Корисничке алатке

Алатке сајта


марко_у_тавници_татарској

Марко у тавници татарској

Марко у тавници татарској је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Какав Марко бјеше делибаша,

0002    какве ли је допануо муке

0003    у тавнци од Хазака краља,

0004    у којој је вода до кољенах

0005    и јуначке кости до појаса,

0006    пуна му је змијах и акрепах.

0007    Ту се јадну Марку дојадило,

0008    наслоња се на пенџер тавнички,

0009    док угледа лијепу ђевојку,

0010    ћерку милу од Хазака краља,

0011    па ђевојку Марко сестримјаше,

0012    да отиде до Прилипа града,

0013    да доћера седам мазги блага,

0014    не би ли се Марко откупио.

0015    Ђевојка му за братску примила

0016    па отиде до њезина баба,

0017    све му каже што бесједи Марко

0018    он на шћерцу вику учинио:

0019    „Кујо једна, а не шћери моја!

0020    То ли си се сјаранила с Марком!

0021    Пуштат нећу из тавнице Марка,

0022    док м’ у воду ноге не оп’ану

0023    и акрепи руке не о’гризу,

0024    док му змије очи не испију,

0025    па ћу таде оправити слуге

0026    да изнесу из тамнице Марка,

0027    нека Марка сједу на чаршију,

0028    нека туцак сједи на сокаку,

0029    кад излази мало и велико,

0030    да му дају паре и динаре,

0031    да за своју намјењује душу.“

0032    Ал’ дјевојка отле поитала,

0033    она каза побратиму своме

0034    е га пуштит из тавнице неће.

0035    Он бесједи богом посестрими:

0036    „Ну отиди доље у чаршију

0037    те ми купи лист књиге бијеле

0038    и мурећеп чим се књиге пишу,

0039    оћу књигу ситну направити

0040    да оправим у Прилипа града

0041    старој мојој мајци Јевросими,

0042    старој мајци да с’ у ме не нада,

0043    вјерној љуби да се преудаје,

0044    сестри милој да с’ не куне мноме.“

0045    Ђевојка га хитро послушала,

0046    донесе му лист књиге бијеле

0047    и мурећеп чим се књиге пишу,

0048    на пенџере додавала Марку.

0049    Он ђевојци ријеч бесједио:

0050    „Ајд’ ми нађи књигоношу млада!“

0051    Баш док Марко књигу накитио,

0052    ђевојка му нађе књигоношу,

0053    нешће слати књигу до Прилипа,

0054    но ј’ оправи у град од Солуна

0055    побратиму Дојчил-капетану:

0056    „Ах чу ли ме богом побратиме!

0057    Јадне ти сам муке допануо,

0058    нећеш ли ме како избавити,

0059    оли како благом, ол’ јунаштовм.“!

0060    Отле оде млади књигоноша,

0061    а кад дође у град од Солуна,

0062    даде књигу Дојчил-капетану.

0063    А кад Дојчил књигу проучио,

0064    троструке га сузе пропануше,

0065    а за Марком богом побратимом:

0066    „Аха мене, богом побратиме!

0067    Запао си, Марко побратиме,

0068    ђе нам ништа благо не помага,

0069    мучно може помоћ’ и јунаштво.“

0070    Књигоношу натраг оправио:

0071    „Ајде кажи Марку побратиму,

0072    ја му ништа помоћи не могу.“

0073    А кад дође млади књигоноша,

0074    те то каза Марку Краљевићу,

0075    јадно се је Марко препануо,

0076    е те кости ту му останути.

0077    Кад се нешто Дојчин размислио,

0078    сам са собом таде бесједио:

0079    „Да сам каке муке допануо,

0080    побро би ме Марко избавио.“

0081    Па на слуге вику починио:

0082    „Извед’те ми дебела Лабуда,

0083    опаш’те га што тврђе можете,

0084    окитите што љепше имате,

0085    зауздајте ђемом аламанским!“

0086    Итро су га слуге послушале,

0087    како рече тако г’ опремше

0088    и Дојчил се дивно опремио,

0089    ођеде се што море најљепше,

0090    па он узе копје коштуницу,

0091    баш од баба што му је остало,

0092    па дебела закрочи Лабуда

0093    и овако ријеч бесједио:

0094    „Ја ћ’ избавит Марка побратима,

0095    ја л’ запанут и ја у тавницу!“

0096    Отле оде земљом и свијетом

0097    докле дође под Хазака града,

0098    ту на пољу чадор разапео,

0099    бојно копје поби крај чадора

0100    а за копје привеза Лабуда,

0101    па отоле књигу оправио:

0102    „Чуј ти мене, од Хазака краље!

