Марко Краљевић и Љутица Богдан

Марко Краљевић и Љутица Богдан је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

Текст пјесме

0001    Пораниле три Српске војводе

0002    Од Косова уз кршно приморје:

0003    Једно бјеше од Прилипа Марко,

0004    Друго бјеше Реља од Пазара,

0005    Треће бјеше Милош од Поцерја;

0006    Ударише покрај винограда,

0007    Винограда Љутице Богдана.

0008    Игра коња Реља од Пазара,

0009    Нагони га преко винограда,

0010    Па он ломи грозна винограда;

0011    Вели њему од Прилипа Марко:

0012    „Прођ’ се, Реља, грозна винограда;

0013    „Да ти знадеш, чиј су виногради,

0014    „Далеко би коња обгонио:

0015    „Виноград је Љутице Богдана.

0016    „Ја сам једном овуда прошао

0017    „И ломио грозна винограда,

0018    „Припази ме Љутица Богдане

0019    „На кобили танкој бедевији;

0020    „Ја не смједох шчекати Богдана,

0021    „Већ побјегох уз кршно приморје;

0022    „Поћера ме Љутица Богдане

0023    „На његовој танкој бедевији:

0024    „Да ми не би Шарца од мејдана,

0025    „Доиста ме уватити шћаше;

0026    „Већ ми Шарац стаде одмицати,

0027    „А кобила поче остајати;

0028    „Кад то виђе Љутица Богдане,

0029    „Он потеже тешку топузину,

0030    „Пушћа за мном уз кршно приморје,

0031    „Довати ме по свилену пасу,

0032    „Побратиме, сапом од топуза,

0033    „Шћера мене за уши Шарину,

0034    „Једва му се у седло повратих

0035    „И утекох уз кршно приморје.

0036    „Има од тад’ седам годиница,

0037    „Већ овуда нијесам прошао.”

0038    Истом они у бесједи бјеху,

0039    Док се прамен запођеде таме

0040    Винограду уз равно приморје;

0041    Погледаше три Српске војводе,

0042    Ал’ ето ти Љутице Богдана

0043    И са њиме дванаест војвода!

0044    Кад то виђе Краљевићу Марко,

0045    Он бесједи Рељи и Милошу:

0046    „Чујете ли, до два побратима!

0047    „Ето нама Љутице Богдана,

0048    „Сва три ћемо изгубити главе,

0049    „Већ ходите, да ми побјегнемо.”

0050    Ал’ говори Милош од Поцерја;

0051    „Побратиме, Краљевићу Марко!

0052    „Данас мисле и говоре људи,

0053    „Да три боља не има јунака

0054    „Од нас ове три Српске војводе;

0055    „Боље нам је сва три погинути,

0056    „Нег’ срамотно данас побјегнути.”

0057    Кад то зачу Краљевићу Марко,

0058    Он им онда другу проговара:

0059    „Чујете ли, до два побратима!

0060    „А ви ход’те, да их дијелимо;

0061    „Ил’ волите на сама Богдана,

0062    „Ил’ његових дванаест војвода?”

0063    Вели њему и Милош и Реља:

0064    „Ми волимо на сама Богдана.”

0065    То је Марко једва дочекао.

0066    У то доба и Богдан допаде.

0067    Трже Марко тешку топузину,

0068    Пак поћера дванаест војвода;

0069    Док с’ окрену неколико пута,

0070    Свих дванаест од коња растави

0071    И бијеле савеза им руке,

0072    Поћера их око винограда;

0073    Ал’ ето ти Љутице Богдана,

0074    Ђе он гони Рељу и Милоша,

0075    Обојици савезао руке.

0076    Кад то виђе Краљевићу Марко,

0077    Препаде се, како никад није,

0078    Пак ста гледат’, куд ће побјегнути,

0079    Али њему одмах на ум паде,

0080    Ђе су с’ један другом завјерили:

0081    Ђе се један у невољи нађе,

0082    Да му други у помоћи буде;

0083    Пак потеже дизгине Шарину,

0084    Саму-калпак на чело намаче,

0085    Те састави самур и обрве,

0086    А потеже сабљу оковану,

0087    На Богдана погледа попреко.

0088    Стаде Богдан украј винограда,

0089    Кад сагледа црне очи Марку,

0090    И какав је на очима Марко,

0091    Под Богданом ноге обумреше.

0092    Гледа Марко Љутицу Богдана,

0093    Богдан гледа Краљевића Марка,

0094    А не смије један на другога;

0095    Доцкан рече Љутица Богдане:

0096    „Ходи, Марко, да се помиримо:

0097    „Пусти мене дванаест војвода,

0098    „Да ти пустим Рељу и Милоша.”

0099    То је Марко једва дочекао,

0100    Пусти њему дванаест војвода,

0101    Богдан пусти Рељу и Милоша.

0102    Скиде Марко мјешину са Шарца,

0103    Пак сједоше пити рујно вино,

0104    Мезете га грозним виноградом;

0105    А када се вина накитише,

0106    Устадоше три војводе Српске,

0107    Добријех се коња доватише;

0108    Рече Марко Љутици Богдану:

0109    „С Богом остај, Љутица Богдане!

0110    „Да с’ у здравју опет сатанемо

0111    „И црвена вина напијемо!”

0112    Вели њему Љутица Богдане:

0113    „С Богом пош’о, Краљевићу Марко!

0114    „Већ те моје очи не виђеле!

0115    „Како си ме данас препануо,

0116    „Никада те пожељети не ћу.”

0117    Оде Марко уз кршно приморје,

0118    Оста Богдан украј винограда.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.
Штампање