидају законом. Законом се уређују судска подручја, надлежност, састав и друга питања организације судова.
(2) Судови су првостепени, жалбени и Врховни суд Србије.
(3) Седиште Врховног суда Србије је у Београду. Врховни суд Србије има одељења у аутономним покрајинама.
(4) Законом се могу установити специјализована одељења за поједине врсте судских предмета.
Издвојено мишљење проф. Драгољуба Поповића: бришу се ставови 3. и 4. овог члана.

Члан 135 (Судски поступци)

(1) Поступак пред судом уређује се законом.
(2) Поступак пред судом се води према начелима правичности, јавности и непристрасног суђења у разумном року.
(3) Законом се одређују случајеви у којим се са суђења или дела суђења може искључити јавност ради заштите интереса малолетника, чувања тајне, заштите морала, јавног реда или безбедности у демократском друштву, заштите приватности и других оправданих интереса заједнице или интереса правде.

ГЛАВА II ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО

Члан 136 (Положај)

(1) Јавно тужилаштво је самостални државни орган који има право и дужност да од суда захтева покретање поступка против учинилаца кривичних и других законом одређених кажњивих дела, да предузима мере за заштиту уставности и законитости и обавља друге дужности предвиђене законом.
(2) Јавно тужилаштво делује на основу и у оквиру Устава, општеприхваћених правила међународног права, потврђених међународних уговора и закона.
(3) Одредбе о неспојивости судијске функције сходно се примењују и на јавне тужиоце и заменике јавних тужилаца.
(4) Јавна тужилаштва се оснивају и укидају законом.

Члан 137 (Именовање)

(1) Републичког јавног тужиоца бира двотрећинском већином гласова Високи правосудни савет, на шест година, уз могућност поновног избора.
(2) Јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца поставља Високи правосудни савет на предлог Републичког јавног тужиоца. Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца се постављају на 5 година, а после на неодређено време.
(3) Начин, поступак и услови за избор јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца уређује се законом.

Члан 138 (Имунитет)

За дело учињено у вршењу тужилачке дужности јавни тужилац или заменик јавног тужиоца не може бити лишен слободе, нити се против њега може покренути кривични поступак без одобрења Високог правосудног савета.

Члан 139 (Разрешење)

(1) Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца се разрешавају ако буду осуђени на безусловну казну затвора или ако у законом прописаном поступку буде утврђено да су нестручни, несавесни или недостојни за обављање тужилачке дужности.
(2) Републички јавни тужилац разрешава се по поступку по коме се бира, с тим да му се мора обезбедити могућност одбране пред Високим правосудним саветом.
(3) О разрешењу јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца одлучује Високи правосудни савет после спроведеног поступка у коме се мора обезбедити могућност одбране.

Члан 140 (Одговорност јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца)

(1) Републички јавни тужилац одговара за рад јавног тужилаштва и за свој рад Народној скупштини. Остали јавни тужиоци одговарају Републичком јавном тужиоцу, а нижи јавни тужиоци одговарају и непосредно вишем јавном тужиоцу.
(2) Заменици јавног тужиоца одговарају јавном тужиоцу и вишем, односно Републичком јавном тужиоцу.
(3) Законом се уређује дисциплинска одговорност јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца и поступак за утврђивање те одговорности.

Члан 141 (Организација)

(1) Републичко јавно тужилаштво је највише јавно тужилаштво.
(2) Законом се утврђују организација јавног тужилаштва, односи у јавном тужилаштву и односи између јавних тужилаштава вишег и нижег ранга. Закон се доноси већином од укупног броја народних посланика.

ГЛАВА III ВИСОКИ ПРАВОСУДНИ САВЕТ

Члан 142 (Положај)

(1) Високи правосудни савет Србије је самосталан државни орган који бира судије и председнике судова, као и јавне тужиоце и заменике јавних тужилаца, спроводи поступак за разрешење и дисциплински поступак према судијама, јавним тужиоцима и заменицима јавних тужилаца и одлучује о другим питањима положаја судија, јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца прописаним Уставом и законом.
(2) О Високом правосудном савету се доноси закон, већином од укупног броја народних посланика.

