Корисничке алатке

Алатке сајта


битка_код_кане

Битка код Кане

Битка код Кане, представља највећу битку Другога пунскога рата, а одиграла се 2. августа 216. пре Христа између картагињанске војске под командом Ханибала с једне стране и римске војске под командом конзула Гаја Теренција Варона и Луција Емилија Паула са друге стране. Битка се одиграла крај Кане у Апулији у југоисточној Италији. Ханибал је користећи тактику двострукога обухвата победио и готово потпуно уништио бројчано супериорнију римску војску. Био је то најтежи пораз у римској историји. Битка се сматра једном од најпознатих битака у читавој историји. До данашњега дана изучава се као један од најбољих примера војне тактике и пример уништавајуће битке.1)

Стратешка позадина

Кратко након почетка Другога пунскога рата Ханибал је прешао Алпе и победио је римску војску у бици код Требије и бици на Тразименском језеру. Римски Сенат се нашао у паници, па је за диктатора именовао опрезнога Фабија Максима. Фабије Максим је закључио да не могу да победе Ханибала у отвореној бици, па се одлучио за рат исцрпљивања. Римска војска би избегавала одлучну битку, али је зато нападала где год би била у предности. Првенствено су нападали Ханибалове линије снабдевања. Та Фабијева стратегија је након некога времена постала непопуларна у Риму. Картагињанска војска је пустошила без отпора територијама римских савезника. Римска војска им се не би супростављала, па је постојао страх да ће римски савезници прећи на страну Картагињана. Сенат, незадовољан Фабијевом стратегијем, по окончању мандата није Фабију Максиму обновио диктаторска овклаштења, па су команду у рату са Ханибалом преузели конзули Гнеј Сервилије Гемин и Марко Атилије Регул. Током 216. пре Христа изабрани су нови конзули Гај Теренције Варон и Луције Емилије Паул. Они су мобилизирали до тада највећу римску војску са циљем да се обрачунају са Ханибалом. Одлучили су да против Ханибала крену са 8 легија од по 5.000 војника и да поред тога мобилизирају савезнике. Дотада је већину ратова решавао један конзул са две легије римске војске плус савезничка војска. Веома ретко би ратове решавали са све четири легије. Језгро војске пред битку са Ханибалом чинило је 8 легија, које су укупно имале 40.000 војника и 2.400 коњаника. Савезничке пешадије је било подједнако као и римске, а поред тога било је и 4.000 савезничких коњаника, тако да је римска војска код Кане имала нешто мање од 90.000 војника.

Историјски извори

Постоје три главна историјска извора о бици код Кане, али ниједан није написао савременик. Најближи је Полибије, који је писао око 50 година након битке код Кане. Тит Ливије је писао у време Октавијана Августа, а Апијан још касније. Полибије је настојао да ослика битку као римско додиривање дна, са циљем да се каснији опоравак види као драматичнији и значајнији. Због тога је по свој прилици пренадувао број погинулих у бици. Тит Ливије је настојао да Сенат прикаже у улози хероја, па је кривицу за пораз приписао плебејцу Варону. Кривећи Варона служи уклањању кривице са римских војника, које је он имао обичај да идеализира. Апијанов приказ је још гори.

Критички приказ традиционалне слике о Варону

Обично би сваки од два конзула командовао делом војске, али пошто су две војске ишле заједнички у битку, тада би један конзул командовао један дан, а други конзул други дан и тако би се наизменично смењивали. Изгледа да је Ханибал знао за наизменично командовање у римској војсци, па је своје планове прилагодио тој чињеници. Према традиционалном приказу Гај Теренције Варон је командовао на дан битке и кривица за пораз се углавном приписивала њему. Изгледа да су аристократски кругови преувеличали његово ниско порекло и учинили га жртвеним јарцем. Варон није имао моћних потомака попут Луција Емилија Паула, па нико није касније могао да заштити његов углед. Луције Емилије Паул је био деда од Сципиона Емилијана, Полибијевога заштитника. Историчар Мартин Семјуелс поставља питање да ли је Варон уопште командовао тога дана, пошто је Луције Емилије Паул комадовао десном страном. Сенат је након битке срдачно дочекао Варона, што је у супротности са каквом су бесном критиком дочекали остале команданте. Због тога М. Семјелс сумња да би га Сенат тако лепо дочекао да је био главни командант у бици. Дали је с друге стране оспорио да је десна страна увек била страна главнокомандујућега. Ипак он помиње да је Ханибал код Заме рекао да се код Кане борио против Паула и закључује да је немогуће тачно рећи ко је био главнокомандујући.

