Млогостручна невјера је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Сви јунаци српски заплакаше

0002    на проклета Вукашина краља

0003    што Уроша свога цара уби

0004    те затрије племе Немањића,

0005    српској слави зло наметну име

0006    и душмане тулит ју научи

0007    за његово врашко умишљење,

0008    сам поштење изгуби најпосље

0009    на Марицу с Турцим’ ратујући

0010    ђе изгуби Србе изабране

0011    и с два брата своју русу главу.

0012    Још се српска слава не угаси,

0013    десница је и брани и гласи!

0014    Но Србима зло зададе више

0015    кад се Вуче Турцим’ придружио

0016    и сву крепост наружио српску,

0017    свога цара издаде султану,

0018    а у Србе деспотом настану,

0019    витезове обрати у робе

0020    да Турчину свом душману служе.

0021    Ал’ ево му вјере у Турчина

0022    како сврши на Вукова сина

0023    по имену Деспотовић-Ђура.

0024    Шћер Марицу узе за царицу,

0025    обрну је себ’ за робињицу,

0026    то му први за издају дари,

0027    па Султану ни то не би доста,

0028    јера власти у Србина оста

0029    но дозивје два Ђурова сина,

0030    обојици очи извадио,

0031    слијепе их Ђуро оправио,

0032    а кад Ђуро ђецу сагледао,

0033    како их је царе даровао,

0034    онда књигу цару оправио,

0035    у књизи му ’вако говорио:

0036    „Султан царе, драги господаре!

0037    Камо хатар Вука баба мога?

0038    Два смо теби добра учињели

0039    што ти нитко није учинио:

0040    издасмо ти Лазарево царство

0041    и Марицу дасмо за царицу,

0042    ти нам даде божу вјеру тврду

0043    да ни хиле учињети нећеш

0044    но да ћемо с тобом друговати,

0045    над Србима ми господовати.

0046    па што си ми ђецу нагрдио?“

0047    Али царе Ђуру одговара:

0048    „Што издасте царство на Косову,

0049    ваше царство а мојему оцу,

0050    то сте себе горе учинили

0051    и под сабљу мене запанули;

0052    што Марицу дасте за царицу,

0053    дали би је од мене грђему;

0054    што сам тебе ђецу нагрдио

0055    и то си ти собом заслужио

0056    кад уфати од Сибиња Јанка

0057    па га пушти те ми га не прати.

0058    Но сам чуо и кажу ми људи

0059    ти да имаш двије вјерне слуге,

0060    првог слугу Змај-Обрчић Рада

0061    и другога ускок Радојицу,

0062    пошљи ми их у Стамбола, Ђуро!“

0063    Каде Ђуру ситна књига дође,

0064    онда цару другу отписује:

0065    „Мене дома Радојице нејма,

0066    отиш’о је Светој Гори нашој

0067    и тамо се покалуђерио,

0068    а Рада ти оправит не могу

0069    јер ме, царе, послушати неће,

0070    ти да дођеш Смедереву моме

0071    не би мог’о уфатити Рада

0072    ни повести силом у Стамбола.“

0073    А кад цару таква књига дође,

0074    опет царе Ђуру отписује:

0075    „Копиљане, Деспотовић-Ђуро!

0076    Пошљи мене Змај-Обрчић Рада,

0077    сам ћу наћи ускок Радојицу;

0078    ако ли га оправити нећеш,

0079    ја ћу силну покупити војску,

0080    Смедерево огњем изгорјети,

0081    тебе, Ђуро, жива уфатити,

0082    на муке ти душу извадити.“

0083    Каде Ђуру ситна књига дође,

0084    гледа књигу, грозне сузе ваља,

0085    љуто Вука баба кунијаше:

0086    „Бог т’ убио, бабо Бранковићу!