Члан 143 (Састав)

(1) Високи правосудни савет има 15 чланова.
(2) Чланови по положају су председник Републике, председник Врховног суда, Републички јавни тужилац, министар правде и један посланик кога изабере Народна скупштина.
(3) Изборни чланови су троје судија, троје јавних тужилаца, двоје редовних професора права и двоје адвоката с најмање петнаест година правне праксе.
(4) Када Високи правосудни савет одлучује о избору и разрешењу судија и јавних тужилаца и другим питањима из своје надлежности која се односе на аутономну покрајину, изборни чланови су судије, јавни тужиоци, професори и адвокати из аутономне покрајине.
(5) Председници судова не могу бити чланови Високог правосудног савета, осим председника Врховног суда.
(6) Високим правосудним саветом председава председник Републике, а може га заменити председник Врховног суда или Републички јавни тужилац.
(7) Организација, избор и начин рада Високог правосудног савета уређују се законом, који се доноси већином од укупног броја народних посланика.

Члан 144 (Мандат)

(1) Мандат председника и члана Високог правосудног савета је пет година, а за чланове по положају до престанка функције. Нико се не може именовати два пута у Високи правосудни савет, осим чланова по положају.
(2) На именованог члана Високог правосудног савета сходно се примењују одредбе о неспојивости функција, имунитету и одговорности судија.
(3) О одобрењу за кривично гоњење и о одговорности изабраног члана Високог правосудног савета, одлучује Високи правосудни савет.
(4) О разрешењу изабраног члана Високог правосудног савета одлучује Уставни суд.
(5) Кад је против одлуке Високог правосудног савета дозвољена жалба, о њој одлучује Уставни суд.

ГЛАВА IV ДРУГИ ПРАВОСУДНИ ОРГАНИ

Члан 145 (Адвокатура)

Адвокатура је независна и самостална јавна служба која се уређује законом.

Члан 146 (Јавно правобранилаштво)

Јавно правобранилаштво заступа имовинске интересе државе.

Члан 147 (Јавно бележништво)

Јавно бележништво је правосудна служба која се остварује у складу са законом.

ДЕО VI ВРХОВНА ДРЖАВНА РЕВИЗИЈА

Члан 148 (Врховна државна ревизија)

(1) Врховна државна ревизија проверава завршни рачун буџета и организација обавезног социјалног осигурања, као и завршне рачуне посредних корисника буџетских средстава и јавних предузећа.
(2) Врховна државна ревизија проверава и буџетско и привредно управљање корисника буџетских средстава и предузећа из става 1. овог члана у погледу економичности и исправности.
(3) Врховна државна ревизија подноси извештаје Народној скупштини.
(4) Одредбе овог Устава о статусу, правима и обавезама судија сходно се примењују и на чланове колегијума Врховне државне ревизије.
(5) Надлежност, организација и поступак пред Врховном државном ревизијом уређују се законом.
(6) Седиште Врховне државне ревизије је у Нишу.

ДЕО VII ЗАШТИТНИК ЉУДСКИХ ПРАВА

Члан 149 (Заштитник људских права)

Заштитник људских права је самосталан и независан орган који се стара о заштити и унапређењу људских и мањинских права и надзире њихово остваривање пред управом.

Члан 150 (Организација)

(1) Заштитник људских права се установљава на нивоу републике, а може се установити и у аутономној покрајини, граду и општини.
(2) О Заштитнику људских права доноси се закон, већином од укупног броја народних посланика.
(3) Заштитник људских права има буџет.
(4) Седиште Заштитника људских права је у Београду.

Члан 151 (Избор)

(1) Заштитника људских права бира Народна скупштина већином гласова од укупног броја народних посланика најкасније 30 дана пре истека мандата.
(2) Кандидата за Заштитника људских права предлаже 50 народних посланика.
(3) За Заштитника људских права може бити биран држављанин/ка Србије с високом школском спремом, дугогодишњим радним искуством, који ужива углед у области заштите људских права.
(4) Заштитник људских права бира се на шест година уз могућност највише два узастопна избора.
(5) Заштитник људских права не може обављати другу јавну или политичку функцију нити професионалну делатност.

Члан 152 (Имунитет)

(1) Заштитник људских права не одговара за јавно изнето мишљење у обављању послова из своје надлежности.
(2) Заштитник људских права који се позове на имунитет, не може бити ухапшен или притворен, нити се против њега може водити кривични поступак без одобрења Народне скупштине, осим ако је затечен у вршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора од најмање пет година.
(3) О имунитету Заштитника људских права одлучује Народна скупштина.