Увод

У пролеће 216. пре Христа Ханибал је предузео стратешку иницијативу и заузео је велико складиште код Кане у Апулијској равни. Ханибал се тако поставио између Римљана и њиховога извора снабдевања. Како Полибије напомиње заузимање Кане представљало је велики ударац за римску војску, јер не само да су изгубили велико складиште, него су изгубили град, који контролише околну област. Конзули су одлучили да се сукобе са Ханибалом, па су кренули јужно и након два дана марша нашли су га на левој обали реке Ауфид. Након тога улогорили су се на удаљености од 10 километара. Картагињански официр Гискон је коментарисао како је веома велика римска војска, а Ханибал је на то рекао да иако их има много више међу њима нема ниједан Гискон.

Конзул Гај Теренције Варон, који је први дан командовао, представља се у античким изворима као несмотрен и арогантан и био је одлучан да победи Ханибала. Док су се Римљани приближавали Кани мања Ханибалова јединица напала их је из заседе. Варон је успешно обио картагињански напад и наставио према Кани. Иако та победа у чарци није имала трајну стратешку вредност, она је много подигла самопоуздање римске војске, чак и превише, што се тиче Варона. Конзул Луције Емилије Паул је био против сукоба. За разлику од Варона он је био обазрив и опрезан и успркос римској бројчаној надмоћи веровао је да је глупо да улазе у битку на отвореноме. Ханибал је имао предност у коњици, и бројчано и квалитетом. Ипак Луције Емилије Паул је сматрао да није паметно да се повуку након почетнога успеха. Две трећине војске је улогорио источно од реке Ауфид, а остатак је послао да учврсте положаје на супротној страни. Други логор је требао да послужи као покриће јединицама за сакупљање хране из главнога логора, а и да омета непријатељске јединице. Две војске су два дана боравиле на својим положајима. Другога дана (1. август) Ханибал је постао свестан да ће Варон командовати трећега дана. Ханибал је током другога дана понудио битку, али Паул је одбио. Ханибал је онда схватио значај воде, па је послао своју коњицу до мањега римскога логора да би нападао носаче воде. Према Полибију Ханибалова коњица је дошла до руба римскога логора и прекинула је снабдевање водом мањега логора.

Битка

Снаге

Често су непоуздане бројке о величини војски за античке битке, па ни битка код Кане није изузетак. Због тога изнесене бројке треба узимати са опрезом, а посебно оне за Картагињане. Здружена војска два конзула имала је 80.000 пешака, 2.400 римских коњаника и 4.000 савезничких коњаника. Унутар логора било је још 2.600 тешко наоуружаних и 7.400 лаконаоружаних војника. Укупна римска војска изведена на бојиште била је 86.400 војника. Насупрот њима картагињанска војска имала је у самој бици 40.000 тешких пешака, 6.000 лаких пешака и 10.000 коњаника. Картагињанска војска имала је ратнике са разних страна. Међу њима било је 8.000 Либијаца, 8.000 Ибера, 16.000 Гала (8.000 Гала је остављено у логору на дан битке) и око 5.500 гетулских пешака. Ханибалова коњица је исто тако била са разних страна, а ту је било 4.000 Нумиђана, 2.000 Ибера, 4.000 Гала и 450 либофеничанске коњице. Поред њих Ханибал је имао 8.000 чаркаша, а то су били балеарски праћкаши и други.

