Паусанија II, краљ Спарте из линије Агијада. Био је краљ Спарте од 445. до 426. пре Христа под старатељством свога стрица Клеомена. По други пут је био краљ од 408. до 395. пре Христа. Заслужан је за прекид са Лисандровом империјалистичком политиком наметања олигархија. Прогнан је из Спарте 395. пре Христа, јер је прекасно стигао да се бори у бици код Халијарта.¹⁾

Унук је спартанскога регента Паусаније, који је заслужан за грчку победу у бици код Платеје 479. пре Христа. Син је спартанскога краља Плеистоанакта, који је био оптужен да га је Перикле поткупио и да је зато пропустио прилику да победи Атињане. Морао је због тога 445. пре Христа да оде у изгнанство. Краљ је постао малолетни Паусанија II, а у име њега владао је као регент његов стриц Клеомен. Током 426. пре Христа Паусанијевога оца Плеистоанакта позвали су да се врати у Спарту, па је он поново владао све до 408. пре Христа.²⁾

Плеистоанакт је умро 408. пре Хрита, па је Паусаније по други пут постао краљ Спарте.³⁾ Тразибул је успео да 403. пре Христа свргне у Атини Тридесеторицу тирана, који су након бега у Елеусину затражили помоћ Спарте.⁴⁾ Помоћ су затражили и олигарси из Атине. Пиреј је био под контролом Тразибула и његових демократа. Лисандар је започео опсаду Пиреја, у коме се осећала оскудица. Паусанија и ефори завидели су Лисандру, а и бојали су се његове нарастајуће моћи, па је због тога Паусанија са војском кренуо према Атини.⁵⁾ Паусанија II је ишао, тобоже у име Тридесеторице и против народа, а заправо да заустави рат и не дозволи да Лисандар буде поново господар Атине.⁶⁾

Тразибулове демократе нису знали за Паусанијеве намере, па су га први напали, а Паусанија II их је победио у бици крај Пиреја, а онда је са њима започео тајне преговоре.⁷⁾ Паусанију II су по спартанским обичајима пратила два ефора и они су одобрили Паусанијеве поступке. Паусаније је упутио Тразибулове демократе да у Спарту упуте изасланство и шта да кажу. У Спарту су стигла два изасланства, једно од демократа из Пиреја, а друго од олигарха из Атине. Пошто се два изасланства нису слагала спартанска скупштина и ефори наклоњени Паусанији II упутили су комисију, која је требала да заједно са Паусанијом помири две стране.⁸⁾ Паусанија II измирио је две стране и омогућио је понову успоставу демократије у Атини. Проглашена је амнестија за све сем за Тридесеторицу тирана. Тај поступак означавао је прекид са Лисандровим обликом империјализма уз помоћ уских олигархија.⁹⁾

По повратку у Спарту Паусанијеви политички непријатељи одлучили су да га оптуже и да му суде.¹⁰⁾ Сматрали су га кривим, јер се повукао из Атине, иако је могао да победи. Судили су му герузија и ефори. Пола герузије га је прогласило кривим, али друга половина и ефори су гласали да није крив.¹¹⁾ Други краљ Агид II је као један од чланова герузије гласао да је крив.

Прва битка Коринтскога рата била је битка код Халијарта 395. пре Христа. Када је Теба напала спартанскога савезника Фокиду тада је Спарта нашла повод да казни Тебу. За рат против Тебе одређене су две војске, једном је заповедао Лисандар, а другом Паусанија II. Лисандрова војска састојала се од Фокиђана и других савезника из северозападне Грчке, а Паусанијина се састојала од Спартанаца и пелопонеских савезника. План је био да Паусанија II иде око планине Китерон и да одатле нападне Беотију, а да Лисандар иде кроз Фокиду и да се онда споје да би координисано напали.¹²⁾ Паусанија II је каснио неколико дана. Осим тога Лисандар је по куриру замолио Паусанија да овај крене кроз Платеју, да би се састали код Халијарта, али то писмо пало је у руке Тебанаца. Тебанци су због тога пожурили, па су без знања Лисандра стигли пре њега у Халијарт, па су га одатле изненада напали. Битка се окончала спартанским поразом и погибијом Лисандра. Паусанија II је вест о несрећи чуо док је био на путу од Платеје до Теспије. Са војском је дошао до Халијарта. Паусанија је са Тебанцима склопио примирје, да би покупио мртвог Лисандра и остале његове војнике.

Када се Паусанија II вратио у Спарту био је оптужен за издају. Лисандрова странка оптуживала га је да је прекасно стигао на бојно поље, а и кад је стигао да није напао Тебу. Пошто је сматрао да ће га осудити на смрт побегао је у Тегеју, а престо је наследио његов малолетни син Агесиполид I. Оба његова сина Агесиполид и Клеомброт I били су под старатељством њиховог најближег рођака Аристодема. Под заштитом храма у Тегеји посветио се писању спартанскога устава, тј. намера му је била да као и Лисандар укине или битно модификује Ликургов устав.¹³⁾ Када је 385. пре Христа Агесиполид I напао Мантинеју тада се приликом предаје Мантинеје Паусанија II умешао, па је тражио од свога сина да пусти 60 водећих грађана Мантинеје да неометано напусте град.¹⁴⁾

• Тукидид, Пелопонески рат, превод Душанке Обрадовић, Admiral Books, Београд, 2010, ISBN 978-86-84983-72-7
• Ксенофонт Хеленска историја, превод др Милена Душанић, Матица српска, Нови Сад, 1988.
• Плутарх, Лисандар
• Диодор са Сицилије
• Паусанија
• Paul Cartledgе ,Sparta and Laconia - A regional history 1300 to 362 BC 2nd Edition, Routledge 2002, ISBN 0-415-26356-5

Pausanija II