Члан 153 (Престанак мандата)

(1) Мандат Заштитника престаје истеком времена на које је изабран, оставком или ако је трајно спречен да обавља своје дужности.
(2) Када мандат Заштитника људских права престане пре времена на које је изабран, поступак избора у Народној скупштини покреће се у року од 30 дана од дана престанка мандата.

Члан 154 (Разрешење)

(1) На разрешење Заштитника људских права сходно се примењују одредбе о разрешењу судије.
(2) О разрешењу Заштитника људских права одлучује Народна скупштина већином гласова од укупног броја народних посланика.

Члан 155 (Надлежности)

(1) Заштитник људских права:
- се стара о заштити и унапређењу људских и мањинских права;
- прати и надзире примену и поштовање правила међународног права, устава, закона и других прописа у области људских и мањинских права;
- саставља извештаје о остваривању људских и мањинских права и доставља их Народној скупштини на разматрање;
- обавештава надлежне органе и ширу јавност о остваривању људских права и упозорава на кршење људских права;
- оцењује ефикасност и надзире рад државне управе и јавних служби;
- захтева од надлежних органа отклањање незаконитости и исправљање нецелисходности;
- иницира покретање поступка пред надлежним органима у случају кршења људских и мањинских права;
- подноси иницијативу за разрешење функционера у органима управе;
- предлаже законе, амандмане на предлоге закона и даје мишљење о законима и другим актима који се односе на људска и мањинска права;
- испитује основаност притужби које се односе на повреду људских и мањинских права;
- подноси уставну жалбу уз сагласност лица чија су права повређена и покреће поступак пред Уставним судом за оцену уставности и законитости и забрану рада политичке странке или организације;
- посредује у мирном решавању спорова поводом кршења људских и мањинских права;
- подстиче образовање о људским и мањинским правима;
- сарађује и размењује искуства с омбудсманима у земљи и иностранству;
- обавља и друге надлежности утврђене Уставом и законом.
(2) Извештаји Заштитника људских права се објављују.

ДЕО VIII ТЕРИТОРИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА

ГЛАВА I ТЕРИТОРИЈАЛНО УРЕЂЕЊЕ

Члан 156 (Локална самоуправа и аутономија)

(1) Јемчи се право грађанки и грађана на децентрализовану државу, које укључује право на локалну самоуправу и аутономију, као и на заштиту тог права.
(2) Јемчи се самоуправа општине и града и аутономија покрајине у пословима из њихове надлежности.
(3) Право на локалну самоуправу и покрајинску аутономију остварује се непосредно или преко слободно изабраних представника.
(4) Јемчи се право иницијативе грађана у питањима од интереса за грађане у општини, граду и аутономној покрајини.

Члан 157 (Децентрализација)

(1) Србија је децентрализована држава.
(2) Србију чине општине, градови и аутономне покрајине.
(3) Систем локалне самоуправе уређује се законом. Закон се доноси већином од укупног броја народних посланика.

Члан 158 (Град)

(1) Град се може образовати на подручју које има најмање 100.000 становника, које се може самостално финансирати и чине га територијално повезане општине.
(2) Одлука о образовању града доноси се на референдуму организованом на подручју на коме се предлаже образовање града.
(3) Положај градских општина уређује се законом и статутом града.

Члан 159 (Аутономне покрајине)

(1) Србија има Аутономну Покрајину Војводину и Аутономну Покрајину Косово и Метохију. Положај Аутономне Покрајине Косово и Метохија ће се посебно уредити.
(2) Аутономна покрајина се може образовати на подручју које у тренутку оснивања има најмање милион а највише два милиона становника, које се може самостално финансирати, и чине га територијално повезане општине.
(3) Одлука о образовању аутономне покрајине доноси се на референдуму организованом на подручју на коме се предлаже образовање аутономне покрајине. Одлука се доноси већином гласова бирача, под условом да је на референдум изашла најмање половина од укупног броја бирача.
(4) Аутономне покрајине уживају политичку, правну и економску аутономију у складу са својим посебностима и на начин одређен Уставом.