Почетни распоред снага

Уобичајени распоред за војске тога доба био је да се пешадија распореди у центар, а коњица на два крила. Римљани су блиско следили ту концепцију, једино што су се одлучили за већу дубину пешачке линије на рачун ширине. На тај начин су се надали да ће концентрацијом снага извести брзи пробој кроз Ханибалов центар. Гај Теренције Варон је знао да је римска пешадија успела да пробије Ханибалов центар у бици код Требије, а он је то планирао на много већој скали. Иако су Римљани имали много више војске од Картагињана због веће дубине имали су ширину подједнаку као и Картагињани. Варон је процењивао да Ханибал нема маневарскога простора и да се не може повлачити, пошто се иза њега налазила река Ауфид. Сматрао је да ће под притиском многобројније римске војске Картагињани бити сатерани до реке и да ће их исећи кад остану без маневарскога простора. Варон је био свестан да Ханибал дугује претходне две победе ратним варкама, па је због тога тражио битку на отвореном простору, где Ханибал не би могао да опет припреми заседу. Бојно поље крај Кане било је чисто, без могућности да се сакрије војска и чека у заседи. Ханибал је, са друге стране, направио борбени распоред којим је максимално настојао да искористи борбене квалитете сваке појединачне јединице. При осмишљавању стратегије узимао је у обзир њихове јачине и слабости. У центар је распоредио најслабије снаге, тј. иберску, галску и келтиберску пешадију. Елитну Ханибалову пешадију чинила је пешадија из картагињанске Африке, а те прекаљене војнике поставио је на крила пешачке линије. За њих је Ханибал предвиђао да изведу главни удар на римска крила. Коњицу је распоредио на два крила. Хасдрубал је командовао иберском и келтиберском коњицом на левом крилу, а на располагању је имао 6.500 коњаника. Ханон је командовао са 3.500 нумидијских коњаника на десном крилу.

Ханибал је намеравао да са надмоћнијом коњицом на крилима победи слабију римску коњицу и да се након тога коњица окрене и да нападне отпозади римску пешадију док она напада Ханибалов ослабљени центар. У том кључном тренутку и афрички ветерани са пешадијских крила би требали да жестоко притисну са оба бока и да обухвате римску војску. Ханибала није бринуло то да се река Ауфид налази у његовој позадини. У ствари, она је играла велику улогу у његовој стратегији. Усидривши војску крај реке Ханибал је у ствари спречавао да Римљани обухвате једно од његових крила. Осим тога Картагињани су се поставили тако да су Римљани били окренути на исток, тако да је Ханибал знао да ће ујутро сунце ударати Римљанима у очи, а поред тога југоисточни ветар ће им дувати песак у лице.

Битка

Када су се ујутро 2. августа 216. пре Христа две војске приближиле једна другој Ханибал је постепено почео да растеже центар своје линије, тако да најпре напредовао са средишњим јединицама Ибера и Гала, а остали су заостајали за њима. Што је јединица била ближе центру више се је одмакнула од осталих јединица, али напредак једне јединице у односу на другу опадао је са удаљеношћу од центра. Јединице, које су биле удаљеније су биле истањеније. Верује се да је сврха те формације била да се одгоди напредовање римске пешадије, док Ханибал не развије афричку пешадију, која се налазила између остале пешадије и крила. Иако већина историчара сматра да је та Ханибалова акција била промишљена постоје и они који сматрају да се то све десило само по себи. Када је почела битка на крилима је дошло до жестокога обрачуна две коњице. Иберска и галска коњица су одлучно победиле на свом крилу, који је био ближе реци. На другом крилу нумиђанска коњица се борила нерешено, све док није дошла победничка коњица са другога крила и они су римску коњицу натерали у бег.

Док је картагињанска коњица била на путу да победи римску коњицу пешадије две стране су напредовале једна према другој у центру бојнога поља. Док су Римљани напредовали ометао их је ветар, који им је бацао песак у очи. Иако ветар сам по себи није био од највеће важности, прашина, коју су дизале две војске могла је да омета видљивост. Прашина је могла да буде ометајући фактор, али војска је могла да види противника из близине. Било је и других психолошких фактора, који су могли да омеатају једну или другу војску. Обе стране су биле неиспаване, јер су морали да превале доста од логора до бојнога поља. Због Ханибаловога напада на њихов логор Римљани су претходнога дана били без воде.

