Никола Жученко (рус. Жученко М. Николай), југословенски конструктор авиона и пилот. Школовао се у Русији, коју је напустио након револуције. Године 1920. укључио се у Војно ваздухопловство Краљевине СХС и конструисао је авионе и елисе који су кориштени у Краљевини Југославији. Живео је и радио у Новом Саду.1)
Као пилот и ваздухопловни инжењер, Први светски рат је провео на руском фронту. Када је избила револуција прикључио се белогардејцима и са њима ратовао до пропасти интервенције западних сила. Русију је напустио 1920. године и населио се у Краљевину СХС. С обзиром да је новоформирано ваздухопловство Краљевине СХС оскудевало у стручњацима свих профила од механичара преко пилота па до инжењера, инжењер Жученко је одмах ангажован као технички стручњак у Одељењу за ваздухопловство Министарства војске и морнарице, које је тада било лоцирано у Новом Саду.
Када је 1922. године у Петроварадину основан Ваздухопловни арсенал, прво је формиран Техничко конструкциони биро у кога су ушли инжењери Ј. Микл, Р. Физир, Н. Жученко и Б. Несторов. Задатак овог бироа је био да на основу узорака, формира техничку документацију проверених аустроугарских школских авиона Бранденбург B.I и C.I. Формирање документације ових авиона није се свело на буквално снимање постојећих модела него је садржавало и иновативну компоненту тако да су се касније произведене југословенске копије авиона Бранденбург разликовале од оригинала. Децембра месеца 1922. званично је примљен у државну службу као контрактуални инжењер II класе. Фебруара 1923. постављен је као надзорни орган у предузећу „Ковачевић и другови” у Новом Саду, (касније је од те фирме настао Икарус) које је припремало монтажне алате и израдило пробне делове за авион Мали Бранденбург (Бранденбург B.I).
Када је Арсенал пресељен у Краљево, инж. Жученко је из Арсенала прешао на рад у Авио Радионицу 1. Ваздухопловног Пука у Новом Саду где је обављао бројне послове у производњи и конструкционом бироу све до немачког напада априла 1941. године. У међувремену је пројектовао неколико типова елиса за авионе Анрио 320 (франц. Hanriot H.320), Физир ФН и друге, радио је на адаптацији нових мотора и учествовао у другим преправкама на постојећим типовима авиона. Током пробе једног од тих мотора елиса му је одсекла десну руку и озледила леву.
По наруџбини власника рудника „Ресава”, инж. Н. Жученко је 1930. израдио потребну документацију за школски двокрилац Жученко-Валтер (познатији као „Ресава”), са мотором Валтер НЗ 120 (Walter NZ-120) од 120 КС. Прототип је израђен у столарској радионици при складишту дрвета „Јоцић и син” у Београду. Управљајући левом руком преко посебне гумене направе постављене на палици авиона, Жученко је у марту 1931. на земунском аеродрому успешно извршио први пробни лет. Фабричка испитивања завршио је један од пилота „Аеропута”, Виктор М. Никитин (рус. Викторь Михаӣловичь Никитинь). „Ресава” је више година успешно летела прво у aероклубу Београд, а затим у Аероклубу Краљево.2)
Друга конструкција инж. Жученка био је Аеростатоплан (претеча хеликоптера) који је представљао летелицу за вертикално полетање са обртним крилима. Септембра 1939. том летелицом су вршене пробе на аеродрому у Новом Саду, али без очекиваних резултата. Жученко је све до пред сам рат 1941. упорно настојао да бројним изменама (и са другим мотором) усаврши ту експерименталну летелицу под новим називом Хеликоплан.3) Нажалост, концепција његове летелице била је далеко испред свог времена, а сличне летелице остварене су тек после Другог светског рата и то у најразвијенијим земљама. Даљи животни пут овог конструктора за сада није познат.
Nikola Zucenko