Призренска афера

Прохаскина, Призренска афера, Призренски конфликт или „случај Прохаска“, међународни спор који је створила Аустроугарска, по уласку српске команде 22. октобра/5. новембра 1912. године у Призрен.

По уласку српске команде у Призрен, генерал Божидар Јанковић је објавио руском и аустроугарском конзулу да од тог тренутка он постаје командат Призрена и да се конзулати налазе на територији Краљевине Србије. Захтевао да се на њиховим зградама, уместо турске заставе постави српска тробојка. Аустроугарски конзул Оскар Прохаска, родом из Брна, који је завршио Академију за оријенталистику и одлично познавао српски, турски и арнаутски језик, је међутим, одбио да се повинује овој наредби. Ухватио је српску заставу, која је тек била постављена на бечко-пештански конзулат, поред аустроугарске заставе и не обазирући се на присутне, уз псовке и погрдне речи је скинуо. Сматрајући овакав поступак увредом, Божидар Јанковић је пришао Аустријанцу, ошамарио га и вратио српску заставу. Од тог тренутка избила је афера, која је претила да постане међународни проблем.¹⁾

Бечки посланик у Београду Угрон фон Угрон­фал­ф, чији је основни задатак од почетка Балканског рата био да без пре­стан­ка, не бирајући средства, за­си­па Двор­ску кан­це­ла­ри­ју у Бе­о­гра­ду при­го­вори­ма, за­мер­ка­ма, про­те­сти­ма, успео је да „При­зрен­ски кон­фликт“ доведе до вој­но­по­ли­тич­ког и ме­ђу­др­жавног скан­да­ла, због ко­јег је сматрао да Ср­би­ју тре­ба казни­ти. Про­паганд­на машинерија Аустроугар­ске, која је од почетка Првог балканског рата, а на­ро­чи­то по­сле Ку­ма­нов­ске бит­ке, кренула у медијску офан­зи­ву про­тив Ср­би­је и Срба, са задовољством је дочекала овакав конфликт. Кренула је са општом кам­па­њом, која је за­хва­ти­ла нај­ви­ше кру­го­ве аустриј­ског, ма­ђар­ског, не­мач­ког јав­ног жи­во­та: њихове ди­пло­мат­ске, по­ли­тич­ке, вој­не, па чак и пр­вредне и кул­тур­не кругове. Ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Двој­не мо­нар­хи­је, гроф Ле­о­полд Бер­хтолд, жалећи се на то како српски званичници ома­ло­ва­жа­ва­ју и вређају аустроугарске поданике у Призрену, покушао је у сусрету са ино­стра­ним по­сла­ни­ци­ма да конфликт прошири на читаву Евро­пу. Аустроугарска штампа тих дана штампала је крупне наслове са противречним вестима, између осталог је писала о томе како је Прохаска рањен, чак убијен или да су га Ср­би са­мо оне­спо­со­би­ли за пород.²⁾

Због тога је Никола Пашић, у то време пред­сед­ник Влааде Србије, већ 7/20. но­вем­бра издао налог да се свим срп­ским дипломатама и ге­не­ра­лима на Ко­со­ву упу­ти де­пе­ша с упо­зо­ре­њем ко­је се бес­по­го­вор­но има по­што­ва­ти, да обра­те па­жњу на све аустро­у­гарске кон­зу­ле у оку­пи­ра­ним зе­мља­ма и да се у вези било какве њихове на­ме­ре морају при­купити до­ка­зи у циљу предузимања ме­ре за одбрану. Како би се избегли будући конфликти, дан касније од Бер­хтол­да је тражено да се хитно опозове конзул Прохаска. Али уместо повлачења конзула, аустроугарска је отво­ре­но ста­ла на тур­ско-ар­на­ут­ску страну, и чак су покушали да аферу прошире и на ко­сов­ско-ми­тро­вич­ким ви­це­конзула Ла­ди­сла­ва Та­хи­ја фон Та­хва­рија, од раније већ познатог као великог сробофоба, који је преко тајних агената спремао терен за аустроугарску окупацију Санџака и Митровице, а затим и на ге­не­рал­ног кон­зу­ла у Скопљу Мар­ја­на фон Хајм­ро­та.³⁾

