Болани Дојчин

Болани Дојчин је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

Текст пјесме

0001    Разбоље се војвода Дојчине

0002    У Солуну граду бијеломе,

0003    Боловао за девет година;

0004    Па Солуна не зна за Дојчина,

0005    Они мисле, да је преминуо.

0006    То се чудо на далеко чуло,

0007    Чак далеко у земљу Арапску,

0008    Зачуо је Усо Арапине,

0009    Једнак чуо, једнак седла вранца,

0010    Право оде ка Солуну граду,

0011    Те он паде под Солуна града,

0012    Под Солуна у поље широко,

0013    Усред поља шатор разапео,

0014    Од Солуна иште заточника,

0015    Да изиђе њему на мејдана,

0016    Да јуначки мејдан подијеле.

0017    У Солуну не има јунака,

0018    Да изиђе њему на мејдана:

0019    Дојчин био, па се разбољео;

0020    Био Дука, па га боли рука;

0021    Јест Илија луда аџамија,

0022    Оно боја није ни виђело,

0023    А камо ли с киме учинило,

0024    Та ако би оно и изишло,

0025    Ал’ му не да остарила мајка:

0026    „Не, Илија, луда аџамијо!

0027    „Тебе хоће Арап преварити,

0028    „Те ће ми те луда погубити,

0029    „Оставити саморану мајку.”

0030    Кад то виђе црни Арапине,

0031    Ђе јунака у Солуну нема,

0032    Да изиђе њему на мејдана,

0033    На Солун је порез ударио:

0034    Све на двора по јалова овна,

0035    По фуруну љеба бијелога,

0036    И по товар вина црвенога,

0037    И по кондир жежене ракије,

0038    И по двадест жутијех дуката,

0039    И по једну лијепу ђевојку,

0040    Ја ђевојку, ја невјесту младу,

0041    Којано је скоро доведена,

0042    Доведена, јоште не љубљена.

0043    Сав је Солун порез изредио,

0044    Редак дође двору Дојчинову;

0045    Али Дојчин никог не има,

0046    До имаде љубу вијерницу

0047    И Јелицу своју милу сеју;

0048    Оне јадне порез састављале,

0049    Ал’ га нико да однесе нема,

0050    Јер га Арап приватити не ће

0051    Без Јелице лијепе ђевојке.

0052    Оне су се јадне узмучиле;

0053    Сједе Јела брату више главе,

0054    Рони сузе низ бијело лице,

0055    Те је брату лице покапала;

0056    Тад’ се јадан Дојчин разабрао,

0057    Па бесједи болани Дојчине:

0058    „Двори моји, огњем сагорели!

0059    „А каде ми брже прокапасте?

0060    „Да ми није умријети с миром.”

0061    Проговара Јелица ђевојка:

0062    „О мој брате, болестан Дојчине!

0063    „Нису твоји двори прокопали,

0064    „То су сузе Јелице сестрице.”

0065    Тад’ говори болестан Дојчине:

0066    „Што је селе, ако Бога знадеш!

0067    „Ал’ је вама љеба нестануло?

0068    „Али љеба, ал’ црвена вина?

0069    „Али злата, ал’ бијела платна,

0070    „Немаш чиме на ђерђефу вести,

0071    „Немаш чиме, ал’ немаш по чему?”

0072    Проговара Јелица ђевојка:

0073    „О мој брате, болани Дојчане!

0074    „Доста имам љеба бијелога,

0075    „А још више вина црвенога;

0076    „Доста злата и бијела платна,

0077    „Имам чиме на ђерђефу вести,

0078    „Имам чиме, и имам по чему;

0079    „Ал’ да видиш и друге невоље;

0080    „Јест дошао Усо Арапине.

0081    „Под Солуна у поље широко,

0082    „Од Солуна иште заточника,

0083    „Да изиђе њему на мејдана;

0084    „У Солуну не има јунака,

0085    „Да изиђе њему на мејдана;

0086    „А кад виђе црни Арапине,

0087    „Он удари порез на Солуна:

0088    „Све на двора по дебела овна,

0089    „По фуруну љеба бијелога,

0090    „И по товар црвенике вина,

0091    „И по кондир жежене ракије,

0092    „И по двадест жутијех дуката,

0093    „И по једну лијепу ђевојку,

0094    „Ја ђевојку, ја невјесту младу;

0095    „Сав је Солун порез изредио,

0096    „Редак дође на твоје дворове:

0097    „Ти не имаш брата никаквога,

0098    „Да саставља порез Арапину,

0099    „Но смо јадне саме састављале,

0100    „И ми јесмо порез саставиле,

0101    „Ал’ га нико однијети нема,

0102    „Јер га Арап приватити не ће

0103    „Без Јелице баш твоје сестрице;

0104    „А чу ли ме, болестан Дојчине,

0105    „Ја не могу љубит’ Арапина,

0106    „Чу ли брате, за живота твога.”