Ханибал се налазио са својом војском у слабом центру и започео је контролисано повлачење. Полумесец од иберијских и галских војника почео је да се набире унутра, како су почели постепено да се повлаче. Ханибал је знао да је римска пешадија у центру много јача од његовога центра и намерно је наредио повлачење свога центра. На тај начин створио се полукруг око римске војске, која је нападала. На тај начин Ханибал је потпуно осујетио предност римске пешадије. Током напредовања римскога центра велики део римске војске изгубио је кохезију, пошто су почели да се гужвају у простор, који су Картагињани напустили. Убрзо се римска војска тако набила, да нису имали простора ни да рукују оружјем. Напредујући напред са жељом да униште иберску и галску војску у повлачењу Римљани су занемарили афричку пешадију, која је стајала на крајевима обрнутога полумесеца. Могуће је да Римљани због прашине нису ни могли да уоче елитну картагињанску пешадију на ивици њихових бокова. Поред тога картагињанска коњица је добила довољно времена да на оба крила отера римску коњицу из битке, па је онда са леђа напала римску пешадију. Римска пешадија поткресаних крила формирала је клин, који је све дубље и дубље улазио у картагињански полукруг. У једном тренутку се афричка елитна пешадија нашла на рубу полукруга и на боку римскога клина. У том одлучујућем тренутку Ханибал је наредио афричкој пешадији, да се окрене према унутра и да нападне римску војску са бокова. На тај начин римска пешадија је обухваћена са две стране. Напад картагињанске коњице са леђа и афричке пешадије са оба бока зауставио је римску пешадију. Римска војска се нашла обухваћена у обручу, без изгледа за бег. Картагињани су створили зид и започели су да уништавају војску у обручу. Најпре су покосили оне на рубовима обруча и како се обруч смањивао тако је убијана нова маса римских војника, све док на крају нису готово сви страдали. Успело је да побегне само 14.000 римских војника, а то су били углавном они, који су чували логор. Они су побегли до Канусијума.

Губици

Римски губици

Полибије тврди да римска и савезничка пешадија имају 70.000 погинулих, 10.000 заробљених и можда 3.000 преживелих.2) Од 6.000 римских и савезничких коњаника преживело је само 370 коњаника.3)

Тит Ливије тврди да је на римској и савезничкој страни погинуло 45.500 пешака4) и 2.700 коњаника.5) Заробљено је 3.000 пешака и 1.500 коњаника.6) Иако Ливије не помиње свој извор информација вероватно је то био Квинт Фабије Пиктор, римски историчар, који је био учесник Другога пунскога рата. Ливије га помиње приликом изношења броја жртава у бици код Требије. У бици је погинуо конзул Луције Емилије Паул, а од осталих важних личности погинула су два квестора. Погинуло је 29 од 48 присутних војних трибуна, а неки од њих су имали ранг конзула, попут Гнеја Сервилија Гемина или Марка Минуција Руфа.7) Погинуло је 80 сенатора или људи, који су имали положај који им је давао право да буду изабрани за сенаторе.

Каснији римски и грчко-римски историчари понављају Ливијеве бројке. Апијан помиње 50.000 погинулих и много заробљених, а Плутарх каже да је 50.000 Римљана погинуло у тој бици, а 4.000 их је заробљено. Квинтилијан тврди да је Ханибал побио 60.000 војника у бици код Kане, а Еутропије помиње 20 погинулих ранга конзула или претор, погинулих 30 сенатора и укупно 40.000 пешака и 3.500 коњаника.

Већина савремених историчара сматрају Полибијеве бројке као погрешне и склони су да прихвате Ливијеве бројке. Постоје и неки историчари, који сматрају да су римски губици били много мањи, па тако Канталупи губитке процењује између 10.500 и 16.000: Семјуелс исто тако сматра да су бројке превелике и да коњица није могла да спречи римску пешадију да побегне преко своје позадине.