Члан 160 (Правни статус)

Аутономне покрајине, градови и општине имају својство правног лица.

Члан 161 (Територија општине, града и аутономне покрајине)

(1) Територија општине, града и аутономне покрајине не може се мењати без сагласности грађана са подручја одговарајуће заједнице.
(2) Одлука о промени територије општине, града и аутономне покрајине се доноси на референдуму већином гласова бирача, под условом да је на референдум изашла најмање половина од укупног броја уписаних бирача.

Члан 162 (Имовина и извори прихода)

(1) Јемчи се право општине, града и аутономне покрајине на имовину и сопствене изворне приходе, као и право на слободно располагање приходима, у оквирима њихових уставних надлежности.
(2) За задовољавање потреба грађана у општини, граду и аутономној покрајини могу се прикупљати новчана средства на основу непосредног изјашњавања грађана у складу са законом.
(3) Општина, град и аутономна покрајина имају право на удео у порезима и таксама које прикупља Република, као и право да учествују у одлучивању о висини тог удела.

Члан 163 (Солидарност)

Србија се стара о равномерном развоју општина, градова и аутономних покрајина.

Члан 164 (Разграничење надлежности)

(1) За сва питања која овим Уставом нису у надлежности Републике или аутономне покрајине, надлежна је општина.
(2) Општине имају право иницијативе у областима из надлежности града, аутономне покрајине или Републике.

Члан 165 (Поверавање надлежности)

(1) Народна скупштина, већином од укупног броја народних посланика, може поверити аутономној покрајини доношење закона у областима из надлежности Републике.
(2) Законом се уређују права и обавезе општине, града и аутономне покрајине у извршавању закона и других општих правних аката.
(3) Република, односно аутономна покрајина обезбеђује одговарајућа средства за вршење поверених надлежности.

Члан 166 (Грађанска иницијатива)

Јемчи се право грађанки и грађана да непосредно учествују у одлучивању у општини, граду и аутономној покрајини путем народне иницијативе, референдума и на други начин утврђен Уставом, основним законом аутономне покрајине, законом, статутом града и општине.

Члан 167 (Организовање)

(1) Статутом општине и статутом града самостално се уређује организација општинских и градских органа, на основу и у оквиру Устава и закона.
(2) Основним законом аутономне покрајине самостално се уређују организација покрајинских органа и јавних служби, на основу и у оквиру Устава.

Члан 168 (Органи града и општине)

(1) У општини и граду образује се скупштина и органи извршне власти и управе.
(2) Скупштина општине и скупштина града бирају се на периодичним, општим и непосредним изборима, тајним гласањем.

Члан 169 (Органи аутономне покрајине)

(1) Органи аутономне покрајине су скупштина, влада, органи управе и други органи и службе.
(2) Скупштину аутономне покрајине чине посланици изабрани на периодичним, општим и непосредним изборима, тајним гласањем.
(3) За свој рад покрајинска влада одговара скупштини аутономне покрајине.
(4) Аутономну покрајину представља председник покрајинске владе.

Члан 170 (Сарадња)

(1) Јемчи се право општина и градова на међусобну сарадњу и удруживање у складу са Уставом и законом.
(2) Јемчи се право аутономних покрајина на међусобну сарадњу.
(3) Општине, градови и аутономне покрајине сарађују с територијалним заједницама других држава, у оквиру спољне политике Србије и уз обавезу поштовања њеног територијалног интегритета и правног поретка.

Члан 171 (Основни правни акт општине)

(1) Статут је највиши општи правни акт општине којим се, на основу Устава и закона уређују послови општине, организација и рад њених органа, као и друга питања.
(2) Статут доноси скупштина општине.

Члан 172 (Основни правни акт града)

(1) Статут града је највиши општи правни акт града којим се, на основу Устава и закона уређују послови града, организација и рад његових органа, однос с градским општинама, као и друга питања.
(2) Статут доноси скупштина града.

Члан 173 (Основни закон аутономне покрајине)

(1) Основни закон је највиши општи правни акт аутономне покрајине којим се на основу Устава уређују надлежности аутономне покрајине, избор, организација и рад њених органа и друга питања.
(2) Основни закон доноси скупштина аутономне покрајине већином од укупног броја посланика.
(3) Основни закон подлеже контроли уставности пред Уставним судом.

