Центуријатска скупштина или центуријатска комиција (лат. Comitia centuriata), представљала је скупштину Римске републике организовану по центуријама. Центурије су изворно представљале војне јединице организоване по економским разредима. Центуријатска скупштина имала је изборну, судску власт и ређе кориштену законодавну власт. Само је центуријска скупштина изгласавала рат или изабирала највише магистрате Римске републике попут конзула, претора и цензора. Скупштином је председавао римски магистрат. Он је одлучивао и о процедурама и о законитости. Ипак народни трибуни су могли да ветом спрече доношење одлука. Вето су могли уложити и магистрати, који су били виши по рангу од председавајућег магистрата.¹⁾

Већина гласова унутар једне центурије представљала би глас једне центурије. Сваки је грађанин с правом гласа био распоређен у једну од пет економских класа, према свом имовном стању. Цела скупштина састојала се од 193 центурије. Прва најбогатија класа грађана имала је 80 центурија, док су друга, трећа и четврта имале по 20 центурија. Пета најсиромашнија класа имала је 30 центурија. Поред тога, постојало је 18 центурија витеза-коњаника који су били довољно богати да се боре као коњаници и 5 других центурија, од којих су једну чинили пролетари, толико сиромашни да нису ни служили војску.

Гласање су вршиле прво богатије, па затим сиромашније класе. Пошто су коњаници и прва класа контролисали 98 центурија они су доминирали, иако их је било најмање. По свом карактеру Центуријатска скупштина је била аристократска, за разлику од трибутске скуштине, која је била више демократска.

Центуријатску скуштину је наводно основао римски краљ Сервије Тулије у 6. веку пре Христа, много пре оснивања Римске републике 509. пре Христа. Основао је центуријатску скупштину са организацијом сличном римској војсци.²⁾ Римска војска је била подељена на центурије. Ипак док су центурије у римској војсци имале око 100 војника дотле центурије у центуријатској скупштини су биле различитога броја. Било је укупно 193 центурије и биле су подељене на разне групе по имовинском стању:³⁾

• најбогатији су били витезови-коњаници и чинили су 18 центурија⁴⁾
• класа са имовином већом од 100.000 сестерција чинила је 80 центурија⁵⁾
• класа са имовином од 75.000-100.000 сестерција чинила је 20 центурија
• класа са имовином од 50.000-75.000 сестерција чинила је 20 центурија
• класа са имовином од 25.000-50.000 сестерција чинила је 20 центурија
• класа са имовином преко 11.000 сестерција чинила је 30 центурија
• са имовином испод 11.000 сестерција били су пролетери и чинили су 1 центурију⁶⁾
• још 4 центурије

Тада је 1.000 сестерција било 77,2 грама злата, а 11.000 сестерција је било 850 грама злата, односно по данашњим ценама 24.000 евра је био праг за најсиромашнију класу. Друга класа морала је да има имовину већу од 220.000 евра.

Приликом гласања довољно је било да се витезови и прва класа сложе и гласање би се већ прекидало. Тај систем је преферирао богатије слојеве друштва. Ниже рангиране центурије су ретко и излазиле на гласање, јер одлуку би донеле већ оне најбогатије.

Неколико дана пре заседања скупштине требало је да се гласачи обавесте о заседању скупштине. Поред председавајућег скупштином било би присутно неколико додатних магистрата, који би често деловали као помоћници да би помогли да се разреше процедурални спорови и да обезбеде механизам да се гласачи жале председавајућем. Скупштини би били присутни и аугури, који би помагали да се интерпретирају знамења од богова.⁷⁾ У то време Римљани су веровали да богови одобравају или не одобравају одређене акције. Ноћ пре заседања скупштине председавајући магистрат би извео прелиминарно тражење знамења од богова и ако би знамења била неповољна заседање би се одлагало.⁸⁾ Понекад би председавајући користио неповољна знамења као изговор за одлагање скупштрине.

На дан гласања најпре би се сви окупили за дебату или за политичку кампању и тада не би били окупљени по центуријама. Била је то конвенција. Грађани би могли да говоре само у случају законодавних или судских питања и то тек по одобрењу председавајућега.⁹⁾ У случају избора говорили би само кандидати и то се сводило на изборну кампању. За време конвенције закон за који би се гласало читао би један службеник. Народни трибун је до тога тренутка могао да уложи вето на закон, али не после тога.¹⁰⁾

Гласачима би тада било речено да се сакупе по својим центуријама. Гласачи би се окупили унутар ограђенога простора и гласали би стављајући облутак или исписан листић у одговарајући ћуп. Гласачке кутије са гласовима биле би под присмотром службеника, који би касније пребројавали гласове и обавештавали председавајућега о резултату. Већина гласова унутар једне центурије одређивала би како је центурија гласала. Ако се процес не би окончао до сумрака гласачи би се распуштали без донесене одлуке, а процес би почињао сутрадан испочетка.

Председавајући магистрат седио би на специјалној столици, тзв. курулној столици. Био је обучен у тогу обрубљену пурпурном бојом, а пратили су га телохранитељи ликтори. Центуријатска скупштина се састајала ван физичких граница града Рима, најчешће на Марсовим пољима.¹¹⁾ Разлог томе је био што су гласачи фактички били војска, па због тога нису смели да гласају унутар граница града Рима. Други разлог је било и велико гласачко тело. Центуријатском скупштином обично би председавао конзул, а приликом избора једино би конзул могао председавати. Конзул би се обично бирао у јулу, а функцију би преузимао у јануару. Обично би се бирала два конзула и шест претора на годину дана, а два цензора би се бирала на рок од пет година у почетку, а касније на 18 месеци.

Цензори Марко Фабије Бутеон и Гај Аурелије Кота су 241. пре Христа извели реорганизацију, тако да нискорангиране центурије добију већу тежину. Они су повећали број центурија на 373. По њиховом систему свака од 35 триба делила се на 10 центурија. Од 10 центурија у једној триби сваком од 5 имовинских разреда припадале су две центурије. Поред тих 350 центурија а било је и 18 центурија официра и 5 центурија ненаоружаних. Тај систем је допринео много већој тежини сиромашнијих, али ипак пролетери су веома ретко гласали, јер би се гласање обично окончало пре њихова изласка на биралиште. Због велике незапослености и мањка војске Гај Марије је извео војне реформе. Дозволио је пролетерима да постану војници. За време диктатуре Луција Корнелија Суле од 82. до 80. пре Христа поново је успостављена сервијева организација центуријатске скупштине. Међутим након његове смрти Помпеј Велики и Марко Лициније Крас су ставили ван снаге Сулине промене.

• Тит Ливије
• Taylor, Lily Ross (1966). Roman Voting Assemblies: From the Hannibalic War to the Dictatorship of Caesar. The University of Michigan Press (ISBN 0-472-08125-X)
• Lintott, Andrew (1999). The Constitution of the Roman Republic. Oxford University Press (ISBN 0-19-926108-3)

Centurijatska skupstina