Картагињански губици

Тит Ливије наводи да је погинуло 8.000 картагињанских војника.8) Полибије извештава да су Картагињани имали 5.700 погинулих,9) а од тога било је 4.000 Гала, 1.500 Ибера и Африканаца и 200 коњаника.10)

Последице

Након катастрофалнога пораза у Риму је завладала велика паника. Римљани су кратак период времена били у потпуном расулу. Уништене су им најбоље војске, које су имали на Апенинском полуострву. Остаци римске војске били су обехрабрени, а преживели конзул Варон је био дискредитован. Римљани су прогласили дан националне жалости, а готово сви су имали рођака или познаника, који је погинуо. Владао је такав очај, да су се два пута прибегли и људским жртвама, па су тако живе људе закопали на Форуму.11) Војни трибун Луције Цецилије Метел је толико био обесхрабрен, па је сматрајући да је све изгубљено предложио осталим трибунима да оду да служе код неке стране војске. Касније је био присиљен да се закуне на верност Риму. Од преживелих римских војника из Кане оформљене су две легије и онда им је због бега са бојнога поља одређена казна да остатак рата проведу на Сицилији. Поред физичкога губитка војске Рим је изгубио и престиж. Златан прстен био је симбол припадности највишој класи римскога друштва, а Ханибал је након битке покупио 200 златних прстенова и послао их у Картагину. У Картагини су бачени на под сената као доказ победе. Заједно са претходним победама код Требије и код Тразименскога језера Ханибал је победио еквивалент од 8 конзуларних армија. За само три кампање Рим је изгубио једну петину становништва старијега од 17 година или око 150.000 људи. Римски пораз је имао разоран морални ефекат, јер се готово цели југ Апенинскога полуострва придружио Ханибалу. Након битке код Кане Ханибалу су се придружили делови Велике Грчке, а то су биле провинције Арпи, Салапија, Хердонија, Узент, укључујући и градове Капуу и Тарентум. Велики ефекат битке код Кане посебно се према Полибију види по томе што порази код Требије и код Тразименскога језера нису нарушили лојалност римских савезника, а након Кане многи савезници су напустили Римљане сматрајући да су изгубили рат. Током те исте године 216. пре Христа грчки градови на Сицилији побунили су се против Римљана. Македонски краљ Филип V Македонски обратио се Ханибалу и обећао му је подршку, тако да је започео Први македонски рат против Рима. Ханибал је осигурао и подршку Хијеронима, новога краља Сиракузе.

Након битке командант нумиђанске коњице Махарбал саветовао је Ханибала да искористи погодну прилику и нападне сам Рим.12) Када је Ханибал одбио да крене на Рим Махарбал му је рекао да је надарен од богова како да осваја, али да не зна да искористи своју победу.13) Ипак Ханибал је имао добрих разлога да другачије процењује стратешку ситуацију. Према историчару Хансу Делбрику картагињанска војска је имала много погинулих и рањених, па није била у стању да изведе директан напад на Рим. Неуспешни напад на Рим би поништио психолошке ефекте које је победа код Кане имала на римске савезнике. Чак и да му је војска била у пуној снази опсада Рима би била веома захтевна операција, која би захтевала да покори највећи део шире околине Рима, да би осигурао своје снабдевање и прекинуо снабдевање непријатеља. Иако је Рим изгубио огромну војску код Кане, а након Кане многе савезнике, ипак је и поред Ханибаловога притиска још увек имао довољно људства да спречи пад Рима и да одржава значајне војне снаге у Иберији, Сицилији и Сардинији. Ханибалово понашање након победа код Тразимена и Кане и чињеница да је први пут напао Рим 211. пре Христа наводе на закључке да његов стратешки циљ није био да уништи непријатеља, него да обесхрабри Римљане серијом покоља у биткама и да их измори са циљем да прихвате умерени мировни споразум.

Одмах након Кане Ханибал је у Рим послао делегацију на челу са Карталом и са умереним мировним предлозима.14) Иако су Римљани били у катастрофалном положају римски Сенат је одбио да преговара о миру.15) Уместо тога показали су још већу одлучност, па су прогласили општу мобилизацију војноспособнога мушкога становништва, тако да су мобилизирали не само сељаке беземљаше, него и робове.16) Оформили су две легије од робова.17) Забранили су да се говори о миру, а жалост су ограничили на тридесет дана. Након Кане никада више се Римљани неће усудити да против Ханибала концентришу тако велике снаге. Уместо тога стално ће дејствовати неколико независних армија. Ипак и након Кане било је повремено битака, али никада тако великих. Римљани су наставили рат према принципима Фабијеве стратегије.