ГЛАВА II НАДЛЕЖНОСТИ

Члан 174 (Надлежности општине)

Општина:
- доноси статут;
- прописује организацију општинских органа и јавних служби, као и језике у службеној употреби;
- утврђује општински буџет и доноси завршни рачун;
- доноси програм развоја и акте из области просторног и урбанистичког планирања и уређује газдовање или услове коришћења градског грађевинског земљишта и пословним простором у својини општине;
- расписује општински референдум;
- уређује комуналне делатности на свом подручју;
- уређује локални саобраћај;
- подстиче рад малих и средњих предузећа, занатства, угоститељства и туризма;
- стара се о заштити и унапређењу животне средине;
- организује сајмове и друге привредне манифестације;
- стара се о одржавању јавног реда и мира;
- стара се о задовољењу потреба у области културе и заштите културних добара, образовања, здравствене и социјалне заштите, друштвене бриге о деци и физичке културе;
- издаје водопривредне дозволе за објекте општинског значаја;
- стара се о заштити и унапређењу људских и мањинских права;
- стара се о информисању у општини;
- прописује прекршаје за повреде општинских прописа;
- утврђује симболе општине и начин њиховог коришћења;
- сарађује с другим општинама;
- сарађује с локалним заједницама у иностранству, у оквиру спољне политике Србије и уз обавезу поштовања територијалног интегритета и правног поретка Републике;
- обавља друге послове у складу с Уставом и законом.

Члан 175 (Надлежности града)

(1) Надлежности општина удружених у град остварују се на градском нивоу.
(2) Статутом града одређене надлежности се поверавају градским општинама.

Члан 176 (Надлежности аутономне покрајине)

Аутономна покрајина:
- доноси основни закон и покрајинске законе;
- уређује избор покрајинских органа, њихову организацију и јавне службе, као и службену употребу језика;
- доноси покрајински буџет и завршни рачун;
- стара се о заштити људских и мањинских права;
- уређује просторно и развојно планирање;
- учествује у одлучивању о режиму коришћења природних богатстава на свом подручју и стара се о њиховом унапређењу и коришћењу;
- уређује пољопривреду, сточарство, риболов, водопривреду, шумарство, ловство, туризам и угоститељство, бање и лечилишта;
- уређује железнички, друмски и водени саобраћај, чија се мрежа налази у целини на територији аутономне покрајине;
- уређује сајмове и друге привредне манифестације;
- уређује службене евиденције, статистичку службу и статистичка истраживања од значаја за покрајину;
- уређује информисање покрајинског значаја;
- стара се о одржавању јавног реда и мира;
- уређује и унапређује заштиту животне средине;
- расписује покрајински референдум;
- уређује и унапређује заштиту здравља, здравствену службу, социјалну заштиту и заштиту деце;
- оснива просветне, културне и научне установе и учествује у утврђивању наставних планова и програма;
- подстиче развој културе и стара се о заштити културних добара;
- уређује спорт и физичку културу;
- прописује прекршаје за повреде покрајинских закона;
- утврђује симболе покрајине и њихов начин коришћења;
- сарађује с другим аутономним покрајинама;
- сарађује с територијалним заједницама других држава у оквиру спољне политике Србије и уз обавезу поштовања територијалног интегритета и правног поретка Републике.

Члан 177 (Надлежности Републике)

