Ропство Јанковића Стојана
Ропство Јанковића Стојана је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.
Опис
Пјесма има историјску подлогу. Стојан Јанковић је пао у турско ропство и једно вријеме је провео у цариградском затвору, а једно време је био интерниран и у Млецима. У пјесми је обрађен раширени мотив мужа на свадби своје жене.1)
Текст пјесме
0001 Кадно Турци Котар поробише
0002 Поараше дворе Јанковића,
0003 Заробише Смиљанић-Илију,
0004 Заробише Јанковић-Стојана;
0005 У Илије млада оста љуба,
0006 Млада љуба од петнаест дана;
0007 У Стојана млађа оста љуба,
0008 Млађа љуба од недеље дана;
0009 У Стамбол и одведоше Турци,
0010 Поклонише цару честитоме.
0011 Тамо били за девет година
0012 И десете за седам месеци,
0013 Тамо и је царе потурчио,
0014 Код себе им дворе саградио.
0015 Ал’ беседи Смиљанић Илија:
0016 „Ој Стојане, да мој мили брате!
0017 „Сутра јесте петак Турски светац,
0018 „Цар ће отић’ с Турцима у шетњу,
0019 „А царица с булама у шетњу;
0020 „Већ ти кради кључе од ризница,
0021 „Ја ћу красти кључе од арова,
0022 „Пак да пуста блага награбимо,
0023 „Да узмемо два добра коњица,
0024 „Да бежимо у Котаре равне,
0025 „Да гледамо робље неробљено,
0026 „Да љубимо лице нељубљено.”
0027 И ту су се браћа послушала.
0028 Кад освану петак Турски светац,
0029 Оде царе с Турцима у шетњу,
0030 А царица с булама у шетњу;
0031 Стојан краде кључе од ризница,
0032 А Илија кључе од арова,
0033 Награбише небројена блага,
0034 Па узеше два добра коњица,
0035 Побегоше у Котаре равне.
0036 Кад су били близу до Котара,
0037 Ал’ говори Јанковић Стојане:
0038 „О Илија, да мој мили брате!
0039 „Иди, брате, двору бијеломе,
0040 „А ја идем моме винограду,
0041 „Винограду, моме рукосаду,
0042 „Да прегледам мога рукосада:
0043 „Ко га веже, ко ли га залама,
0044 „Коме ли је допао у руке.”
0045 Од’ Илија двору бијеломе,
0046 Стојан оде своме винограду;
0047 Нађе мајку Јанковић Стојане,
0048 Нађе мајку у свом винограду;
0049 Косу реже остарила мајка,
0050 Косу реже, па виноград веже,
0051 А сузама лозицу залива
0052 И спомиње свог Стојана сина:
0053 „Ој Стојане, јабуко од злата!
0054 „Мајка те је већ заборавила,
0055 „Снае Јеле заборавит’ не ћу;
0056 „Снао Јело, неношено злато!”
0057 Божио је Јанковић Стојане:
0058 „Божја помоћ, сиротицо стара!
0059 „Зар ти немаш никога млађега,
0060 „Да тебека виноград уради,
0061 „Већ посрћеш стара и невољна?”
0062 Она њему боље одговара:
0063 „Жив ми и здрав, делијо незнана!
0064 „Немам, рано, никога млађега,
0065 „До Стојана јединога сина,
0066 „Њега јадног заробише Турци,
0067 „А и њега и Илију мога,
0068 „Стојанова брата стричевића;
0069 „Од Илије млада оста љуба,
0070 „Млада љуба од петнаест дана;
0071 „Мог Стојана млађа оста љуба,
0072 „Млађа љуба од недеље дана;
0073 „Моја снаша Адамско колено,
0074 „Чекала га за девет година
0075 „И десете за седам месеци.
0076 „Данас ми се млада преудаје;
0077 „Ја не мого од јада гледати,
0078 „Већ побего саду винограду.”
0079 Кад је Стојан разумео речи,
0080 Брзо оде двору бијеломе,
0081 Заста тамо кићене сватове,
0082 Лепо су га свати дочекали:
0083 Како с’ коња, таки за трпезу.
0084 Кад се Стојан вина понапио,
0085 Поче Стојан тијо беседити:
0086 „Браћо моја, кићени сватови!
0087 „Јели тестир мало попевати?”
0088 Говоре му кићени сватови:
0089 „Јесте тестир, делијо незнана!
0090 „Јесте тестир, а да за што није?”
0091 Кличе Стојан танко гласовито:
0092 „Вила гњиздо тица ластавица,
0093 „Вила га је за девет година,
0094 „А јутрос га поче да развија;
0095 „Долети јој сив зелен соколе
0096 „Од столице цара честитога,
0097 „Па јој не да гњиздо да развија.”
0098 Том’ се свати ништа не сећају,
0099 Досети се љуба Стојанова,
0100 Отпусти се од ручна девера,
0101 Брзо оде на горње чардаке,
0102 Па дозива сеју Стојанову:
0103 „Заовице, рођена сестрице!
0104 „Ево т’ браца, господара мога!”
0105 Кад зачула сеја Стојанова,
0106 Она стрча доле низ чардаке,
0107 Трипут совру очима прегледа
0108 Док је брацу лице угледала;
0109 А кад брацу лице угледала,
0110 Руке шире, у лица се љубе,
0111 Једно друго сузама умива
0112 Од радости и од жеље живе.
0113 Ал’ говоре кићени сватови:
0114 „Господару, Јанковић-Стојане!
0115 „А што ћемо ми за наше благо?
0116 „Ми смо млого истрошили блага
0117 „Док смо твоју љубу испросили.”
0118 Беседи им Јанковић Стојане:
0119 „Стан’те браћо, кићени сватови!
0120 „Док се мало сестрице нагледим,
0121 „Ласно ћемо ми за ваше благо,
0122 „Ласно ћемо, ако јесмо људи.”
0123 Кад се Стојан сестрице нагледа,
0124 Лепо Стојан свате даривао:
0125 Ком мараму, ком кошуљу танку,
0126 Младожењи рођену сестрицу.
0127 И одоше кићени сватови.
0128 Кад у вече о вечери било,
0129 Иде мајка у двор кукајући,
0130 Она кука, као кукавица,
0131 И спомиње свог Стојана сина:
0132 „Ој Стојане, јабуко од злата!
0133 „Стоју мајка већ заборавила,
0134 „Снае Јеле заборавит’ не ћу;
0135 „Снао Јело, неношено злато!
0136 „Ко ће стару дочекати мајку?
0137 „Ко пред мене стару ишетати?
0138 „Ко ће стару запитати мајку:
0139 „ „Јеси ли се уморила, мајко?” ”
0140 Кад зачула љуба Стојанова,
0141 Ишетала пред дворе бијеле,
0142 Прима мајку на господске руке,
0143 И говори својој старој мајки:
0144 „Ти не кукај, моја стара мајко!
0145 „Тебе стару огрејало сунце:
0146 „Ево теби твог Стојана сина!”
0147 Кад угледа остарила мајка,
0148 Кад угледа свог Стојана сина,
0149 Мртва мајка на земљицу паде.
0150 Лепо Стојан оправио мајку,
0151 Како царски ваља и требује.
Литература
- Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
- Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.
- Група аутора, Историјски извори за такмичење у седмом разреду основне школе, Београд, 2010.
Ropstvo Jankovica Stojana