Добро дошли на Српску енциклопедију

Станић Станојло

Станић Станојло је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Караџић у дјелу Пјесме јуначке новијих времена, књига четврта 1862.

Текст пјесме

0001    Још зорица не забијељела,

0002    Ни даница лица помолила,

0003    А од дана ни помена нема,

0004    Кличе вила из Посавља славна

0005    Из зелена луга посавскога,

0006    А Станојла зове харамбашу:

0007    „О чујеш ли, Станићу Станојло!

0008    „Турци су ти жалост учинили,

0009    „Јер су твога брата погубили,

0010    „Мила брата, нејакога Гојка,

0011    „Погуби га Омер Белегија,

0012    „И однесе он Гојкову главу,

0013    „Однесе је бијелу Зворнику,

0014    „Онђе добре даре задобио,

0015    „Задобио себи агалуке;

0016    „Ал’ се јесте тешко замислио,

0017    „На дивану Турцим’ говорио:

0018    „ „Јадни ће ми бити агалуци!

0019    „ „Залуду сам Гојка погубио,

0020    „ „Кад је змија друга останула,

0021    „ „А Станојло Станић харамбаша,

0022    „ „Он ће брата Гојка покајати;

0023    „ „Ал’ што Бог да и срећа јуначка,

0024    „ „Оћу њега јунак потражити.” ”

0025    „Пак је Омер с четам’ отишао;

0026    „Веће брате Станићу Станојло!

0027    „Оди мудро, не погини лудо,

0028    „Учувај се Омер’ Белегије.”

0029    Кад то чуо Станићу Станојло,

0030    Проли сузе низ бијело лице,

0031    Па Станојло ’вако говорио:

0032    „Брате Гојко! зелена јабуко!

0033    „Ал’ ти нејак ти погибе, брате!

0034    „Већ те, Гојко, нигда виђет’ не ћу;

0035    „Јали ћу те брзо покајати,

0036    „Јал’ ћу своју изгубити главу.”

0037    Па Станојло на ноге скочио,

0038    Седефлију пушку загрлио,

0039    А дружини својој говорио:

0040    „А на ноге, седам брата мојих!

0041    „Седам брата, горскијех хајдука!

0042    „Да идемо потражит’ Турака.

0043    „Не би л’ брата покајао Гојка:

0044    „Ако ли га брзо не покајем,

0045    „Оћ’ у мени живом срце пући.”

0046    За њим пође до седам хајдука,

0047    А до њега Банцетићу Раде,

0048    Младо д’јете, ал је змајевито.

0049    А Станојло оде Бијељини,

0050    И оптражи Турске кованлуке,

0051    Не би ли ђе десио Турака,

0052    Ал’ јих нигђе десити не може,

0053    Чувају се Турци од хајдука.

0054    Станојло се ману до Обарске,

0055    А кад био на воду Дашницу,

0056    Онђе Станко деси два Турчина,

0057    Бијељинца Омера Исмића

0058    И Османа млада Амиџића;

0059    Кад Станојло опазио Турке,

0060    Онда рече Банцетићу Раду:

0061    „Гледај, Раде, Амиџић’ Османа,

0062    „Ја ћу гледат’ Исмића Омера,

0063    „И ти, Раде, ев’ не мећи пушке,

0064    „Док најприје моја пушка пукне;

0065    „Ти ћеш, Раде, намирит’ Османа,

0066    „Ако л’ мени Омер и утече,

0067    „Ја ћ’ Омера ћерат’ Бијељини,

0068    „А ви браћо, остала дружино,

0069    „Ви ни један за мном не трчите.”

0070    То изрече Станићу Станојло,

0071    То изрече, црној земљи клече.

0072    Својој јунак шарци ватру даде,

0073    Пуче пушка, к’о гром од небеса,

0074    Сви се пусти лузи проломише.

0075    Ђе Станојло глед’о, ударио,

0076    Баш Омера погоди у прси

0077    Међу пуца, ђе му срце куца,

0078    Синџирли га зрна ударише,

0079    Разбише му срце на седмеро,

0080    Мртав Омер паде у травипу.

