Наход Момир

Наход Момир је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

Текст пјесме

0001    Подиже се Српски цар Степане

0002    Из Призрена места убавога,

0003    Подиже се итар лов ловити

0004    До Велеза и воде Вардара;

0005    С’ собом води осам везирова

0006    И Тодора деветог везира.

0007    Лов ловио за петнаест дана,

0008    Тако му се срећа удесила,

0009    Те од лова ништа не улови:

0010    Ни јелена ни кошуте мудре,

0011    Ни од кака ситнога звериња;

0012    А каде се на траг повратио,

0013    Нађе чедо у гори зеленој

0014    У виново лишће завијено,

0015    А виновом лозом повијено,

0016    А по лицу листом покривено,

0017    Да му лице не гори од сунца.

0018    Том се чуди царе господине,

0019    Откуд чедо у гори зеленој:

0020    Ил’ је чедо досадило мајци,

0021    Те је њега оставила мајка;

0022    Ил’ је кума кумче изнијела,

0023    Да цар крсти и да га дарива;

0024    Ил’ су виле чедо подметнуле.

0025    Стаја царе летњи дан до подне,

0026    Не би л’ гди ко чеду изишао,

0027    Ал’ ни кога чути ни видети;

0028    Цар дозива Тодора везира:

0029    „О Тодоре, мој мудри везире!

0030    „Одседниде од коња витеза,

0031    „Те погледај оно чедо младо;

0032    „Ако чедо буде мушка глава,

0033    „Дај га мене на коња витеза.”

0034    Тодор везир од коња одседе,

0035    Те погледа оно чедо младо,

0036    Тако цару даде Бог једини,

0037    Бог једини и срећа царева,

0038    Те је чедо било мушка глава;

0039    Цару г’ Тодор на коња додаје,

0040    Цар је лепо чедо приватио

0041    У скут десни коласте аздије,

0042    Три пут га је лицем целивао,

0043    Па га зави у мараму свил’ну,

0044    И метну га себе у недарца:

0045    „Благо мене до Бога вишњега!

0046    „Бог ми даде сина изненада,

0047    „Мојој Грозди браца рођенога,

0048    „Моја Грозда врло брата жељна,

0049    „Бог јој даде брата изненада.”

0050    Па отиде двору господскоме.

0051    Та у прво време јесте било,

0052    Кад господар откуд двору дође,

0053    Не излази слуга ни слушкиња,

0054    Господару коња да привати,

0055    Већ госпођа, која је у двору;

0056    Ишетала царица Роксанда,

0057    Под царем је коња приватила:

0058    „Цар честити, добро си дошао!

0059    „Јеси л’ лепа лова уловио?”

0060    Цар царици мушко чедо даде,

0061    А царица чедо приватила

0062    У свилену убаву кецељу;

0063    Царица се чеду обрадова:

0064    „Благо мене до Бога вишњега!

0065    „Лепшега ти лова и не тражим.”

0066    Однесе га у господске дворе,

0067    Прометну га кроз недра свилена,

0068    Да б’ се дете од срца назвало,

0069    Окупа га и нанегова га;

0070    Однеше га Аранђела цркви,

0071    Окумише Тодора везира,

0072    Крсти Тодор чедо мушку главу,

0073    Од миља му лепо име даде,

0074    Лепо име: Наоде Момире.

0075    Рани чедо царица госпођа,

0076    Рани чедо и негује лепо,

0077    Како свака мајка чедо своје;

0078    Расте дете Наоде Момире:

0079    Што детета у вече омркне,

0080    Још толико у јутру осване;

0081    Одрастао од петнаест љета,

0082    Као друго од триест година;

0083    Ста се добра коња приватити,

0084    Добра коња и светла оружја.

0085    Кудгод иде царе господине,

0086    Поред себе води и Момира,

0087    Поред себе, кано киту цвећа;

0088    Што он рекне, и цар не прекрати.

0089    Мани бише девет везирова.

0090    Кад је било на цветоносије

0091    Збор зборило осам везирова:

0092    „Да фалимо цара небескога!

0093    „Ми дворисмо цара од малена,

0094    „Од малена паке до голема,

0095    „И седе нам браде до појаса,

0096    „Не могосмо добра издворити,

0097    „Како дете Наоде Момире,

0098    „Једно младо јучерање дете,

0099    „Како с’ лепа добра додворило!

0100    „Како бисмо дете омразили

0101    „И са светлим царем завадили?”