0107    Таде рече болани Дојчине:

0108    „Хеј Солуне, огњем сагорео!

0109    „Ђе у тебе не има јунака,

0110    „Да изиђе Арапу на мејдан,

0111    „Но ми не би умријети с миром.”

0112    Па дозива љубу Анђелију:

0113    „Анђелија, моја вјерна љубо!

0114    „Јел’ ми јоште у животу доро?”

0115    Проговара љуба Анђелија:

0116    „Господару, болестан Дојчине!

0117    „Јесте тебе доро у животу,

0118    „И добро сам угојила дора.”

0119    Тад’ бесједи болани Дојчане:

0120    „Анђелија, моја вјерна љубо!

0121    „Иди узми дора дебелога,

0122    „Те га води моме побратиму,

0123    „Побратиму Петру налбантину,

0124    „Да ми кује вересијом дора,

0125    „Хоћу исти Арапу на мејдан,

0126    „Хоћу исти, ако доћи не ћу.”

0127    Једнак њега љуба послушала,

0128    Она узе дора дебелога,

0129    Одведе га Петру налбантину,

0130    Кад је виђе Перо налбантине,

0131    Још је њојзи био говорио:

0132    „Снахо моја, танка Анђелија!

0133    „Зар је мене побро преминуо,

0134    „Те ти водиш дора на продају?”

0135    Ја говори дилбер-Анђелија:

0136    „Мој ђевере, налбантине Перо!

0137    „Није тебе побро преминуо,

0138    „Но се тебе побро поздравио,

0139    „Да му кујеш вересијом дора,

0140    „Да он иде Арапу на мејдан;

0141    „Кад се врати, да ти потков плати.”

0142    Проговара налбантине Перо:

0143    „Анђелија, моја снахо мила!

0144    „Ја не кујем коње вересијом;

0145    „Да ми дадеш твоје оке чарне,

0146    „Да их љубим, док се побро врати

0147    „И док мене потковицу плати.”

0148    Анђелија љута и проклета,

0149    Она плану, како ватра жива,

0150    Па одведе некована дора,

0151    Те доведе болесну Дојчину.

0152    Вели њојзи болани Дојчине:

0153    „Анђелија, моја вјерна љубо!

0154    „Јел’ ми побро дора потковао?”

0155    Писну Анђа, како љута гуја:

0156    „Господару, болани Дојчине!

0157    „Бог убио твога побратима!

0158    „Он не кује коња вересијом,

0159    „Но он иште моје очи црне,

0160    „Да их љуби, док му потков платиш;

0161    „Ја не могу налбанте љубити,

0162    „Та, Дојчине, за живота твога.”

0163    Кад то чуо болестан Дојчине,

0164    Он говори вијерници љуби:

0165    „Анђелија, моја вјерна љубо!

0166    „Оседлај ми дора дебелога,

0167    „Изнеси ми копље убојито.”

0168    Па дозивље сестрицу Јелицу:

0169    „О Јелица, моја мила сејо!

0170    „Донеси ми једну крпу платна,

0171    „Утегни ме, селе, од бедара,

0172    „Од бедара до витих ребара,

0173    „Да се моје кости не размину,

0174    „Не размину кости мимо кости.”

0175    Хитро су га обје послушале:

0176    Љуба седла дебела дората,

0177    И износи копље убојито;

0178    А сеја је доносила платно,

0179    Утегоше болана Дојчина

0180    Од бедара до витих ребара,

0181    Припасаше сабљу Аламанку,

0182    Приведоше дора од мејдана,

0183    Турише га дору на рамена,

0184    Дадоше му копље убојито;

0185    Познаде га доро од мејдана,

0186    Па му оде силан поиграват’.

0187    Окрену га Дојчин низ чаршију;

0188    Колико му силан подиграва,

0189    Из калдрме искаче камење.

0190    Ал’ говоре Солунски трговци:

0191    „Вала Богу! Вала јединоме!

0192    „Од како је Дојчин преминуо,

0193    „Није бољи јунак проишао

0194    „Кроз Солуна града бијелога,

0195    „Ни бољега коња пројахао.”

