Садржај

Историја Сомбора

О настанку и далекој прошлости Сомбора историчари још и данас воде полемику. Разлог томе су непотпуни и оскудни историјски извори, међутим највише њих до сада има уверење да је у 14. веку на властелинском имању разгранате угарске породице Цобор почела убрзаније да се развија насеобина, настала још пре њиховог доласка. Први архивски помен породице Цобор потиче из 1364. године, а као властелини насеља Сентмихаљ записани су најраније 1391. године. Они ће се касније, када је насеобина ојачала, представљати као Цобори од Цобор Сент-Михаља. Временом се Цобор Сент-Михаљ увећавао и напредовао, а такође се увећавао број домова и житеља око каштела, што је Цоборима погодовало јер су тако били моћнији у међусобним велепоседничким обрачунима. Опасност од Турака убрзава одлуку која је одраније сазревала о потреби подизања стаменог утврђења, и 1478. године Цобори га, уз дозволу мађарског краља Матије Корвина подижу, и то им повећава ионако велики углед који су уживали.

Турци освајају Сомбор 1541. године и наредних век и по (све до 1687) Сомбор ће бити турска трговачка паланка и војно седиште, а уједно и седиште највеће нахије у Сегединском санџаку.

После одласка Турака (1687) Сомбор насељавају нове велике скупине Буњеваца (1687) и Срба (1690) које оснивају јединице милиције која се храбро борила у познатим аустријско-турским биткама код Сланкамена (1691) и код Сенте (1697). Захваљујући учешћу у тим биткама, Сомбор 1702. г. добија статус војничког шанца на Потиској војној граници, а од 1717. г. и статус војничког места.

Дана 17. фебруара 1749. године уз високу цену (150.000 рајнских форинти је уплаћено у царске трезоре, што је са пратећим таксама и приспелим каматама тешко оптеретило град дуговима, које ће потпуно отплатити тек 1806. године), царица Марија Терезија потписује повељу којом се Сомбор уздиже у ранг слободних и краљевских градова, и која је на свечан начин предата Сомборцима 24. априла 1749. године. Сомбор је овим чином много добио. Аврам Мразовић 1778. оснива школу „Норму“, са првим течајевима за образовање српских учитеља.

Од 1786. г. Сомбор је и седиште Бачке (касније Бачко-бдорошке) жупаније.

Напредак Сомбора ће потрајати до размеђа 19. и 20. века, када - без обзира што 1905. године град добија и електричну струју, убрзано се електрифицирајући - почињу да се јављају први знаци стагнације, који ће се умножити након Првог светског рата и кулминирати поделом Краљевине Југославије на бановине, када се укидају жупаније, а Сомбор улази у састав Дунавске бановине.

Центар бановине се сели у Нови Сад, а тиме и све значајније управне, судске и друге жупанијске установе. Сомбор, који је одувек грађен да буде центар, одједном се нашао у неповољном залеђу, ван магистралних праваца, са никад јаком привредом, чије богато културно наслеђе остаде као одблесак негдање славне прошлости и превелико оптерећење за смањене материјалне могућности. Међутим, Сомборци су се истакли и у припремању и одржавању Велике народне скупштине у Новом Саду, на којој је 25. новембра 1918. донета одлука о отцепљењу српског, буњевачког и осталог словенског народа из бивше Војводине од Угарске и присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, а уједно је изражена жеља да се оснује јединствена држава Срба, Хрвата и Словенаца“. У подне 12. априла 1941. године, након шест дана рата, хортијевци без отпора умарширавају у Сомбор. Град је ословођен 21. октобра 1944. године. Током новембра исте године, у непосредној близини Сомбора, у Батинској бици завршним операцијама за ослобођење Југославије, гинуће за борбу недовољно обучени млади Сомборци. У исто време његови житељи ће исказати ентузијазам у опслуживању великог Болничког центра број 2, кроз који је за кратко време од почетка Батинске битке прошло преко 28.000 рањених и оболелих партизана и црвеноармејаца.

Важне године и датуми

Сродни чланци

Istorija Sombora