0102    А беседи Тодоре везире

0103    (Кум неверни, вера га убила!):

0104    „Браћо моја, осам везирова!

0105    „Ако ћемо изгубити душу,

0106    „Ласно ћемо омразит’ Момира,

0107    „Са честитим царем раставити:

0108    „Каде буде у очи васкрса,

0109    „Остојимо то свето вечерње,

0110    „Изиђемо из бијеле цркве,

0111    „Ви узмите сваки по чауша,

0112    „Те водите двору на вечеру,

0113    „Ја ћу кума Наода Момира,

0114    „Одвешћу га двору на вечеру,

0115    „Износићу трегодишње вино

0116    „И ракију од седам година;

0117    „Опојићу Наода Момира,

0118    „Однећу га у цареве дворе

0119    „На чардаке гди Гроздана спава,

0120    „Метнућу га сестрици на руке,

0121    „А сестра је свака милостива

0122    „И на свога брата жалостива,

0123    „Она ће га лепше пригрлити;

0124    „А кад буде на васкрсеније,

0125    „И будемо на јутрењи светој,

0126    „Буде време целиват’ ’ванђеље,

0127    „Цар ће гледат’ и десно и лево,

0128    „Да с Момиром целива ’ванђеље,

0129    „Кад Момира не буде у цркви,

0130    „Ја ћу с царем целиват’ ’ванђеље;

0131    „Кад јутрењу свету савршимо,

0132    „Изиђемо из бијеле цркве,

0133    „Цар ће онда мене запитати:

0134    „ „О Тодоре, камо ми Момире?

0135    „ „Што ми није детета у цркви?

0136    „ „Код тебе је на вечери било,

0137    „ „На њега си навалио вино,

0138    „ „Од вина га љуто боли глава,

0139    „ „Те не може у цркву да дође.” ”

0140    „Вас четири душом поднесите,

0141    „А четири криво сведочите:

0142    „ „Момир љуби сестру Гроздијанку.” ”

0143    „Тако ћемо омразит’ Момира,

0144    „Са честитим царем раставити.”

0145    Кад је било у очи ускрса,

0146    Вечерње су свето остајали

0147    И изишли из бијеле цркве,

0148    Сваки везир узе по чауша,

0149    Тодор узе Наода Момира,

0150    Одведе га двору на вечеру,

0151    Пред њег’ носи трегодишње вино

0152    И ракију од седам година,

0153    А у вино меша свако биље,

0154    Понајвише бенђелука тешка,

0155    А на тврди санак намењује,

0156    Нека спава Наоде Момире,

0157    Док не сване и сунце не гране

0158    И док буде доба летурђији.

0159    Опи с’ дете, ништ’ о себи не зна,

0160    Наслоња се главом на Тодора,

0161    На својега крштенога кума;

0162    Тодор узе дете у наручје;

0163    Однесе га у дворе цареве,

0164    На чардаке гди девојка спава,

0165    И метну га Гроздани на руку,

0166    А сестра је свака милостива

0167    И на свога брата жалостива,

0168    Она га је лепше пригрлила.

0169    По том мало време постајало,

0170    Петли пеше, клепала уд’рише,

0171    Свештеници сташе на јутрење,

0172    Сва господа подрани у цркву

0173    И пред њима Српски цар Степане.

0174    Јутрењу су свету остајали,

0175    Дође време целиват’ ’ванђеље,

0176    А цар гледи и десно и лево,

0177    Не би л’ гдигод видио Момира,

0178    Да са њиме целива ’ванђеље;

0179    Онда приђе Тодоре везире,

0180    Те са царем целива ’ванђеље.

0181    Кад јутрењу свету савршили,

0182    И изишли из бијеле цркве,

0183    Па пред црквом сели у столове,

0184    Онда царе поче беседити:

0185    „О Тодоре! Камо ми Момире?

0186    „Што ми није детета у цркви?

0187    „Код тебе је било на вечери,

0188    „На њега си навалио вино,

0189    „Од вина га љуто боли глава,

0190    „Те не може у цркву да дође?”

0191    Онда поче Тодор беседити:

0192    „Цар честитит, сунце огрејано!

0193    „Ти Момира држиш и Гроздану,

0194    „Рођенога брата и сестрицу,

0195    „Момир љуби сестру Гроздијанку.”

0196    Тад’ говори Српски цар Стјепане:

0197    „Муч’, Тодоре, муком се замук’о!

