Змај огњени и госпођа Милица је српска народна пјесма. Објављена је у овом облику у дјелу: Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940.

Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци. По именима у пјесми се често лако може утврдити да ли је пјесма српска, хрватска, или муслиманска. У неким случајевима то је знатно теже.

0001    Љепо ти је подранит раније,

0002    Како рани Крушевац-Лазаре,

0003    Рано рани у рамне Котаре

0004    Поред с њиме Милица госпођа.

0005    Они иду у рамне Котаре

0006    Ка Ружици ка цркви божијом.

0007    И ту су се Богу помолили,

0008    Помолили Богу по закону.

0009    Када су се Богу помолили,

0010    Изиђоше из бијеле цркве,

0011    Изиђоше у поље широко,

0012    Па ми сједу у траве зелене.

0013    Гледала их котарска господа,

0014    Па су они собом говорили:

0015    „Мили Боже, чуда великога!

0016    Л’јепа ти је Милица госпођа:

0017    У струку је танка и висока,

0018    А у лицу б’јела и румена,

0019    Ма је њоме лице потамњело.

0020    Ол је когођ б’јелу двору кори,

0021    Да не има од срца порода,

0022    Ол је љуби који други јунак?

0023    То не чује госпођа Милица,

0024    Него чуо Лазар-господаре,

0025    Па ми иду двору бијеломе.

0026    Кад су дошли двору бијеломе,

0027    Ту су они сјели починути,

0028    Ал је Лазар љуби говорио:

0029    „О Милице, моја љуби драга!

0030    Што те питам, хој ми казат право?

0031    Кажи мени, моја љуби драга!

0032    Од шта ти је лице потамњело?

0033    Кунем ти се и вјеру ти давам,

0034    Да ти ништа учинити не ћу.“

0035    Кад Милица њега разумјела,

0036    Господару Лазу говорила:

0037    „У Богу ти, драги господаре!

0038    Што ме питаш, ријет ћу ти право,

0039    Од шта ми је лице потамњело.

0040    Кад ја млада у чардаке пођем,

0041    К мен’ долети огњевити змаје,

0042    Он долети из Пролог-планине,

0043    Он ми љуби лиц бијелога.

0044    Ал те молим, господаре Лазо!

0045    Узми сабљу, одс’јеци му главу,

0046    Либерај ме огњевита змаја.“

0047    Ал је Лазар љуби говорио:

0048    „Љуби моја, мило добро моје!

0049    Кад до вечер пођеш у чардаке,

0050    Кад ти дође огњевити змаје,

0051    Ти га питај, моја љуби драга!

0052    Кога би се погинут страшио.“

0053    Кад је оно по вечери било,

0054    Она иде госпођа Милица,

0055    Она млада иде у чардаке.

0056    Бијели је прозор отворила,

0057    А на прозор износила главу,

0058    Па погледа уз Пролог-планину.

0059    Сва планина сунцем засјалала

0060    Од проклета огњевита змаја.

0061    Он подвије крила испод себе,

0062    Па ми к њоме лети у чардаке.

0063    Колика је божја ноћца била,

0064    Сву ноћ јом је лице приљубио.

0065    Кад је сјутра б’јела зора била,

0066    Ма говори госпођа Милица:

0067    „Господаре, огњевити змаје!

0068    Што те питам, хој ми ријет право,

0069    Кога би се погинут страшио?“

0070    Кад је чуо огњевити змаје,

0071    Омлати јом тешку заушницу.

0072    Како ми је лако ударио,

0073    Два јом здрава зуба извадио,

0074    А четири с мјеста помакнуо,

0075    Низ лишце је крвца полијева.

0076    Ал је она њему говорила:

0077    „Господаре, огњевити змаје!

0078    Зашто си ме тако ударио,

0079    Кад ти ништа учинила н’јесам?“

0080    Ал је змаје њоме говорио:

0081    „О Милице, моја љуби драга!

0082    Што си мене упитати дошла,

0083    Кога би се погинут страшио?

0084    Ол ћеш казат господару твому?“

0085    Ал је она њему говорила:

0086    „Тврда вјера, огњевити змаје,

0087    Тврда вјера, не помогла мене!

0088    Да никому казивати не ћу.

0089    Да ми ниси мому срцу мио,

0090    Не би овди млада долазила,

0091    Долазила млада у чардаке.

0092    И још жалим, драги господаре!

0093    Гдје се јутрос јеси одоцнио,

0094    Када будеш лећет у планину,

0095    Да те когод у путу не срете.“

0096    Али јом је змаје говорио:

0097    „Чујеш мене, моја љуби драга!

0098    Кад ме питаш, ријет ћу ти право,

0099    Кога би се погинут страшио:

0100    Колико је све равно Крушево

0101    И у њему младијех јунака,

0102    И јунака и бритких сабаља,

0103    Никога се припануо не би,

0104    Нити би ме ико погубио,

0105    Него само један има јунак,

0106    По имену Анђелића Вуче,

0107    Јер он има тешку топузину,

0108    Гдје удара, у двоје раставља.

0109    Једном сам му на мегдану био,

0110    Да му змаје н’јесам убјегнуо,

0111    Био би ми главу откинуо.“

0112    Па подвије крила испод себе

0113    И полети уз Пролог-планину.

0114    А да видиш Милице госпође!

0115    Скочила се на ноге лагане,

0116    Господару иде у камаре

0117    И она је њему говорила:

0118    „Господаре, Крушевац-Лазаре!

