Прва сецесија плебејаца, представља исељавање плебејаца из Рима 494. пре Христа на Свето брдо. Сецесија је настала због тешкога положаја плебејаца, притиска кредитора и неспремности патриција да им ублаже терет дугова и заштите их од дужничкога затвора. Без плебејаца патрицији нису могли да одбране Рим од вањских непријатеља, па су попустили и ослободили плебејце дугова и дозволили да плебејци изабиру народне трибуне, који су имали право да их ветом штите од самовоље патрицијских магистрата.¹⁾

Након пада монархије највишу власт у Римској републици имали су Сенат и два конзула. Оба конзула су били патрицији. Био је то прелаз са монархије на олигархију. Та промена власти највише је одговарала мањини, тј. патрицијима. Након успоставе републике 509. пре Христа уследили су непрекидни ратови, који су отежали положај плебејаца. Због ратова нису имали довољно времена да обрађују своју земљу, а морали су кредиторима да плаћају дугове. У случају да не могу да плате дуг завршавали би у дужничком затвору, а могли су и да буду продани у робље. Већина кредитора били су патрицији. Положај плебејаца је био изузетно тежак, а најтежи проблем су били дугови.

Тежак положај плебејаца и њиховога дуга стварао је погодан терен за побуну. Плебејци су били незадовољни и жалили су се да су поробљени дуговима док су ратовали за Римску републику.²⁾ Током 495. пре Христа очекивао се скори рат са Волсцима. Многи задужени плебејци уз подршку осталих плебејаца изашли су на Форум са ланцима као симболом дужничкога ропства. Претварање једнога излива незадовољства плебејаца у отворено насиље спречила су два конзула брзом интервенцијом.³⁾ Ипак незадовољство се наставило, па се на заседању Сената развила дискусија што треба да се учини. Апије Клаудије Сабињанин је предлагао да се незадовољство угуши средствима присиле, а други конзул Публије Сервилије Приск је предлагао блаже мере.⁴⁾ Предлагао је и смањење дугова.

За време заседања Сената Волсци су се охрабрили због подела између патриција и плебејаца, па су кренули према Риму. Пошто су плебејци колективно одбијали мобилизацију Публије Сервилије Приск је предлагао да се народ охрабри, да буду благи у кажњавању и да се не привремено укине дужнички затвор. Међутим Апије Клаудије Сабињанин је саветовао да не показују никакву благост и да не требају да чине никакав уступак народу. Сенат је ипак заузео умеренији став и замолио је Публија Сервилија да покуша да убеди плебејце.⁵⁾ Он је издао едикт којим штити римске грађане у случају мобилизације.⁶⁾ Док су се дужници налазили у војсци кредитори нису имали права да плене њихову имовину или да због дуга затварају њих или чланове њихове породице.⁷⁾ Народ је након тога приступио мобилизацији. У тој војсци је било много дужника и исказали су се у рату у коме су победили Волске и Сабињане.

По окончању рата Апије Клаудије Сабињанин је почео да стриктно кажњава дужнике, који су онда тражили помоћ од Сервилија.⁸⁾ Апије Калудије је поново уживао подршку патриција, па је Сервилије био присиљен да попусти пред притиском Сената и да се држи средњега курса којим је изгубио подршку народа.⁹⁾ Народ је након тога постао непослушнији, нису више слушали ни Публија Сервилија за кога су сматрали да их је издао. Услед опасности од Сабињана конзули су упутили позив на мобилизацију, али народ се није одазивао, па је Апије Клаудије ухапсио једнога од вођа побуне. Међутим како је ухапшени упутио жалбу народу конзул је попустио и био је присиљен да прихвати суд народа.¹⁰⁾

