Невјера љубе Грујичине је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Пошетале три турске делије

0002    Испод двора Новаков Грујице,

0003    Но их гледа Јела Грујичина,

0004    Па Турцима ријеч бесједила:

0005    „Хајте овамо, три турске делије,

0006    Да пијете вина црвенога!”

0007    Но ју једно Туре говорило:

0008    „Прој се, Јело, Грујичина љубо,

0009    Не смијемо минут’ овудије

0010    Од Грујице, господара твора,

0011    А некмоли вино да пијемо!”

0012    Тад је млада Турке слободила:

0013    „Не бојте се, три турске делије,

0014    Мене дома господара нема,

0015    Ного ево дана пет неђеља

0016    Отиша је далеко у хајдуке”.

0017    Таде Турци хојдоше на кулу,

0018    А на авлију стражу поставише.

0019    Е их бјеше димно дочекала:

0020    Вино пију, а лице ју љубе.

0021    Мало било, ништа не стануло,

0022    Али с вратах стража говорила:

0023    „Бјежи, Јело, зло јутро ти било,

0024    Ево Грујо из хајдуках дође!”

0025    Но се таде Турци препадоше,

0026    Затвори их Јела у одају,

0027    Па изљезе, те срете господара,

0028    Прифати му свијетло оружје,

0029    Па му даје вино и ракију.

0030    Грујица је трудан и уморан,

0031    Од труда га санак уфатио;

0032    Јела је Турке изводила

0033    И спутила свога господара.

0034    Кад се Грујо од сна разабрао,

0035    Ћаше се дић’, ного не могаше.

0036    А Турци му благо покупише,

0037    Па кренуше Јелу и Грујицу;

0038    Но остаде Ђоко, чедо лудо,

0039    А Грујица богом куми Турке:

0040    „Поврни се један на дворове,

0041    Донес’те ми Ђока, чедо лудо,

0042    Бачите га мене на плећима

0043    Да не пишти на дворове само!”

0044    Но су Турци на Бога гледали,

0045    Донесоше Ђока Грујичина

0046    И бачише га њему на плећима.

0047    Отидоше зеленом планином,

0048    Па су у хлад Турци починули,

0049    Вино пију, а Јелу љубјаху.

0050    Па је Турке санак преварио,

0051    Преко Јеле пребачили руке.

0052    Но Грујица чедо прекорио:

0053    „О ти, Ђоко, од курве копиле,

0054    Да приличеш Новаков Грујици,

0055    Би се увио у криоце мајци,

0056    Уграбио ножић од појаса,

0057    Ти би мене коноп прекинуо,

0058    Ја бих, Ђоко, Турке погубио!”

0059    Но дијете изједе срамота,

0060    Украде ју ножић од појаса.

0061    Грујица му руке наредио,

0062    Стаде д’јете кидат’ по конопцу,

0063    Но ђетиња нелагодна рука─

0064    Од лудости коноп не згађе,

0065    Но Грујицу по бијелој руци.

0066    Кад дијете крвцу угледало,

0067    Ста га цика ка змију љуту:

0068    „Куку мене, заклах те, Грујица!”

0069    Грујица му ријеч говорио:

0070    „Ава’, Ђоко синко, не живио!

0071    Ако нећеш ти, а ’но те Турци,

0072    Удри боље, опале ти обје!”

0073    Дијете му коноп прекинуло─

0074    Таде виђи бруку од Тураках:

0075    Кад се Грујо руку дофатио,

0076    Једноме је сабљу дофатио,

0077    Посијече три турске делије,

0078    И Јели је руке окинуо,

0079    Окиде ју ноге по кољенах,

0080    Отиде здраво на дворове.

0081    То је било кад се чинило.

0001    Шатор пење Новаковић Груја

0002    На велику путу дринопољском,

0003    Баш на путу куд проходе Турци.

0004    Кад је Грују санак обрвао,

0005    Он беседи својој верној љуби:

0006    „Почувај ми, љубо, верну стражу

0007    Док ја легнем санак боравити,

0008    Да не дођу Турци јањичари,

0009    Да ми беле не савежу руке!”

0010    Леже Груја санак боравити,

0011    А љуба му верну чува стражу.

0012    Подигле се магле и праови,

0013    Ал’ беседи дијете Штеване:

0014    „Ајде, мајко, да будимо бабу,

0015    Ево иду Турци јањичари!”

0016    Њему вели љуба Грујичина:

0017    „Нису Турци, већ су твоји ујци!”

0018    Ал’ бесједи дијете Штеване:

0019    „Нису ујци, већ су оно Турци,

0020    Веће ајде да будимо бабу!”

0021    А кад Турци још поближе били,

0022    Она скида са руку прстење,

0023    Па их даје детету Штевану;

0024    „Иди, Штево, у зелену траву,

0025    Па се играј са златним прстењем!”