Република уређује:
- људска и мањинска права и њихову заштиту;
- републичке органе и јавне службе, службену употребу језика и писма;
- контролу уставности и законости,
- изборно законодавство, републички референдум, оснивање политичких странака и непрофитних организација;
- основе правног режима јавне управе;
- локалну самоуправу;
- државне симболе и њихову употребу;
- судске поступке, општи управни поступак и поступке извршења; организацију правосуђа и положај судија; систем правне помоћи и јавно бележништво;
- кривично право;
- право привредних субјеката, облигационо право, својину и друга стварна права, породично и наследно право, заштиту права потрошача; хартије од вредности; интелектуалну и индустријску својину;
- систем матичних књига, евиденцију непокретности, службене евиденције; статистичку службу и статистичка истраживања од значаја за Републику;
- држављанство, положај странаца и страних правних лица, режим преласка границе и контролу промета робе, услуга и путничког саобраћаја;
- монетарни систем, банке и банкарски систем, девизно пословање, систем осигурања, систем кредитних односа с иностранством, царински систем и порески систем;
- буџетски систем;
- просторно и развојно планирање и мере економске политике;
- јавне радове од општег значаја;
- заштиту живота и здравља од интереса за Републику, здравствену политику и систем здравствене заштите; систем заштите и унапређења животне средине, заштиту од јонизирајућих зрачења; производњу и промет лекова, прозводњу, промет и превоз опасних материја, као и производњу, промет и коришћење оружја и експлозива;
- режим природних богатстава, пољопривреде, сточарства, риболова, водопривреде, шумарства, ловства, туризма и угоститељства;
- режим ваздушне и речне пловидбе; друмски, железнички и поштански саобраћај;
- мерне системе и стандарде;
- систем радног права, заштиту на раду и основе социјалне и дечје заштите, социјалну политику;
- систем образовања;
- културну и научну политику; режим и заштиту културних добара и културне установе републичког значаја;
- систем јавног информисања;
- спорт и физичку културу;
- државну и јавну безбедност;
- спољну политику и закључивање међународних уговора у оквиру надлежности Републике.

ДЕО IX УСТАВНОСТ И ЗАКОНИТОСТ

ГЛАВА I ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Члан 178 (Уставност и законитост)

(1) Устав је највиши правни акт и непосредно се примењује. Закони и други општи правни акти морају бити у складу с Уставом.
(2) Општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни су део правног поретка Србије и непосредно се примењују.
(3) Потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом.
(4) Републички закони, основни закони аутономних покрајина, покрајински закони, статути градова и општина, општи акти политичких странака, синдиката и удружења грађана и други општи правни акти морају бити у складу с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.
(5) Покрајински закони, статути градова и општина, општи акти политичких странака, синдиката и удружења грађана, општи акти републичких органа, колективни уговори и други општи правни акти морају бити у складу са законом.
(6) Покрајински закони и други општи правни акти покрајинских органа морају бити у складу с основним законом аутономне покрајине.
(7) Сви други општи правни акти морају бити складу са законом.

Члан 179 (Конкретна контрола уставности)

(1) Конкретну контролу уставности врше редовни судови.
(2) Одлуку о стављању захтева за оцену уставности доноси проширено веће суда који поступа, а не веће које суди.
(3) Уставни суд је дужан да се у року од шест месеци од дана пријема захтева за оцену уставности огласи својом одлуком. Ако то не учини, ћутање Уставнога суда потврђује уставност норме у питању.

Члан 180 (Ступање на снагу закона и општих правних аката)

(1) Закони и други општи правни акти објављују се пре ступања на снагу у Службеном гласнику Републике Србије.
(2) Закони и други општи правни акти ступају на снагу најраније осам дана по објављивању.
(3) Изузетно, закон може ступити на снагу даном објављивања, ако је то неопходно из нарочито оправданих разлога, о чему Народна скупштина посебно одлучује.

Члан 181 (Повратно дејство)

(1) Закони и други општи правни акти не могу имати повратно дејство.
(2) Одредба кривичног закона може имати повратно дејство само ако је блажа за учиниоца кривичног дела.

Члан 182 (Право жалбе)

Против појединачних аката државних органа и организација који врше јавна овлашћења донесених у првом степену може се изјавити жалба надлежном органу.

Члан 183 (Управни спор)

(1) О законитости коначних управних акта одлучује надлежни суд у управном спору, ако законом није предвиђена друга судска заштита.
(2) Законом се изузетно може искључити управни спор у одређеним управним стварима, под условом да је обезбеђена уставносудска заштита права и законитости.

Члан 184 (Језик у поступку пред државним органима)

(1) Свако има право да користи свој језик у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или дужности.
(2) Незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права.

ГЛАВА II УСТАВНИ СУД

Члан 185 (Положај)

(1) Уставни суд штити уставност.
(2) Уставни суд је самосталан и независан.
(3) Уставни суд суди на основу и у оквиру Устава, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора.
(4) Уставни суд има буџет.
(5) Плата судија одређује се законом.
(6) О Уставном суду се доноси закон, већином од укупног броја народних посланика.
(7) Уставни суд доноси пословник о раду.
(8) Седиште Уставног суда је у Новом Саду.