Историјски значај

Утицај на римску војну доктрину

Битка код Кане имала је огроман утицај на обликовање војне структуре и тактичке организације римске републиканске војске. Римљани су из свог највећег пораза извукли поуке па су постепено уводили реформе у сврху избегавања сличних догађаја у будућности. То се првенствено односило на промену тактике, односно римски бојни поредак више никада није настојао наликовати грчкој фаланзи. Показало се да фаланга због немогућности независнога маневрисања није била способна да спречи упадање у Ханибалову клопку код Кане. Такође проблем је био што се два конзула смењују на командном месту сваки други дан. Након Кане уведене су бројне реформе да би се отклонили недостаци римске војске. Фалангу су поделили на колоне, а њих су разбили на мање тактичке јединице, које су биле способне да чине независну јединицу и да маневришу и боре се неазависно од других таквих јединица. Био је то почетак преласка на манипуларни систем, који је у доба Гаја Марија довео до система кохорти. Поред тога показало се да је нужно да војска има јединствену команду. Након различитих политичких експеримената Сципион Африканац је постао врховни командант римске војске у Африци и до завршетка Другога пунскога рата остао је командант. Могуће је да је то представљало нарушење уставних закона Римске републике. Битка код Кане показала је и ограничења грађанске војске милицијскога типа. Након Кане се због тога спроводила постепена професионализација војске. Језгра Сципионове војске код Заме састојала се од ветерана, који су 16 година били ангажовани у рату, најпре у Иберији, а онда у северној Африци.

Статус у војној историји

Битка код Кане чувена је не само по Ханибаловој тактици, него и по улози, коју је имала у римској историји. Био је то најтежи римски пораз, по обиму непоновљив све до битке код Араусија. Битка код Кане се сматра једном од највећих светских битака. Ханибалов маневар двострукога обухвата сматра се једним од највећих маневара у историји.

Модел Кане

Као најкрвавији и најспектакуларнији окршај Другог пунског рата, битка код Кане је касније заокупила машту многих војних теоретичара који су је наводили као идеал ратне вештине, али и бројних команданата који су је настојали копирати. У томе су се највише истакли немачки војни теоретичари и војсковође у 19. и 20. веку, који су као крајњи циљ своје стратегије наводили обухват, опкољавање и уништавање непријатељске војске на исти начин на који је Ханибал уништио Римљане. У томе је најексплицитнији био Алфред фон Шлифен, начелник немачког генералштаба, који је своје идеје о концепту уништавајуће битке објавио у књизи по имену Кана. Покушаји да се Ханибалов успех понови на стратешком нивоу познати су као Шлифенов план, и касније је развијена доктрина блицкрига. Двајт Ајзенхауер је писао да сваки командант тражи могућност уништавајуће битке и да онолико колико околности допуштају треба да понови у модерном рату класичан пример Кане. Фридрих II Велики и Хелмут фон Молтке су исто тако били фасцинирани Каном и покушавали су да остваре своју верзију Кане.

Литература

  • Daly, Gregory. Cannae: The Experience of Battle in the Second Punic War. London/New York: Routledge,2002, ISBN 0415261473
  • Delbrück, Hans. Warfare in Antiquity, 1920, ISBN 080329199X.
  • Samuels, M. The Reality of Cannae, Militargeschichtliche Mitteilungen, 1990, p. 25

Bitka kod Kane

1)
Чланак пренесен са Историјске енциклопедије
2) , 3) , 9) , 10)
Полибије 3.117
4) , 5) , 6) , 7)
Ливије 22.49
8)
Ливије 22.52
11) , 16) , 17)
Ливије 22.57
12) , 13)
Ливије 22.51
14) , 15)
Ливије 22.58
битка_код_кане.txt · Последњи пут мењано: 2021/06/25 22:22