0026    Оде Штева у зелену траву

0027    Да се игра са златним прстењем.

0028    Кад стигоше Турци јањичари,

0029    Они Груји савезали руке,

0030    Свезали му руке наопако,

0031    Па пођоше с Богом путовати;

0032    Љубу кучку мећу на Коњица,

0033    Дете Штева иде поред Грује.

0034    Ал’ беседи дијете Штеване:

0035    „Не могу ти путовати, бабо,

0036    Јер ме болу моје мале ноне!”

0037    Њему вели Новаковић Груја:

0038    „Иди, Штево, те се моли мајки

0039    Не би ли те на коња примила!”

0040    Оде Штева да се моли мајки:

0041    „Не могу ти путовати, мајко,

0042    Мене болу моје мале ноне,

0043    Већ ме прими на коња доброга!”

0044    Удара га љуба Грујичина,

0045    Удара га троструком камџијом;

0046    Како га је лако ударала,

0047    Црна крвца кроз кошуљу врца.

0048    Вришти Штева кано змија љута,

0049    Па он иде родитељу своме.

0050    Клече Груја на десно колено,

0051    Мету Штеву на плеће јуначко,

0052    Па пођоше с Богом путовати.

0053    Ди су Турци конак кондисали,

0054    Они с’ онде шатор разапели,

0055    Па седоше вече вечерати,

0056    И међ’ њима љуба Грујичина.

0057    Беседе јој Турци јањичари:

0058    „Мала т’ фала, љубо Грујичина,

0059    И твојему стасту и возрасту

0060    И твојему лику господскоме!

0061    Шта је теби, љубо, додијало,

0062    Додијало по гори одећи,

0063    Па за Грујом ђерђев приносећи?”

0064    Па легоше санак боравити,

0065    И међ’ њима љуба Грујичина;

0066    Па поспали Турци јањичари,

0067    Поспали су кано и заклани.

0068    Ал’ беседи Новаковић Груја:

0069    „Ти отиди, дијете Штеване,

0070    И укради од мајке ножеве!”

0071    Ал’ отиде дијете Штеване,

0072    Па украде од мајке ножеве.

0073    Рече њему Новаковић Груја:

0074    „Сад присецај бабине конопце!”

0075    Колико је Штева присекао,

0076    Толико је Груја прикинуо,

0077    Те је беле одрешио руке.

0078    Узе Груја сребрне ножеве,

0079    Па отиде под шатора Турком,

0080    И он покла Турке јањичаре,

0081    Као јагањце о Ђурђеву данку,

0082    Покрива ји лаки јапунџети,

0083    Па беседи својој верној љуби:

0084    „Ајде,љубо, ајде да бежимо,

0085    Поспали су Турци јањичари,

0086    Поспали су кано и поклани!”

0087    Али ђипи љуба Грујичина,

0088    Па повика љуба Грујичина:

0089    „Ајт’ на ноге, Турци јањичари,

0090    Од наглости на голе коњице,

0091    Од хитрина у кошуљи танкој─

0092    Грујица је одрешио руке!”

0093    Увати је Новаковић Груја,

0094    Па јој беле савезао руке,

0095    И он седе на доброг коњица,

0096    Дете Штеву мету на коњица,

0097    Љубу кучку води поред коња,

0098    Одведе је двору бијеломе,

0099    Закопа је земљи до колена,

0100    Још јој скупи косу на врх главе

0101    И посуо праом и сумпором,

0102    Па је својој беседио љуби:

0103    „Ил’ ми волеш лучом свијетлити

0104    Ил’ ми волеш сабљу целивати?”─

0105    „Ја ти волем лучом свијетлити,

0106    Него твоју сабљу целивати,

0107    Сабља ти је од свашта скрнавна!”

0108    Седе Груја вече вечерати,

0109    Запали јој косу на врх главе,

0110    Те је њему лучем свијетлила

0111    Док је Груја вече вечерао.

0001    Шатор пење Грујо Радивојнић

0002    На широки цареви друмови,

0003    Собом води дијете Стевана.

0004    Ал’ је Грују санак савладао,

0005    Па беседи малену Стевану:

0006    „Драго д’јете, малени Стеване,

0007    Заиграј се игром и јабуком,

0008    Па погледај горе од Будима─

0009    Кад опазиш Турке јаничаре,

0010    Ти пробуди твога бабу Грују!”

0011    Со тим леже санак боравити.

0012    Заигра се дијете Стеване,

0013    Он се игра, а често погледа

0014    Тамо горе од града Будима.

0015    Кад једаред Будиму погледа,

0016    Од Будима магла се подгила.

0017    Тад беседи малени Стеване,

0018    Беседио својој милој мајци:

0019    „Је ли оно магла од Будима

0020    Ил’ су оно Турци јаничари?”