0081    Онда Раде пушци ватру даде,

0082    И погоди Амиџић’ Османа

0083    Баш у чело међу обје очи,

0084    Ђе Осману мелем требат’ не ће,

0085    Чело пуче, очи искочише,

0086    Осман мртав паде крај Омера,

0087    А Станојло мача повадио,

0088    Обојици главе одсијече,

0089    Украј друма обје наби Станко,

0090    Наби обје на глогово коље.

0091    Па Станојло пође пред дружином,

0092    Отлен пође, па пјесму запјева,

0093    А чудну је пјесму запјевао:

0094    „Ао Стано, Станојлова мајко!

0095    „Гојка ти је Станко покајао,

0096    „За Гојка сам двојицу убио,

0097    „Ев’ Османа и Исмић’ Омера;

0098    „Веће, Станко, иди Бијељини,

0099    „Те с’ састани с Омеровом мајком,

0100    „Једна другој јаде изјадите,

0101    „Како којој јесте без срдашца.”

0102    Пак Станојло оде у Гојсевац,

0103    У Гојсевцу паде на даниште,

0104    Леже с друштвом санак боравити,

0105    Чува Раде страже од Турака.

0106    Затим мало постајало вр’јеме,

0107    Ал’ ето ти три Турчина млада,

0108    Кад их виђе Банцетићу Раде,

0109    Он допаде, пробуди Станојла:

0110    „Устан’ горе, драги харамбаша!

0111    „Ти си рек’о да с’ Гојка покај’о,

0112    „Ал’ га јоште покајао ниси,

0113    „Ев’ нам Турци и на ноге иду,

0114    „Већ устани, да их поватамо.”

0115    Кад Станојло иза сна скочио,

0116    Те он јунак опазио Турке,

0117    Он је своме друштву говорио:

0118    „Потеците са четири стране,

0119    „Те ви Турке живе поватајте;

0120    „Ако Бог да, те их поватате,

0121    „Сав ћу вама шићар поклонити,

0122    „Вама шићар, мени Турско здравље.”

0123    Кад то чуло до седам хајдука,

0124    Потекоше, Турке оптекоше,

0125    Оптекоше, па их поваташе,

0126    Од њи св’јетло отеше оружје,

0127    Бијеле им повезаше руке,

0128    Пред Станојла на данак их воде.

0129    Харамбашу кад виђеше Турци,

0130    Сузе роне, Станојлу се моле:

0131    „Харамбаша, поклони нам здравље!

0132    „Узми благо, колико ти драго.”

0133    Ал’ Станојло њима говорио:

0134    „Та што ће ми ваше пусто благо,

0135    „Када нема мога брата Гојка!”

0136    Онда рече Банцетићу Раде:

0137    „О Станојло, Српска харамбашо!

0138    „Кад смо Турке живе поватали,

0139    „Да их Шапцу граду одведемо,

0140    „Комендату Луки поклонимо,

0141    „Луко ће нам за добро примити.”

0142    Ал’ бесједи харамбаша Стако:

0143    „Од Луке се пустит’ могу Турци,

0144    „У Турака доста пуста блага,

0145    „Па нам опет могу додијати;

0146    „Ја их нећу водит’ Шапцу граду,

0147    „Веће ћу их овђе оставити.”

0148    Па Станојло мача повадио,

0149    Све тројици главе осијече,

0150    Па на Турске коње усједоше,

0151    Отидоше шеру Парашници.

0152    Кад дођоше шеру Парашници,

0153    Те је Зеко видио Станојла,

0154    У б’јело га лице пољубио,

0155    И овако њему говорио:

0156    „О Станојло, моја десна руко!

0157    „Кад си тако брата покајао,

0158    „Нико тебе омразит’ не може,

0159    „Омразити Богу и народу.”

0160    И Станојло своје друштво врже

0161    У механе, стаде дават’ вино,

0162    Друштво поји за неђељу дана.

0163    Ова пјесма свјема Србинима,

0164    Од мен’ пјесма, од Бога вам здравље!

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке новијих времена, књига четврта 1862. Исто издата и у Београду, 1986.
Штампање