Садржај
Бјелице
Бјелице је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
Текст пјесме
0001 Подиже се Кузман од Бјелицах
0002 и за њим су три четири друга,
0003 а отиде преко Горе Црне,
0004 доклен дође нахији Црмничкој
0005 у малехно село Бољевиће.
0006 Отолен је књигу написао,
0007 а шиље је у Бар на крајину,
0008 баш на руке барском Мехмед-аги:
0009 „Мехмед-ага, слушај што ти пишем!
0010 Ако зулум нећеш оставити
0011 што га чиниш барској сиротињи,
0012 кунем ти се вјером и законом,
0013 ал’ ћу моју изгубити главу
0014 али твоју пријед окинути.“
0015 Кад Мехмета књига допанула
0016 и кад виђе што му Кузман пише,
0017 подруга се књизи Кузмановој,
0018 и овако ријеч бесједио:
0019 „Чудна Валха, јад га задесио!
0020 Који мене предаје законе
0021 како имам запов’једат раји!
0022 Сад он каже у књизи овојзи:
0023 ако њега послушати нећу
0024 да ми хоће главу окинути,
0025 ка да сам му свезан украј пута
0026 баш за грмен од јеле зелене.“
0027 Пак је Вуку књигу отписао:
0028 „Чујеш ли ме, Кузмановић-Вуче!
0029 Што ми пишеш од горе хајдуче,
0030 да не прштим лашку сиротињу,
0031 ја везира за то не обадам
0032 кад ја имам од цара фермана,
0033 а раја је Турчину нафака.“
0034 Кад Кузману така књига дође
0035 и кад био књигу разумио,
0036 причекао за неђељу данах,
0037 па је малу чету сакупио
0038 и отиде Суторман-планином,
0039 докле дође Шари поноситој.
0040 Ту су један данак преданили
0041 и бијеле куле разгледали
0042 по Крајини и по Бару граду.
0043 А кад била нојца долазила,
0044 отидоше Бару проз вароша,
0045 докле бегу до дворовах доше,
0046 па дружини вуче бесједио:
0047 „Ја отидох у бијелу кулу
0048 да од куле ја отворим врата,
0049 а ви стан’те пред врата од куле.“
0050 То им река, па Вук ускочио,
0051 ал’ га клети опазише Турци,
0052 не даше му отворити врата,
0053 већ у кулу Вука затворили,
0054 а четири пушке опалише,
0055 тек олово не приону Вуку.
0056 Па Вук ужди двије пушке мале,
0057 те погоди агу Мехмет-агу
0058 и Османа, брата агинога;
0059 још Вук аги токе уграбио
0060 и четири пушке срмајлије,
0061 па изиде пред бијелу кулу,
0062 ал’ пре’ кулу не нађе дружину,
0063 он помишли да су му утекла,
0064 те овако њима бесједио:
0065 „О хрђава браћо и дружино!
0066 Да грдно ли мене издадосте,
0067 а да бисте код бога платили!“
0068 Кад лелекну нешто на врх куле:
0069 „Јаох, Вуче, срамотно л’ погибе!
0070 Ми ал’ ћемо изгубити главе,
0071 али ћемо тебе осветити!“
0072 А Вук им је био завикао:
0073 „Не погибох, но слазите амо!“
0074 То дружина њега разумјела,
0075 брж’ сидоше са бијеле куле
0076 и с Вуком се они састадоше.
0077 У Црмницу отле се вратише,
0078 из Црмнице здраво у Бјелице.
Литература
- Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
Bjelice