Члан 186 (Састав)

(1) Уставни суд има 15 судија које се бирају на 9 година.
(2) Једно лице може бити бирано за судију Уставног суда највише два пута.
(3) Судије Уставног суда из свог састава бирају председника на период од три године, тајним гласањем већином од две трећине укупног броја судија.

Члан 187 (Избор судија)

(1) Судију Уставног суда бира Народна скупштина, већином од укупног броја народних посланика.
(2) Петоро судија предлаже Високи правосудни савет, петоро предлаже председник Републике и петоро предлажу скупштине аутономних покрајина. Овлашћени предлагачи достављају Народној скупштини листу кандидата на којој је најмање два пута више кандидата од броја који се бира.
(3) За судију Уставног суда може бити изабрано лице које ужива углед истакнутог правног стручњака са најмање 15 година радног искуства у струци.

Члан 188 (Самосталност и независност судија)

(1) Судија Уставног суда не може обављати другу јавну или политичку функцију нити професионалну делатност. Судија Уставног суда може бити професор права.
(2) Судија Уставног суда не може бити члан политичке странке нити сме јавно испољавати своја политичка уверења.
(3) Судија Уставног суда не може у јавности износити политичко или правно мишљење о питању које је предмет спора пред Уставним судом.
(4) Судија Уставног суда не може бити позван на одговорност за мишљење изражено у судској одлуци или приликом доношења судске одлуке. За дело учињено у вршењу судијске дужности судија Уставног суда не може бити лишен слободе или притворен, нити према њему може бити покренут кривични поступак без одобрења Уставног суда.

Члан 189 (Престанак мандата судија)

(1) Судији Уставног суда престаје мандат пре истека времена на које је изабран, на лични захтев, када наврши седамдесет година живота, ако буде осуђен на безусловну казну затвора, када трајно изгуби способност или постане недостојан за обављање судијске дужности, о чему Уставни суд одлучује двотрећинском већином од укупног броја судија.
(2) Судији Уставног суда може бити продужен мандат и после навршене седамдесете године живота, а најдуже до истека мандата на који је биран, по одлуци Уставног суда.
(3) Уставни суд обавештава Народну скупштину о престанку мандата, односно о разлозима за разрешење судије. Народна скупштина у року од најдуже 30 дана покреће поступак избора новог судије.

Члан 190 (Надлежност)

(1) Уставни суд одлучује о:
- сагласности закона, основног закона и закона аутономних покрајина, статута градова и општина, са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима;
- сагласности потврђених међународних уговора са Уставом,
- сагласности покрајинских закона са законима Републике Србије;
- сагласности општих аката политичких странака, синдиката и удружења грађана са Уставом;
- сукобу надлежности између судова и других државних органа;
- сукобу надлежности између органа Републике и аутономне покрајине, између органа различитих аутономних покрајина, између републичког органа и органа града или општине и између органа града и општине и органа различитих општина;
- забрани рада политичке странке, синдикалне организације или удружења грађана;
- уставним жалбама када је повреда људских и мањинских права учињена појединачним актом или радњом државног органа или органа аутономне покрајине, града или општине као и органа и организација који врше јавна овлашћења;
- повреди Уставом и законом утврђеног положаја аутономне покрајине, града и општине;
- уставности спровођења референдума;
- изборним споровима који настају у поступку избора пред Народном скупштином и скупштинама градова и општина, ако није обезбеђена друга судска заштита;
- повреди Устава од стране председника Републике;
- уставности мера одступања од људских и мањинских права прописаних за време ванредног стања, по хитном поступку;
- обавља друге послове утврђене Уставом и законом.
(2) Усклађеност аката из алинеја 1, 2, 3, 4, 10 и 13 овог члана, Уставни суд може оцењивати и по престанку њиховог важења, ако од престанка важења до покретања поступка није протекло више од једне године.