0198    „Ниј’ истина, што на дете кажеш,

0199    „Тако ми се не делило месо

0200    „За живота од моји костију

0201    „Ја не делим Момир и Гроздану!

0202    „Рођени су братац и сестрица.”

0203    Повикаше осам везирова:

0204    Четворица душом поднесоше,

0205    А четири криво сведочише:

0206    „Јесте, царе Бог и њина душа!

0207    „Јете, царе, данашњег нам дана!

0208    „Јесте, царе, умрлог нам часа!

0209    „Момир љуби сестру Гроздијанку,

0210    „И сад спава с њоме на чардаку!”

0211    Расрди се Српски цар Стјепане,

0212    Од љутине аљину раздера,

0213    Од жалости грозне сузе проли:

0214    „Еј Момире, еј жалости моја!

0215    „Еј Момире, лепа кито цвећа!

0216    „Тешко мене, ја изгуби тебе!”

0217    Пак намаче два џелата млада:

0218    „Брзо ид’те, два џелата млада,

0219    „На чардаке, гди Гроздана спава,

0220    „Уватите Наода Момира,

0221    „Водите га, те га обесите

0222    „У градини о сувој давини,

0223    „Штоно се је дрво осушило

0224    „Има време три године дана,

0225    „Нити листа нити цветом цвати.”

0226    Отидоше два џелата млада,

0227    Али Момир на чардаку спава,

0228    Код њег’ седи сестра Гроздијанка,

0229    Над њим маше граном босиљковом,

0230    Своме брату чини лепа лада,

0231    Да јој братац мамуран поспава.

0232    Ту дођоше два џелата млада,

0233    Намкоше му гајтан око врата;

0234    Кад то виде госпођа девојка,

0235    Она писну, као змија љута,

0236    Уд’ри лицем о земљицу чарну,

0237    А Момир се трже иза санка,

0238    Очи метну, погледа нада се,

0239    Те угледа два џелата млада,

0240    Па и стаде Богом братимити:

0241    „Богом браћо, два џелата млада!

0242    „Немојте ме одма обесити,

0243    „Водите ме цару родитељу,

0244    „Да ја питам родитеља мога,

0245    „За што мене оће да обеси,

0246    „Шта ли сам му сагрешио љуто;

0247    „А сва моја браћа и дружина

0248    „Радује се светом васкрсењу,

0249    „Мене баба оће да обеси

0250    „На знан данак на васкрсеније!”

0251    Џелати су, ал’ су милостиви,

0252    Они сташе сузе просипати

0253    На Момира млада гледајући;

0254    Воде њега цару родитељу,

0255    Кад Момира цару доведоше,

0256    Писну дете, као змија љута,

0257    Паде цару преко свил’на крила,

0258    Љуби цара по недри свилени:

0259    „Светли царе, а мој родитељу!

0260    „Што сам тебе, бабо, сагрешио,

0261    „Те ме данас оћеш да обесиш,

0262    „На знан данак на васкрсеније?

0263    „Сва се моја браћа и дружина

0264    „Сад радује светом васкрсењу,

0265    „А ти мене оћеш да обесиш!

0266    „А што сам ти сагрешио бабо?”

0267    А цар ништа, веће сузе проли:

0268    „Еј Момире, еј жалости моја!

0269    „Тешко мене, ја изгуби тебе;

0270    „Мене каже девет везирова,

0271    „Да ти љубиш сестру Гроздијанку;

0272    „Тако ми се не делило месо

0273    „За живота од моји костију,

0274    „Ја не делим тебе и Гроздану!

0275    „Рођени сте братац и сестрица.

0276    „Еј Момире, еј жалости моја!”

0277    А беседи Наоде Момире:

0278    „Има, бабо, читав месец дана,

0279    „Како нисам сестрице видио

0280    „Разма синоћ у зеленој башчи,

0281    „Кад је брала с девојкама цвеће,

0282    „С њоме, бабо, тридесет девојака,

0283    „Сретосмо се на башчени врати,

0284    „Ја њој дадо струк румене руже,

0285    „Она мене струк бела босиљка,

0286    „Те се, бабо, меновасмо цвећем

0287    „За милошту братац и сестрица,

0288    „За милошту, за срамоту није.”

0289    Теде царе њему да верује,

0290    Ал’ повика девет везирова:

0291    „Чујеш Боже, видиш ли саборе!