0087    Земља твоје кости изметала,

0088    вјечно мучна твоја душа била

0089    што издаде таста у Косово

0090    и све српске јунаке од моћи

0091    тер их није данас у помоћи,

0092    јер вјерова своме душманину

0093    што не саден мисли затријети

0094    и сву српску славу погасити!“

0095    Ђура гледа проклета Јерина

0096    па је њему ријеч бесједила:

0097    „Што је тебе, Ђуро господаре?

0098    Каква те је жалост обузела,

0099    сузе лијеш, своје лице мијеш?“

0100    Ал’ Јерини Ђуро бесједио:

0101    „О Јерино моја половино!

0102    Јадно ми је да га бог убије,

0103    очи л’ немаш, ол’ њима не гледаш?

0104    Лоша ми је књига допанула

0105    од Стамбола од цара турскога

0106    а нашега зета несретнога

0107    да му пошљем Змај-Обрчић Рада,

0108    ако нећу, погинути хоћу,

0109    Смедерево огњем изгорјети,

0110    а ја Рада оправит не могу,

0111    сам да пође послушат ме неће,

0112    не могу га ни силом послати.“

0113    Ал’ Јелена Ђуру проговара:

0114    „Послушај ме, Ђуро господаре!

0115    Ти покупи слуге на вечеру,

0116    ја ћу дати пиво свакојако,

0117    опојићу Змај-Обрчић Рада

0118    и пјану ћу савезати руке,

0119    савезана цару оправити.“

0120    Тако Ђуро послуша Јерину

0121    те покупи слуге на вечеру,

0122    Јерина им пиво приносаше

0123    док опоји Змај-Обрчић Рада,

0124    главом паде на трпезу Раде.

0125    Кад то виђе Деспотовић-Ђуро,

0126    исред њега софру одмакнуо,

0127    сам простире мекахна душека,

0128    по душеку опружио Рада,

0129    па отиде на кулу бијелу,

0130    жарке сузе рони и пролива,

0131    а Јерина слуге дозиваше

0132    да савежу Змај-Обрчић Рада,

0133    слуге веле проклетој Јерини:

0134    „Да се Раде јуче преставио,

0135    ми га данас не би дофатили,

0136    а камоли жива свезат смјели.“

0137    Таде скочи проклета Јерина

0138    те донесе синџир гвожђе тешко,

0139    заклапа га око грла Раду,

0140    а на ноге гвожђе букагије

0141    и на руке љуте билензуке.

0142    Па кад самну и сунце огрну,

0143    разбуди се Змај-Обрчић Раде

0144    и кад виђе што се учинило,

0145    тешко га је гвожђе освојило,

0146    он се кули до прозора вуче,

0147    те с прозора гледа у стобора

0148    и угледа Деспотовић-Ђура

0149    ђе ј’ два добра коња опремио

0150    и ту сједи сузе пролијева,

0151    ал’ је Раде Ђуру бесједио:

0152    „Господаре,Деспотовић-Ђуро!

0153    Што си мене гвожђем утврдио

0154    када сам ти тако згријешио?“

0155    Ђуро трчи на бијелу кулу,

0156    свуче Рада на дишер-авлију

0157    па га тура на вранца свезана,

0158    ал’ му Раде опет бесједио:

0159    „Кажи мене, Ђуро господаре!

0160    Куд си са мном данас наумио?“

0161    Ђуро рече: Цару у Стамбола.„

0162    Пак му рече Змај-Обрчић Раде:

0163    “Господаре Деспотовић Ђуро!

0164    Пушти моје пребијеле руке

0165    да ја узмем од боја оружје,

0166    немој моје изгубит јунаштво,

0167    а дајем ти божу вјеру тврду,

0168    сам ћу с тобом у Стамбола поћи.„

0169    Тад’ га пушти Деспотовић-Ђуро,

0170    Раде пође свом бијелу двору,

0171    пред дворе је вранца одјахао,

0172    вјерна му га прифатила слуга,

0173    он изиде на танахну кулу,

0174    обукује дивно одијело:

0175    по тијелу од свиле кошуљу,

0176    по кошуљи љуте панцијере

0177    да му сабља наудит не може,

0178    па по врх њи’ дибу и кадифу,

0179    а на главу самур капу ставја

0180    и за капу тридесет челенаках

0181    које трепте к’о драго камење,

0182    паше сабљу, сподби топузину,

0183    сиде брже низ бијелу кулу,

0184    објеси је о ункашу вранцу,

0185    пак појаха вранца од мејдана,

0186    устурио копље на рамена,

0187    оде двору Деспотовић-Ђура.