Апије Клаудије Сабињанин је био један од катализатора Прве сецесије плебејаца, која је уследила 494. пре Христа током мандата следећих конзула. Током 494. пре Христа плебејци су почели да одржавају састанке ноћу и да се све више супростављају Сенату и новим конзулима. Конзули су покушали да суде неким вођама побуне, али нико се није одазивао, а маса је била моћнија од конзулових ликтора.¹¹⁾ У Сенату се одржавала расправа шта да се подузме. Тит Ларције је тражио да се народ ослободи дуга, а Публије Валерије је тражио да се помогне дужницима, који су ратовали. Апије Клаудије је био за најрадикалнији политику непопуштања и предложио је именовање диктатора јер онда не важи жалба народу на његову пресуду.¹²⁾ Сенат је прихватио мишљење Апија Клаудија и умало да њега нису именовали за диктатора.¹³⁾

Нови диктатор Маније Валерије Волус Максим је издао едикт сличан едикту Публија Сервилија, па се народ одазвао на мобилизацију и учествовао је у успешном рату. Стриц Манија Валерија био је Публикола, познат као пријатељ народа, па је народ тим пре прихватио његов позив као искрен. По окончању рата кредитори су били толико моћни, да је диктатор схватио да није у стању да испуни очекивања плебејаца, па је дао оставку.¹⁴⁾ Маније Валерије је тражио од Сената да народ ослободи дугова, али Сенат је то одбио.

Сенат је одлучио да плебејце мобилизира користећи чињеницу да су током полагања заклетве Манију Валерију положили и заклетву двојици конзула.¹⁵⁾ Плебејци су након тога одлучили да не слушају нове конзуле и повукли су се на Свето брдо на другој страни реке Анио. Започела је Прва сецесија плебејаца. Патрицији су се у Риму бојали и оних плебејаца који су остали, а највише су се бојали рата, јер су фактички остали без војске. Сенат је постао помирљивији и послао је Мененија Агрипу, који је био прихватљив плебејцима, јер је и сам био плебејскога порекла.¹⁶⁾ У делегацији, која је отишла до плебејаца били су: Мененије Агрипа, Маније Валерије Волус, Публије Сервилије Приск, Публије Постумије Туберт, Тит Ебутије Флав, Сервије Сулпуције Камерин, Аул Постумије Балб и Аул Вергиније Келимонтан.¹⁷⁾ Добили су задатак да помире плебејце са патрицијима на било који начин, али без преваре.¹⁸⁾

Мененије Агрипа се народу обратио алегоријском причом, према којој се делови људскога тела нису слагали.¹⁹⁾²⁰⁾ Били су незадовољни јер сви они раде за желудац, који ужива у плодовима њихова рада. Одлучили су да се побуне, па уста више нису прихватала храну, руке нису стављале храну у уста, а зуби су одбијали да жваћу храну.Када је жулудац огладнио и ослабио онда је цело тело ослабило. Тада су сви делови тела схватили да и желудац има своју функцију и да остали органи не могу без њега.²¹⁾ Агрипа је на тај начин сликовито приказао патриције као желудац, а плебејце као делове тела и показао је да не могу једни без других.²²⁾

После тога Мененије Агрипа је започео преговоре са плебејцима. Срж проблема су били дугови и њихово грубо утеривање, па се и решење тицало дугова. Сложили су се да онај ко не може да плати своје дугове буде ослобођен дугова.²³⁾ По споразуму Сенат није смео касније да одбацује тај договор, а плебејци су требали да имају властитога магистрата, који би могао да штити народ од конзула.²⁴⁾ Пошто је постојала опасност да Сенат поново изигра плебејце и поништи споразум делегација плебејаца отишла је у Рим, где су се сенатори заклињали да неће погазити споразум са плебејцима. Тада су изабрана два народна трибуна, а Дионизије помиње пет народних трибуна.²⁵⁾ Брут је тражио да народни трибун буде света и неповредива магистратура.²⁶⁾ Поред тога да се то не би у будућности опозвало сви Римљани су морали да се закуну и за себе и за потомке да ће то бити поштовано.²⁷⁾ Народни трибуни су поред тога добили и два помоћника, тј. плебејска едила.²⁸⁾

• Тит Ливије
• Дионизије из Халикарнаса

Prva secesija plebejaca