Добро дошли на Српску енциклопедију

Задужбина

Задужбина, задушбина или задушје,1) трајан поклон у виду приватне имовине или доброг дела, које задужбинар завештава, за остваривање друштвено корисних циљева, на начин како је он то сам замислио. Задужбина може бити све оно што се поклања цркви, манастиру, народу, држави или родном крају, али најчешће оз­начава манастирско или црквено здање, подигнуто зарад душе и вечитог спасења задужбинара или његових ближњих и драгих. Циљ сваке задужбине је да се њеним правилним коришћењем и управљањем остварују циљеви и жеље задужбинара, али и да се вредност задужбине очува током дужег времена,2) чиме се задужују они којима се задужбина оставаља, да се у том смислу о њој и брину.

Историјат

У сваком народу су постојали људи који су подизали задужбине, с намером да тако обележе своје животе и представе их успешним. Међутим:

„Мало који народ у свом језику има реч задужбина, која значи и рад, живот, заветовање, а не само прилог за душу.” Патријарх Павле — „Без осуда, отворено, очински“

Почеци задужбинарства се јаваљају приликом стварања срп­ске средњовековне државе, у време династије Немањића,3) који су задужбинарство утемељили као морални кодекс и државни програм.4) Сви владари ове лозе су осећали наклоност и љубав према градњи манастира.5) Немањићи и њихови настављачи градили су своје задужбине, манастире са школама и болницама, не само на територији Србије, већ и далеко од њених граница, без икаквих територијалних претензија, знајући да својим задужбинама славе српски народ.6)

Њихове задужбине, осим што су биле стециште ходочасника и монаха.7) и се­дишта архије­реја, представљале су места окупљања народа, на којима су се доносиле значајне (историјске) одлуке.8) У њима су се налазили преводилачки и издавачки центри, отваране духовне и занатске школе, путници добијали склониште, храну и помоћ.9) Средњовековни манастири су остали као трајан архитектонски и сликарски запис о владарима, духовном стању и свеукупном друштвеном напретку тога доба.10) У њима су сачувана гробна места српских владара, властеле и црквених великодостојника.11) Истовремено они су представљали дипломатска представништва и медијске центре, у времену када су се вести шириле само од уста до уста.12)

О важности и значају средњовековних задужбина код Срба говоре и народне песме. У време борбе за национално ослобођење од турског ропства, задужбине су допринеле грађењу и учвршћивању идеје о српској државотворности и континуитету.13)

У почетку су задужбине најчешће остављали владари, имућна властела или свештена лица, али после пропасти српског царства, оснивачи многих манастира и цркава су били углавном монаси, док је прави ктитор и приложник био сам народ.14)

У току турске владавине дошло је до стагнације. Задужбинарство је постојало, али у много мањим размерама и веома спорадично. Ипак и Турци или јаничари нашег порекла су такође били задужбинари. Они су на нашим просторима градили чесме, безистане, мостове и друге цивилне грађевине. Међу задужбинарима је био и Мехмед-паша Соколовић, који је изградио мост на Дрини, код Вишеграда.15)

После Велике сеобе Срба, 1690. посебно су значајни манастири на Фрушкој гори, где су преношене мошти носилаца српског средњовековног државног легитимитета: Стефана Првовенчаног, цара Уроша V Немањића, Бранковића, кнеза Лазара, које су после ношене све до Сентандреје.16)

Задужбинарство је нарочито ојачано са стварањем грађанског друштва током 18. века, усмеравајући се ка просветитељству и развоју школства, оснивањем Богословије и Гимназије у Сремским Карловцима, већ 1914. године, основано у Министарству просвете је формирано посебно Задужбинско одељење.17)

Прави пример је Задужбина Мише Анастасијевића, који је, поред кнеза Милоша, био најбогатији човек у Србији 19. века. Он је палату коју је првобитно сазидао као дом за своју ћерку и зета, 1863. године је поклонио „свом отечеству”, о чему је остало сведочанство на фасади ове грађевине на Студентском тргу. Други велики задужбинар је био Илија Милосављевић Коларац, који је 1857, заједно са војводом Томом Вучићем основао Фондза помињање оних који су изгинули за отаџбину, а сам коларац Коларац је 1861. године основао Књижевни фонд, из којег се давала награда за књижевна дела написана ћирилицом, тестаментом је оставио одредницу за касније оснивање Коларчевог универзите. Никола Спасић, успешни трговац, чија је имовина у Кнез Михаловој улици била огромна, своју имовину након смрти (1916) је оставио српском народу ради остварења привредног развој. Задужбина Николе Спасића била равна Нобеловој фондацији.18)

Задужбинари су били и Ђока Влајковић, Влајко Каленић (Каленић пијаца) и Алекса Крсмановић (зграда Протокола на Теразијама).19) Већина задужбина у Србији међутим била је завештана двема најзначајнијим институцијама — Универзитету у Београду и Српској краљевској академији. Највећи добротвор Универзитета у Београду био је Лука Ћеовић Требињац, велики трговац и велики љубитељ науке, који је Универзитету завештао огромну непокретну имовину. Универзитету је 7.777 хектара поклонила и краљица Наталија Обреновић, која је после убиства краља Александра, постала наслед ниник његове имовине. САНУ се већим делом издржавала приходима од задужбина, њој су поклањали поједини српски академици, а најзначајнији међу њима је био Михајло Пупин.20) На територији Хабзбуршке монархије Матица српска је имала више од 80 задужбина. Прва је била Текелијанум, који је 1838. основао српски велепоседник Сава Текелија Поповић. У њему су били смештени сиромашни студенте у Пешти.21)

Између два светска рата задужбинарство је добило посебан замах,22) а међу задужбинарима је било богатих индустријалаца, велетрговаца, министара, угледних професора и официра, црквених великодостојника и политичара.23)

После Другог светског рата задужбинарство је готово сасвим замрло. Сматрало се да средства задужби­нара и народних добротвора више неће бити патребна, те је на њихову имовину примењен закон о експропријацији и национализацији. За одузимање непокретне имовине, није исплаћивана никаква надокнада (противувредност) или је исплаћивана у далеко нижем износу од њихове стварне вредности,24) а на задужбинама су уклањана имена и друге ознаке о задужбинарима, док новчана средства хартије од вредности (менице и државни папири), нису могле да се наплате и временом су изгубли вредност због инфлације.25)

Галерија

Литература

1) , 4) , 6) , 7) , 12)
Борис Субашћ, 2. 8. 2015.
2) , 14)
Славко Вејиновић, 2012, стр. 16
3) , 5) , 8) , 9) , 11) , 13) , 22)
Славко Вејиновић, 2012, стр. 17
10) , 16) , 17) , 23)
Зоран Радисављевић, 7. 5. 2012.
15)
Гордана Гордић, 2012, стр. 10
18) , 19)
Гордана Гордић, 2012, стр. 12
20) , 21)
Гордана Гордић, 2012, стр. 13
24) , 25)
Славко Вејиновић, 2012, стр. 18
Штампање