0188    Ђуро готов’ коња појахао,

0189    отидоше друмом зеленијем,

0190    а кад цару били у Стамболу,

0191    под диван су коње разјахали,

0192    на ункаше узде устурили,

0193    пуштитше их у дишер-авлију

0194    тер се коњи сами провађају.

0195    Ђуро пође цару на дивана,

0196    за њим иде Змај-Обрчић Раде

0197    и цару се смјерно поклонише

0198    па пред цара у диван стадоше,

0199    цар тад’ рече Деспотовић-Ђуру:

0200    “Камо, Ђуро, Змај-Обрчић Раде?„

0201    Ђуро рече: „Ево, царе, Раде!“

0202    А цар таде Ђуру бесједио:

0203    “Хајд’ не лажи, Деспотовић-Ђуро!

0204    Овоније Змај-Обрчић Раде.„

0205    Раде рече цару честитоме:

0206    “Дај ми, царе, стотину Тураках

0207    да идемо у поље широко,

0208    да се мало ш њима поиграмо

0209    да ти познаш Змај-Обрчић Рада.„

0210    Али цару друга бит не може

0211    но истури стотину Тураках,

0212    Раде јаше вранца од мејдана,

0213    од оружја ништа не узима

0214    теке бојно копје на рамена

0215    па изиде у поље широко,

0216    а с Турцима кавгу заметнуо,

0217    покрај себе копје положио,

0218    у бојна их седла прибадаше,

0219    а мртве их земљи обараше,

0220    док разагна стотину тураках.

0221    Ал’ то царе гледа са дивана

0222    и Раде се к њему поврнуо,

0223    пред цара је диван учинио,

0224    па је Ђуро цару бесједио:

0225    “Ево, царе, Змај-Обрчић Рада.„

0226    Цар је опет Ђуру бесједио:

0227    “Хајд’ не лажи, Деспотовић-Ђуро!

0228    Није ово Змај-Обрчић Раде.„

0229    Ал’ је цару Раде говорио:

0230    “Пошљи, царе две стотин’ тураках

0231    да с’ у пољу самном огледају,

0232    па ћеш познат Змај-Обрчић Рада.„

0233    Царе пушти у Стамбол телара

0234    те искупи дв’је стотин’ Турака,

0235    изидоше у поље широко

0236    и за њима Змај-Обрчић Раде,

0237    од оружја ништа не узео,

0238    тек у руку топузину тешку,

0239    ћера Турке тамо и овамо,

0240    све их гађа тешком топузином,

0241    млоги мртви по земљи падоше,

0242    а остали грдни утекоше.

0243    И то гледа царе са дивана,

0244    опет Раде на диван изиде,

0245    царе Ђура гледа попријеко:

0246    “Копиљане, Деспотовић-Ђуро!

0247    Није ово Змај-Обрчић Раде,

0248    сад ћу твоју окинути главу!„

0249    Наљути се Змај-Обрчић Раде,

0250    за остру се сабљу дофати

0251    и цару је љуће бесједио:

0252    “Немој карат господара мога,

0253    јер можемо кавгу извадити,

0254    но избери пет стотин’ Тураках,

0255    ђе гођ знадеш у Стамбол јунака,

0256    да се самном пољем поћерају,

0257    а да познаш Змај-Обрчић Рада!„

0258    Царе пушта у Стамбол телала

0259    те покупи пет стотин’ Тураках,

0260    ђегођ знаде коња и јунака,

0261    изидоше у поље пространо,

0262    Раде јаше вранца од мејдана,

0263    све понесе од боја оруже,

0264    па изиде у поље широко,

0265    колико л’ се Раде наљутио,

0266    у Турке је јуриш учинио,

0267    стотину је на копје набио,

0268    а стотину топузом побио,

0269    а стотину сабљом изгубио,

0270    а стотину вранцем погазио

0271    и стотину савезао живе,

0272    пак их води цару на дивану,

0273    пушти вранца, иде на дивана,

0274    не потура свијетла оружја.