Члан 191 (Покретање поступка)

(1) Поступак за оцену уставности покреће 25 народних посланика, Влада, председник Републике, покрајинска влада, скупштина општине или скупштина града, судови, јавни тужилац и Заштитник људских права.
(2) Поступак по уставној жалби покреће свако ко сматра да му је људско или мањинско право зајемчено Уставом повређено или ускраћено појединачним актом или радњом државног органа или организације која врши јавна овлашћења, пошто исцрпе све редовне правне лекове. Уставну жалбу улаже и Заштитник људских права, уз пристанак лица чије је право повређено или ускраћено.
(3) Поступак одлучивања о забрани рада политичке странке, синдикалне организације или удружења грађана покреће јавни тужилац или Заштитник људских права.
(4) Поступак одлучивања о сукобу надлежности покреће један од органа или оба органа која су у сукобу, као и лице поводом чијег права је настао сукоб надлежности.
(5) Поступак одлучивања о повреди Устава од стране председника Републике покреће Народна скупштина.
(6) Свако ко сматра да је нека мера одступања од људских и мањинских права прописана за време ванредног стања у супротности с Уставом, има право да покрене поступак за оцену њене уставности.

Члан 192 (Одлучивање)

(1) Уставни суд одлучује већином гласова, ако Уставом није друкчије уређено.
(2) Судије имају право да издвоје мишљење.

Члан 193 (Дејство одлука)

(1) Одлука Уставног суда је општеобавезна и извршна.
(2) Одлука Уставног суда и издвојено мишљење судије објављују се у Службеном гласнику Републике Србије.
(3) Одлука Уставног суда делује од дана објављивања.
(4) Влада обезбеђује извршење одлуке Уставног суда.

ГЛАВА III ВАНРЕДНО СТАЊЕ

Члан 194 (Ванредно стање)

(1) Кад јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, Народна скупштина проглашава ванредно стање.
(2) Одлука о ванредном стању важи најдуже 90 дана. По истеку овог рока, Народна скупштина је може продужавати на додатне периоде до 90 дана, већином од укупног броја народних посланика.
(3) За време ванредног стања, Народна скупштина се састаје без посебног позива и не може бити распуштена. Ако је ванредно стање проглашено после распуштања Народне скупштине, мандат посланика се обнавља на основу Устава.
(4) Кад Народна скупштина није у могућности да се састане, одлуку о ванредном стању доносе заједнички председник Народне скупштине, председник Републике и председник Владе, под истим условима као Народна скупштина.
(5) Народна скупштина потврђује одлуку о ванредном стању у року од 48 сати, односно чим буде у могућности да се састане. У противном, одлука престаје да важи завршетком прве седнице Народне скупштине одржане по проглашењу ванредног стања.
(6) За време ванредног стања је забрањена промена Устава.
(7) За време ванредног стања Уставни суд наставља с радом.

Члан 195 (Мере за време ванредног стања)

(1) За време ванредног стања, Народна скупштина може усвојити мере које те околности изискују.
(2) Ако Народна скупштина није у могућности да се састане, мере из става 1. доноси Влада уз супотпис председника Републике, и подноси их на потврду Народној скупштини у року од 48 сати, односно чим она буде у могућности да се састане.
(3) Даном престанка ванредног стања престају да важе мере из става 1 овог члана.

ГЛАВА IV ПРОМЕНА УСТАВА

Члан 196 (Промена Устава)

(1) Предлог за промену Устава може поднети најмање 100.000 бирача, најмање 60 народних посланика, Влада, скупштина аутономне покрајине и скупштина града.
(2) Предлог за промену Устава усваја Народна скупштина двотрећинском већином од укупног броја посланика и ставља га на јавну расправу која не може бити краћа од 30 дана.
(3) По завршетку јавне расправе, Народна скупштина утврђује текст предлога за промену Устава двотрећинском већином од укупног броја посланика и ставља га на републички референдум.
(4) Одлука о усвајању промене Устава доноси се већином гласова на републичком референдуму, под условом да је изашла најмање половина уписаних бирача. Ако на референдум није изашла половина уписаних бирача, одлука о усвајању промене Устава донета је ако је за њу гласала најмање једна четвртина уписаних бирача.
(5) Промену Устава Републике Србије проглашава Народна скупштина.

ДЕО X ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 197 (Уставни закон за спровођење Устава)

(1) Народна скупштина усваја Уставни закон за спровођење Устава.
(2) Уставни закон за спровођење Устава проглашава се и ступа на снагу истовремено с Уставом.

Члан 198 (Ступање на снагу Устава)

Устав ступа на снагу даном проглашења у Народној скупштини.

Сродни чланци

модел_устава_србије_2005.txt · Последњи пут мењано: 2021/10/11 11:59