0021    Вели њему на то мила мајка:

0022    „Не будали, дијете Стеване,

0023    Нису оно Турци јаничари,

0024    Већ је оно магла од Будима!”

0025    Па му даје бурму позлаћену:

0026    „Узми, д’јете, бурму позлаћену,

0027    Па се играј игром свакојаком!”

0028    Д’јете игра, а очице трза,

0029    Па погледа горе ка Будиму,

0030    И говори својој милој мајци:

0031    „Није, мајко, магла од Будима,

0032    Већ су оно Турци јаничари!”

0033    Удари га руком по образу

0034    И три зуба у грло сасу му,

0035    Јошт му не да заплакат’ нејаку.

0036    Ал’ дођоше Турци јаничари.

0037    Тад говори љуба Грујичина:

0038    „Ој Бога вам, Турци јаничари,

0039    Дајте мени свилене литаре!”

0040    Љуба веже Грују господара.

0041    Кад је Груји руке савезала,

0042    Њега воде Турци јаничари

0043    И свежу га себи уз коњица,

0044    Покрај Грује дијете Стевана.

0045    Везан Грујо дјетету говори:

0046    „Мој Стеване, тешко дочекани,

0047    Зашт’ ме ниси пробудио, сине?”─

0048    „Тео сам те пробудити, бабо,

0049    Тео сам те, ал’ не даде мајка,

0050    Удара ме по образу руком,

0051    Три ми зуба у грло сасула.”─

0052    „Зашт’ ме плачем пробудио ниси?”─

0053    „Не да мени заплакати мајка!”

0054    Ту се Турци сташе разметати─

0055    Једни веле: „Ајд’ Мари меани!”

0056    Други веле: „Ситници меани!”

0057    Ал’ им вели Грујо Радивојнић:

0058    „Ајдемо ми Марици меани,

0059    У Марице добра вина кажу!”

0060    То су Турци једва дочекали,

0061    Па се шећу Марици механи.

0062    Кад је Мара госте угледала

0063    И међ’ њима савезана Грују,

0064    Гледа преко Мара на Грујицу,

0065    А Грујица очима обара

0066    Да се не би Турци досетили.

0067    Носи Мара вина и ракије,

0068    У њег’ меће сваког бенџерлука,

0069    Груји носи вино без ракије.

0070    Кад је Мара Турке савладала,

0071    Турци лежу санак боравити.

0072    Ал’ беседи љуба Грујичина:

0073    „Ако ћ’ лећи Турком међ’ двојицу,

0074    Другима ће свима жао бити;

0075    Ја ћу лећи вама чело главе!”

0076    Леже љуба Турком чело главе.

0077    Кад је Турке санак савладао,

0078    Анџар носи крчмарица Мара,

0079    Па одреши дијете Стевана,

0080    Стево дреши на баби литаре ─

0081    Не дреши ји к’о што су везани,

0082    Већ ји сече преко и упреко;

0083    Колико ји д’јете сасецало,

0084    Толиок је истргао Грујо.

0085    Кад то вид’ла љуба Грујичина,

0086    Беседила Турком јаничаром:

0087    „Горе вама, Турци јаничари,

0088    Горе вама и горе меника,

0089    Зље га сјели и вино попили,

0090    А јошт горе санак боравили!”

0091    Грујо ради, не пропушта време,

0092    Учас јунак јуриш учинио,

0093    Од стотине турски јаничара

0094    Грујо справи двјеста полутина!

0095    Стаде љуба у гору бјежати,

0096    Сустиже је Грујо на коњицу,

0097    Намаза је вином и ракијом,

0098    Запали јој косу повр главе.

0099    Кад догоре до очију чарни,

0100    Груји вели љуба у пламену:

0101    „Зар ти није жао ни очију,

0102    Млого су те пути изгледале?”

0103    Грујо љуби јаран одговара:

0104    „Више Турке него ли менека!”

0105    Кад догоре до лица бијела:

0106    „Зар ти није жао б’јела лица,

0107    Млого си га пути пољубио?”─

0108    „Више турци него Грујо, курво!”

0109    Кад догоре до руку бијели:

0110    „Зар ти није жао руку б’јели,

0111    Млого су те загрлиле млада?”─

0112    „Више Турке него мене, курво!”

0113    Кад догоре до бијели дојки:

0114    „Зар ти није жао б’јели дојки,

0115    Млого су ти задојиле сина?”─

0116    „Нека гору, огњем изгориле!”

0117    Јошт се љуба полумртва клела:

0118    „Тако треба, не било ме мајци!

0119    Која љуба кроз горицу прође,

0120    Нека мени до огњишта дође

0121    Да јој кажем, а она по св’јету

0122    Како правда љубе наказује

0123    Које газе вјеру завјештану

0124    Под превљезом пред светим олатом!”

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Nevjera ljube Grujicine