0275    Но колик’ се Раде наједио,

0276    за рамо је брке затурио,

0277    саставио самур с веђама,

0278    десну руку на сабљу турио,

0279    прије цара ријеч бесјеидо:

0280    “Позна л’, царе, Змај-Обрчић Рада?!„

0281    Цар је таде Раду бесједио:

0282    “Валах јеси за кога те кажу!

0283    Но нећ’ ли се потурчити, Раде?

0284    Везиром бих тебе учинио,

0285    дао бих ти небројено благо,

0286    у Стамбол ти дворе начинио,

0287    покрај двора цара честитога.„

0288    Ал’ је Раде цару бесједио:

0289    “Не бих ти се, царе, потурчио

0290    да ми дадеш твоје царовање!„

0291    Цар аџемски виче на џелата

0292    да Радову посијече главу,

0293    и одиста га изгубит га шћаху,

0294    зашто Раде аџемски не знаше

0295    да злу своме нада с’ испријека,

0296    ал’ ту бјеше ускок Радојица

0297    те бесједи Змај-Обрчевићу:

0298    “Потурчи се, Змај-Обрчић Раде!

0299    И мене су скоро потурчили,

0300    име дали Дели-Радојица,

0301    друго име Ђуро-Папаз-паша,

0302    треће, брате, обрни се за се!„

0303    Кад се Раде натраг обрнуо,

0304    примакли су дванаес’ џелатах,

0305    голе носе пале у рукама,

0306    тад’ и Раде своју сабљу трже

0307    те изгуби дванаес’ џелатах

0308    и до цара дванаес’ везирах,

0309    још хоћаше цара изгубити,

0310    ал’ утече у кавез цаклени,

0311    султаније затворише врата.

0312    Раде Ђура за руку прифати,

0313    изиђоше доље у авлију,

0314    а на добре коње посједоше,

0315    за њим’ иде ускок Радојица,

0316    богом куми: „Не остав’ ме, Раде!“

0317    И њег’ Раде за руку дофати,

0318    за Ђуром га на коња бачио,

0319    пак је остру сабљу повадио,

0320    кроз сокаке јуриш учинио,

0321    кога стиже и главу му диже,

0322    док изиде у поље широко,

0323    а изведе оба друга здраво,

0324    отидоше Смедереву граду,

0325    кад дођоше пред Ђурове дворе,

0326    тад’ је Ђуро Раду бејседио:

0327    “Слуго моја, Змај-Обрчић Раде!

0328    Ми од цара сиђет не смијемо,

0329    да бјежимо граду Дубровнику,

0330    у Млечића, у море дебело.„

0331    Ал’ је Раде Ђуру бесједио:

0332    “Иди, бјежи, Бранково кољено,

0333    а да би се из нас истребило!

0334    А ја нећу браћу оставјати,

0335    ни цвијељат моју стару мајку,

0336    но ћу овђе крвцу просипати,

0337    к’о сва браћа моја на Косову!„

0338    Оста Раде, оста Радојица,

0339    сам побјеже Деспотовић Ђуро

0340    са Јерином, име јој погибло,

0341    утекоше мору латинскоме.

0342    Затрло се име Бранковића,

0343    а и ш њиме сва српска несрећа,

0344    тек Србин се мучи на мејдану

0345    да поврати славу некадању.

0346    Па да сте нам здраво, витезови,

0347    све војводе, бани и кнезови!

0348    Ах без књиге свуђ’ је вазда руге,

0349    то да игда, већ познајмо сада,

0350    пак и бољем да с’ надамо када!

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Mlogostrucna nevjera