Мујо и Алија

Мујо и Алија је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

Текст пјесме

0001    Два су брата дивно живовали:

0002    Једно Мујо, а друго Алија;

0003    Колико су дивно живовали,

0004    Испод себе коње мијењали

0005    И са себе свијетло оружје;

0006    Па се дигли на језеро мутно,

0007    У језеро утву угледаше,

0008    Оба су ју позлаћена крила.

0009    Мујо пушти сивога сокола,

0010    А Алија питому журицу,

0011    Уловише утву у језеро.

0012    Мујо рече: „Соко је уфати.”

0013    А Алија: „Није, но журица.”

0014    То је Мују жа’ на св’јету било;

0015    Па сједоше под јелу зелену,

0016    И под јелу пију вино ладно,

0017    У вино их санак преварио.

0018    То гледале три бијеле виле,

0019    Најстарија вила бесједила:

0020    „Чудне оњен два добра јунака!

0021    „Која би их вила завадила,

0022    „Дати ћу ју стотину цекинах.”

0023    Но најмлађа полећела вила,

0024    Полећела на бијела крила,

0025    Она паде Мују више главе,

0026    Па ми топле сузе пролијева,

0027    Док Мујово прогорело лице;

0028    Скочи Мујо, ка’ да се помами,

0029    Кад погледа, угледа ђевојку,

0030    Па Алију брата дозиваше:

0031    „Устан’, Але, дома да идемо!”

0032    Скочи Туре од земље на ноге,

0033    Па је Мују брату говорио:

0034    „А не, Мујо, рђа те убила!

0035    „Тебе двије, а мене ни једна!”

0036    То је Мују жа’ на св’јету било,

0037    Од појаса повади ханџара,

0038    И Алију на срце уд’рио.

0039    Паде Але на зелену траву,

0040    А Мујо се ђога дофатио,

0041    За се бачи лијепу ђевојку,

0042    И окрену двору низ планине.

0043    Стаде цика Алијна вранчића,

0044    Але рањен брата дозиваше:

0045    „О ти Мујо, брате и крвниче!

0046    „Поврни се, Мујо, на трагове,

0047    „Узми мога малога вранчића,

0048    „Да не вишти пусти кроз планину;

0049    „А биће ти по дружини фала,

0050    „Ка’ си своје очи извадио!”

0051    Тад’ се Мујо натраг повратио,

0052    Те он узе Алијина вранца,

0053    На њег’ бачи лијепу ђевојку,

0054    И умину Мујо планинама.

0055    Кад је био насред друма пута,

0056    Срете врана без деснога крила,

0057    Па је тици ријеч говорио:

0058    „А како ти, црна тице вране!

0059    „Како ти је без деснога крила?”

0060    Но му тица писком одговара:

0061    „Мене јесте без крила мојега,

0062    „Како брату, који брата нема,

0063    „Ка’ и тебе без Алије, Мујо!”

0064    Онда Туре собом бесједило:

0065    „Зло ти, Мујо, данашње јунаштво!

0066    „Да буд ли ме тице прекорише,

0067    „Да како те браћа и дружина!”

0068    Но му таде вила говорила:

0069    „Поврни се, Мујо, на трагове!

0070    „Некада сам видарица била,

0071    „Ја бих твога брата извидала.”

0072    Поврну се Мујо на трагове,

0073    А кад тамо до језера дође,

0074    За собом се Туре обрнуло,

0075    Виђе вранца, а нема ђевојке!

0076    Брзо Мујо припаде Алији,

0077    Али му је душа испанула.

0078    Кад то виђе Мујо Туре младо,

0079    Од појаса ханџар повадио,

0080    Њиме своје срце прекосио.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.
Штампање