0196    Оде Дојчин у поље широко

0197    Ка шатору црна Арапина.

0198    Кад га виђе црни Арапине,

0199    Од страха је на ноге скочио,

0200    Па говори црни Арапине:

0201    „Ој Дојчине, да те Бог убије!

0202    „Јоште ли си, море, у животу?

0203    „Ходи, јолдаш, да пијемо вино,

0204    „А прођи се кавге и ђавола,

0205    „Џаба тебе порез од Солуна.”

0206    Ал’ говори болани Дојчине:

0207    „Изиђ’ курво, црни Арапине!

0208    „Изађи ми на мејдан јуначки,

0209    „Да јуначи мејдан дијелимо,

0210    „А ласно је пити рујно вино

0211    „И љубити Солунске ђевојке.”

0212    Вели њему црни Арапине:

0213    „Богом брате, војвода Дојчине!

0214    „Ти се прођи кавге и ђавола,

0215    „Но одјаши да пијемо вино,

0216    „Џаба тебе порез од Солуна,

0217    „И џаба ти Солунске ђевојке;

0218    „Кунем ти се Богом истинијем,

0219    „Да ти овђе никад доћи не ћу.”

0220    Кад то виђе болестан Дојчине,

0221    Ђе му Арап изићи не смије,

0222    Он нагони дебела дорина,

0223    На његова бијела шатора,

0224    На копљу му шатор претурио.

0225    Кад да видиш чуда под шатором!

0226    Под шатором триест ђевојака,

0227    Међу њима црни Арапине,

0228    Ја кад виђе црни Арапине,

0229    Ђе га с’ Дојчин оканити не ће,

0230    Он се вати вранцу на рамена,

0231    А у руку копље убојито;

0232    Изиђоше у поље широко,

0233    Наљутише коње од мејдана.

0234    Проговара болесан Дојчине:

0235    „Удри курво, црни Арапине,

0236    „Удру прије да ти жао није.”

0237    Баци копље црни Арапине,

0238    Да удари болесна Дојчина,

0239    Ал’ се доро боју научио,

0240    Клече доро до зелене траве,

0241    Високо га копље претурило,

0242    Те удара у земљицу црну,

0243    Пола копља у земљу нагнао,

0244    А пола се одломило било,

0245    Кад то виђе црни Арапине,

0246    Плећи даде бијежати стаде,

0247    Право бјежи к бијелу Солуну,

0248    А за њиме болани Дојчине.

0249    Таман Арап на врата Солунска,

0250    А стиже га болани Дојчине,

0251    Па потеже копље убојито,

0252    Прикова га Солуну за врата,

0253    Па повади сабљу Аламанку,

0254    Те Арапу одсијече главу,

0255    Па на сабљи главу дохитио,

0256    Арапове очи извадио,

0257    Очи зави у танка јаглука,

0258    Баци главу у зелену траву.

0259    Па он оде тамо уз чаршију,

0260    Кад је био побратиму своме,

0261    Побратиму Петру налбантину,

0262    Он дозивље свога побратима:

0263    „Изиђ’, побро да ти потков платим,

0264    „Што си мене коња потковао,

0265    „Потковао вересијом дора.”

0266    Проговара Перо налбантине:

0267    „Побратиме, болани Дојчине!

0268    „Нијесам ти дора потковао:

0269    „Ја се, брате, мало нашалио,

0270    „Анђелија љута и проклета,

0271    „Она плану, како ватра жива,

0272    „Па одведе некована дора.”

0273    Њему вели болестан Дојчине:

0274    „Изиђ’ амо, да ти потков платим.”

0275    Он изиђе пред свога дућана,

0276    Ману сабљом болани Дојчине,

0277    Налбантину одсијече главу,

0278    Па на сабљи главу дохитио,

0279    Извадио очи налбантину,

0280    Очи зави у јаглука танка,

0281    Главу баци на мермер-чаршију,

0282    Право оде двору бијеломе,

0283    Пред двором је дора одсједнуо,

0284    Па он сједе на меку ложницу,

0285    Па извади очи Арапове,

0286    Те их баци својој милој сеји:

0287    „Ето, селе, очи Арапове,

0288    „Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,

0289    „Селе моја, за живота мога.”

0290    Па извади очи налбантове,

0291    Те их даје љуби Анђелији:

0292    „Нај ти, Анђо, очи налбантове,

0293    „Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,

0294    „Љубо моја, за живота мога.”

0295    То изусти, а душу испусти.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.
Штампање