0119    Једва ми је огњевити змаје,

0120    Он је једва мени казивао,

0121    Кога би се погинут страшио,

0122    И овако мени говорио:

0123    Колико је све равно Крушево,

0124    И у њему младијех јунака,

0125    И јунака и бритких сабаља,

0126    Да га нико не би погубио,

0127    Нити би се кога припануо,

0128    Нег јунака Анђелића Вука.

0129    Да је Вуче у мегдану добар,

0130    Да он има тешке топузине,

0131    Гдје удара, у двоје раставља.

0132    Да му једном на мегдану био,

0133    Да му змаје није убјегнуо,

0134    Био би му главу откинуо.“

0135    Кад то чује Крушевац-Лазаре,

0136    То је њему јако мило било.

0137    Брзо кити листак књиге мале,

0138    А на руке Анђелића Вука.

0139    Овако му у том књизи малом:

0140    „Пријатељу, Анђелићу Вуче!

0141    Да си брзо у двору у мене!“

0142    Када њему мала књига дође,

0143    Књигу лего Анђелићу Вуче,

0144    Кад видио, што му књига каже,

0145    Он је свога коња направио

0146    И узимље тешку топузину,

0147    Па он иде у равно Крушево.

0148    Кад је дошо у равно Крушево,

0149    А прид дворе Крушевца Лазара,

0150    Према њему Лазар ишетао

0151    И под њиме коња испримао.

0152    Коња води у росне ливаде,

0153    Њега води на куле високе,

0154    Па га стави за свијетле софре,

0155    Па му даде благоват лијепо.

0156    Кад су они благовали л’јепо,

0157    Онда њему Лазо говорио:

0158    „Пријатељу Анђелићу Вуче!

0159    Н’јеси дошо б’јелу двору моме,

0160    Да ти пијеш црвенику вино,

0161    Нег да згубиш огњевита змаја,

0162    Што ми љуби моје љуби драге.“

0163    Ма је њему Вуче говорио:

0164    „Пријатељу, Крушевац-Лазаре!

0165    Да сам знао, Анђелића Вуче!

0166    Не би ти се био помакнуо,

0167    Нити дошо у равно Крушево,

0168    Јер је трудно, Крушевац-Лазаре!

0169    Јер је трудно змаја погубити.

0170    Ма кад сам се довле замучио,

0171    Ево ћу га данас погубити.“

0172    Кад је оно по вечери било,

0173    Свак ми иде у своје одаје,

0174    Али млада госпођа Милица,

0175    Она млада у чардаке иде,

0176    А за њоме Анђелића Вуче.

0177    Он ми Вуче за вратим остане,

0178    Па је б’јели прозор отворио,

0179    А на прозор главу износио:

0180    Кад се њему погледати дало,

0181    Погледати уз Пролог планину:

0182    Сва планина сунцем засјајала

0183    Од проклета огњевита змаја.

0184    Он подвије крила испод себе.

0185    Па ми змаје лети у чардаке.

0186    А кад змаје у чардаке дође,

0187    Кад угледа Анђелића Вука,

0188    Овако је њему говорио:

0189    „Кудгод идем огњевити змаје,

0190    Туда и ти, Анђелићу Вуче!“

0191    А да видиш Анђелића Вука!

0192    Он подигне тешку топузину,

0193    Па удари огњевита змаја.

0194    И Вуку је добра срећа била,

0195    По ср’једи је њега ухитио,

0196    У двије га поле раставио.

0197    Колика је кула Лазарева,

0198    Сва је кула крвим потонула

0199    Од проклета огњевита змаја.

0200    Па је Вуче говорио њоме:

0201    „Не страши се, моја госпођице!

0202    То је крвца огњевита змаја.“

0203    Па удари Анђелића Вуче

0204    Топузином госпођу Милицу.

0205    А како је лако ударио,

0206    Три змајића из ње испанула.

0207    А завика Крушевац-Лазаре:

0208    „Бог т’ убио, Анђелићу Вуче!

0209    Што учини моја љуби драга,

0210    Да си ми је тако обранио?“

0211    А говори Анђелићу Вуче:

0212    „А не бој се, Крушевац-Лазаре!

0213    Твојом љуби ништа бити не ће.

0214    Ти доведи три добра л’јечника,

0215    Они ће ти извидат Милицу.“

0216    Кад то чуо Крушевац-Лазаре,

0217    Он добави три добра л’јечника,

0218    Па видаше Милицу госпођу.

0219    Брзо млада ране пребољела.

0220    А он јунак Анђелићу Вуче,

0221    Он узимље три мала змајића,

0222    Па их баци небу под облаке,

0223    На топуз их тешки дочекује,

0224    Да од врага не остаје трага.

0225    А говори Крушевац Лазаре,

0226    Он говори Анђелићу Вуку:

0227    „Пријатељу, Анђелићу Вуче!

0228    Ето теби у двору у мене,

0229    Узми блага, колико ти драго,

0230    И ти узми добра коња мога.“

0231    Ал је њему Вуче говорио:

0232    „Што ће мени, Крушевац-Лазаре!

0233    Што ће мени силно твоје благо,

0234    Кад ја имам блага и одвише?“

0235    Па он оде двору бијеломе,

0236    А остане огњевити змаје,

0237    Он остане у Лаза на кули.

• Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940. НАПОМЕНА: Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци.

---

Zmaj ognjeni i gospodja Milica