0103    Ол’ ми пуштит из тавнице Марка,

0104    ја л’ ми хајде на мејдан јуначки,

0105    ја ли за се тражи мејданџију,

0106    о’ то троје које ти је драго.“

0107    А кад краљу књига допанула

0108    по граду је пуштио телела

0109    те Хазака града искупио,

0110    телала је у војску пуштио

0111    да по војсци тражи мегданџију.

0112    Он га тражи,не може га наћи,

0113    пак се стаде опремати краљу,

0114    свог изведе претила дорина,

0115    на готова њега закрочио,

0116    бојно копје на рамо турио,

0117    О бедрицу сабју опасао,

0118    па отоле на поље отиде

0119    док Дојчилу под чадора дође

0120    а Дојчин му ријеч бесједио:

0121    „Сједи, краље, да пијемо вино!“

0122    А краље му ријеч бесједио:

0123    „Устај, курво, мејдан дијелити!

0124    Ко добије - нека потље пије.“

0125    Скочи Дојчил о’ земље на ноге,

0126    а од копља коња одријеши,

0127    па на коња закрочи Лабуда,

0128    бојно копје узео у руку,

0129    чадор нешће помијерат ништа

0130    но нада се још пит под њим вино.

0131    Сретоше се добра два јунака,

0132    тада рече Дојчил капетане:

0133    „Хоћу ли ти бјежат на Лабуду

0134    да ме гађаш копјем коштуницом?“

0135    „Ајде, вели, бјежи, ћераћу те!“

0136    Он побјеже пољем на Лабуду,

0137    краљ га гађа копјем убојнијем,

0138    но му бјеше Лабуд од Мејдана

0139    те му паде на прва кољена -

0140    високо га копље претурило.

0141    Тад побјеже краље на дорину,

0142    а ћера га Дојчин на Лабуду

0143    и гађа га копјем коштуницом

0144    те га бјеше добро погодио

0145    погоди га у свилена паса,

0146    за бојно га седло приковао,

0147    у захору седло помјерио,

0148    седло с краљем под коња пануло,

0149    а допаде Дојчил-капетане

0150    те му русу главу посјекао,

0151    на дората седло исправио,

0152    па отиде отле под чадора

0153    те с’ уморан вина напојио,

0154    па краљеву главу доватио,

0155    на бојно је копје натакнуо,

0156    сам на коња закрочи Лабуда,

0157    сам отиде у Хазака града,

0158    разбјежа се мало и велико,

0159    тек од града заклопише врата,

0160    он довати балту од челика,

0161    љ њом у врата био ударио,

0162    сломи врата на седам коматах,

0163    у Хазака уљегао града,

0164    кроз оканце углед’о га Марко,

0165    углед’о га па га дозивао:

0166    „Пуно мене, драги побратиме!“

0167    Па отиде Дојчин-капетане,

0168    он отиде тавници на врата

0169    и довати балту од челика,

0170    од тавнице саломио врата

0171    те изведе из тавнице Марка.

0172    Ма какав је из тавнице Марко:

0173    јуначко му потавњело тело,

0174    руса коса пала до појаса.

0175    Оде с побром на краљеву кулу,

0176    још му Шарац бјеше у животу,

0177    чуда ради краље га држаше,

0178    ал’ се ником јахат не даваше.

0179    Марку побро косу обријао,

0180    напоје се вина црвенога,

0181    ту стајаше за петнаест данах,

0182    докле живот Марко заузео,

0183    а нико им ништа не смијаше

0184    него чине што је њима драго,

0185    па краљево покупише благо,

0186    седам мазги блага поћераше

0187    а одоше из Хазака града

0188    и краљево дијелише благо,

0189    даде Марко побру старјешинства,

0190    даде њему цио товар блага

0191    и даде му богом посестриму,

0192    а краљеву љепоту ђевојку,

0193    па одоше, дома свадбоваше.

0194    И то било кад се помињало.

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Marko u tavnici tatarskoj

марко_у_тавници_татарској.txt · Последњи пут мењано: 2021/05/26 14:36