Трудећи се да се заоштрени односи не прошире у сукоб, српска влада је пристала да се пошаље један аустроугарски и један српски изасланик, који би испитали цео ствар у Призрану. За изасланика је изабран Теодор фон Едл, а са њим је српска влада одабрала да пође Милан Ракић. Од Милана Ракића се тражило да најпре сам испита на чему се заснивају српске и аустрогугарске оптужбе, да не испушта из вида фон Едла, јер се сумњало да носи тајну поруку арнаутским првацима, те покуша да га умири чак и ако се увери да су они неповољни по поступке српских војника.⁴⁾

Ислеђивање није било лако. Њих двојица су најпре отпутовали у Скопље, како би се Едл уверио да је аустроугарски изасланик Прохаска добро. Обојца су током истраге дошли до закључка да је афера била надувана, те да је сукоб још од почетка могао да се избегне.⁵⁾

Без помоћи владе, Ракић је са Едлом⁶⁾ успео да истрагу заврши на опште добро.⁷⁾ Они су закључке своје истраге заједнички изнели у девет тачака:⁸⁾⁹⁾

• да је Прохаска још пре уласка српске војске у Призрен, у народу протурао гласине и ширио страх међу Турцима и Арнаутима да ће уследити српска одмазда. Причао је чак и да је Аустроугарска заузела Београд
• наоружавао је Арнауте и спремао их да се одупру српској војсци
• на дан уласка српске војске у Призрен, са крова аустроугарског конзулата је пуцано на ослободиоце
• за разлику од руског конзула, Прохаска се није представио, ни исказао дужно поштовање српском генералу Божидару Јанковићу као команданту Призрена
• Прохаска је одбио да учествује у свечаној прослави поводом ослобођења, коју је организовала призренска општина
• српска коњичка контрола је запленила Прохаскину пошту и да тиме је извршила своју дужност. Заплењена писма су касније објављена у београдским и московским новинама, одакле се показало да није била у питању приватна пошта
• око конзулата је постављена српска стража, не зато да би се вршила контрола оних који улазе и излазе из њега, већ из безбедносних разлога, пошто се Прохаска замерио многим Србима, на разне начине
• генерал Јанковић није забранио излазак Прохаске из Призрена, али је захтевао да му се за дозволу о изласку обрати лично, што је овај на крају и учинио
• мада је Прохаска у свом извештају из Скопља тврдио да су га по изласку из Призрана Срби гађали са кантама, уз погрдне повике, и за такав испраћај је кривио генерала Јанковића, утврђено је да је Прохаска са својим особљем напустио Призрен 25. новембра у пратњи Мите Димитријевића писара Министарства унутрашњих послова и три коњаника, а да су га Срби испратили погрдним повицима, уз лупетање празних канти од гаса и мачју музику и да су у путничком вагону, који им је обезбедио генерал Јанковић возом отпутовали у Скопље

После разјашњене афере, Оскар Прохаска се више није враћао на место конзула у Призрену. Ладислав Тахи, такође се није враћао у Косовску Митровицу. Обојица су премештени далеко од Европе, али су партија на власти, заједно са бечком штампом отерале и Едла из диполоматске службе.¹⁰⁾

Гла­си­не о Призренској афери, које су аустроугарска и немачка штампа ши­ри­ле, инспирисале су Милутина Бојића, ко­ји је тих да­на обилазио ослобођене крајеве, да напише иро­нич­но-сар­ка­сти­чан епи­грам, који је затим објављен у „Пијемонту“:¹¹⁾

Чудне праске
Због Прохаске!
Преса војску пера скрши
да испита ко је крив.
И најзад се срећно сврши,
Прохаска је здрав и жив,
Недирнут и цео
Чедан, к’о крин бео.
И тад, горко збринут Беч,
Рече реч:
„Све нек ти је богом просто,
Кад за приплод здрав си ост’о!“

• Јован Пејчић, Милутин Бојић и Балкански рат 1912., Новине читалишта београдског, број 25, уредник Ста­ни­ша Не­шић, Библиотека Града Београда, Београд, 2007, ИССН 0354-2041
• Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову, „Призренска афера“, Баштина, свеска 20/2, Лепосавић, 2006.

Prizrenska afera