0292    „Цар верује детету једноме,

0293    „Не верује девет везирима,

0294    „Бијелије брада до појаса!”

0295    Нема куда Српски цар Степане,

0296    Већ намаче два џелата млада:

0297    „Ајд’, џелати, те га обесите

0298    „У градини о сувој давини.”

0299    Поведоше г’ два џелата млада:

0300    Ал’ се моли Наоде Момире:

0301    „Богом браћо, два џелата млада!

0302    „Водите ме царици матери,

0303    „Да ми прости и муку и рану:

0304    „Рану њену, што ме је ранила;

0305    „Муку њену, што је промучила,

0306    „Док је мене она одранила.”

0307    Џелати га не ктели слушати,

0308    Већ га воде у нову градину,

0309    У градину под суву давину,

0310    Штоно се је дрво осушило

0311    Има веће три године дана,

0312    Нити листа нити цветом цвати;

0313    Обесише Наома Момира.

0314    То из двора нико не видио,

0315    Већ видила сестра Гроздијанка,

0316    Испред двора с висока чардака,

0317    Па утире сузе од образа,

0318    Она иде својој старој мајци;

0319    „Одени ме, моја стара мајко,

0320    „Обуци ме, штогод лепше можеш,

0321    „Данас јесте светло васкрсење,

0322    „Девојке ме у коло зазивљу.”

0323    То царица једва дочекала,

0324    Обуче је, штогод лепше може,

0325    Баш кан’ да је оће да удаје;

0326    Не ће ићи жалосна Гроздана,

0327    Не ће ићи млада међ’ девојке,

0328    Већ украла свилене гајтане,

0329    Па отиде брацу у градину,

0330    У градину под суву давину;

0331    Кад је вид’ла браца обешена,

0332    Уд’ри лицем о земљицу чарну,

0333    Па запишта, као змија љута,

0334    Па с’ и она млада обесила

0335    О давини о другојзи грани,

0336    За живота јоште за својега

0337    Десном руком браца загрлила.

0338    Глас допаде царици Роксанди:

0339    „Зло си села, госпођо царице!

0340    „Обоје ти деце обешено,

0341    „Обешен ти Момир и Гроздана.”

0342    А запишта царица Роксанда,

0343    Она иде цару честитоме,

0344    Паде цару преко свил’на крила,

0345    Па га љуби по недри свилени:

0346    „За што, царе, огрејано сунце!

0347    „За шт’ обеси двоје деце наше,

0348    „Нама, царе, нашу омладину,

0349    „Омладину и обрадовање?”

0350    А цар жали Наода Момира,

0351    За Гроздану ништа и не знаде,

0352    Па беседи госпођи царици:

0353    „Нисам тебе децу извешао,

0354    „Обесило девет везирова,

0355    „Обесило Наода Момира.”

0356    Ал’ говори царица госпођа:

0357    „Чујеш ли ме, светла круно моја!

0358    „Јал’ извешај девет везирова,

0359    „Јали ћу се и ја обесити

0360    „О давини о трећојзи грани

0361    „А код оно двоје деце моје;

0362    „Ја душмана гледати не могу,

0363    „Да ми оде душмани по свету.”

0364    Нема куда Српски цар Степане,

0365    Већ намаче до девет џелата,

0366    Те извеша девет везирова

0367    Прођу цркве о јели зеленој.

0368    По том мало време постајало,

0369    Па се диже царе и царица

0370    А од њине велике жалости,

0371    Те одоше у нову градину,

0372    У градину под суву давину;

0373    Што да виде? Чуда невиђена!

0374    Давина се сува помладила

0375    И зеленим улистала листом

0376    И бијелим уцватила цветом,

0377    Обоје се деце посветило,

0378    Посвети се Момир и Гроздана;

0379    Па одоше под јелу зелену,

0380    Ал’ зелена усанула јела,

0381    Поцрнило девет везирова,

0382    А највише Тодоре везире,

0383    Кум неверни, вера га убила!

0384    Под њима се земља провалила.

0385    Цар намаче два џелата млада,

0386    Откида и једног по једнога,

0387    Те и баца доле у бездану:

0388    „Иди тамо са земље неправдо!”

0389    Стаде царе просипати благо,

0390    Те сарани двоје деце своје.

0391    На Момиру зелен бор никао,

0392    На Гроздани винова лозица,

0393    Савила се лоза око бора,

0394    К’о сестрина око брата рука.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.
Штампање