Етолски поход (често зван и Демостенов етолски поход), представљао је неуспешну атинску офанзиву у северозападној Грчкој 426. пре Христа током Архидамовог рата. Атињани су 426. пре Христа послали у Коринтски залив Демостена као заповедника и флоту од 30 бродова. Чим је стигао сакупио је савезнике и опседао Леукаду. Пре краја опсаде наговорили су га Месењани да дигне опсаду и да нападне Етолију. На путу од Леукаде до Етолије напустио га је део савезника, незадовољан променом стратегије. У почетку инвазије суочио се са слабим отпором, па је лако заузео неколико места. Након заузимања Егитија непријатељ је нападао Демостенову војску користећи планински терен и могућности да напада са узвишења. Демостенова војска је почела да се повлачи, а касније се суочила са тешким поразом. Велики део војске погинуо је током повлачења. Атински пораз охрабрио је спартанске савезнике у том региону. Ипак Демостен је успео да врати углед бриљантном обраном Наупакта и Акарнаније.¹⁾

Атина је након слома Митиленског устанка постала агресивнија током лета 426. пре Христа. У исто време Атињани су послали две велике флоте. Једну флоту од 60 бродова под заповедништвом Никије послали су да нападне Мелос, а онда Беотију.²⁾ Другу упола мању флоту под заповедништвом Демостена и Прокла послали су око Пелопонеза да би дејствовали на северозападу и у Коринтском заливу.³⁾ Када су стигли на северозападно ратиште малој атинској војсци дошли су у помоћ месенски хоплити из Наупакта, 15 керкирских бродова, велики број Акарнанаца и мањи број других атинских савезника.⁴⁾ Са том значајном силом Демостен је напао леукадски гарнизон и након победе блокирао је град Леукаду. Леукада је била значајна пелопонеска база у том подручју. Акарнанци су се залагали да се заузме град. Месењани из Наупакта наговорили су Демостена да уместо опсаде Леукаде нападне Етолију, која је стално угрожавала Наупакт.⁵⁾ Тукидид напомиње да се Демостен одлучио за етолски поход деломично због тога да удовољи Месењанима, а деломично и због тога што је желео да након проласка кроз Етолију дође до Фокиде, ту повећа своју војску и онда нападне Беотију са слабо брањене западне стране.⁶⁾ Пошто је Никија тада нападао Беотију на источном фронту, Демостен је по свој прилици разматрао могућност да присили Беоћане да се боре на два фронта. Напустио је Луеукаду и кренуо је према Етолији, али напустио га је део савезника. Разочарани одустајањем од опсаде Леукаде Акарнанци се нису придружили његовом походу,⁷⁾ а поред тога и петнаест керкирских бродова се вратило кући.

Успоставио је базу у Енону у Локриди.⁸⁾ Почео је да напредује кроз Етолију, а план му је био да се у унутрашњости Етолије сретне са Локранима, који су били етолски непријатељи. Три дана Демостен је напредовао сваки дан заузимајући један град.⁹⁾ Трећи дан је заузео Тихиј и ту се зауставио, а плен је послао у Еупалиј у Локриди. Неки историчари сматрају да се Демостен требао срести са Локранима у Тихију или пре њега, па се због тога задржао у Тихију.¹⁰⁾ Локрани су ратовали слично као Етолци, са много бацача копља, па су могли да буду Демостену од велике користи.¹¹⁾ Пошто није било Локрана Атињанима су највише недостајали лаки стрелци, а ту су Етолци били најјјачи.¹²⁾ Месењани су охрабривали Демостена и потицали га да настави са нападима, да иде што брже и да не чека, јер на тај начин спречава да се Етолци сакупе у довољном броју.¹³⁾ Међутим савети Месењана били су застарели пошто су Етолци сазнали за Демостенове намере, па су се сакупили у довољном броју. Демостен није сачекао Локране и то се показало кобним за његов поход.¹⁴⁾ Напредовао је до Егитија, којега је лако заузео. Међутим није могао даље да напредује. Пре него што је Демостен ушао у Егитиј становништво Егитија повукло се на висове око града а и ту им се прикључила етолска војска.¹⁵⁾ Када је атинска војска кренула даље напали су их Етолци са околних висова. Нападали би их копљима, а када би атинска војска кренула на њих они би се повлачили.¹⁶⁾ Били су недостижни за тешко оклопљене хоплите. Увек би изнова нападали, па онда узмицали. Демостен се могао послужити једино стрелцима против етолске војске. Када је погинуо заповедник стрелаца исцрпљени атински стрелци су се расули, а онда их је следио остатак атинске војске.¹⁷⁾ Након тога уследио је покољ. Погинуо је војсковођа Прокло, а погинуо им је и месенски водич, па више војска није знала ни куда да се креће. Атинска војска је бежала, али пошто нису знали путеве упадали су у кланце у којима су гинули. Лако наоружани Етолци достизали су и убијали копљима непријатељску војску. Већина атинске војске је залутала и зашла у шуму без излаза, па су их Етолци окружили ватром и запалили.¹⁸⁾ Погинуло је 120 атинских хоплита и много савезничке војске.

Када су се вратили у Наупакт поражени Атињани су отпловили кући. Демостену је био озбиљно угрожен углед, а и бојао се Атињана, па је одлучио да се не враћа кући.¹⁹⁾ Неколико месеци након тога стратешка ситуација се стабилизовала, а Демостен је повратио свој углед победом у бици код Олпа.

• Тукидид, Историја Пелопонеског рата
• Доналд Каган, Архидамов рат (Kagan, Donald. The Archidamian War (Cornell, 1974). ISBN 0801497140)

Demostenov etolski pohod