Кајица Радоња и Турчин Каралије је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Вино пије Кајица Радоња

0002    Са Турчином Емин-Каралијем,

0003    Вино пију у новој меани,

0004    У вину се опкладише лудо.

0005    Пита Турчин Кајицу Радоњу:

0006    ”Кол’ко има од Новога, побро

0007    Од Новога до Кратова малог?”

0008    Одговара Кајица Радоња:

0009    ”Побратиме, Емине Турчине,

0010    Кад ме питаш, право да ти кажем –

0011    Лошим коњу и лошим јунаку

0012    Има ода за два за три дана;

0013    Твојим коњу и тебе јунаку

0014    Има ода за недељу дана;

0015    Добром коњу и добром јунаку –

0016    За дан оде, а за други дође;

0017    Мојим коњу и мени јунаку –

0018    За дан одем и да натраг дођем!”

0019    Ал’ беседи Емин Каралије:

0020    ”Ој, Бога ти, Кајица Радоња,

0021    Ако одеш из Новога, побро,

0022    Из Новога у Кратово равно,

0023    Даћу теби и булу и дворе

0024    И у двори моје постојање,

0025    А најпосле на дивану главу;

0026    Ако л’ одеш из Новога, побро,

0027    Из Новога у Кратово мало,

0028    Ако л’ одеш, а натраг не дођеш,

0029    Да ми дадеш твоју верну љубу,

0030    Твоју љубу Колошварку Мару

0031    И још тому твоје беле дворе,

0032    А најпосле на дивану главу!”

0033    Ал’ беседи Кајица Радоња:

0034    ”Побратиме Емин Карајлије,

0035    Ако одем у Кратово мало,

0036    Ако одем, а натраг не дођем,

0037    Даћу теби и љубу и дворе

0038    И у двори моје постојаwе,

0039    Ал’ ти не дам на дивану главу,

0040    Ел је мени мила руса глава!”

0041    То изрече Кајица Радоња,

0042    То изрече, па на тим остаде,

0043    Па одоше сваки своме двору,

0044    А Кајица своме белом двору,

0045    Па казује својој верној љуби:

0046    ”Верна љубо, Колошврака Марко,

0047    Вино пијем у новој меани

0048    Са Турчином Емин-Каралијем,

0049    У вину се опкладисмо лудо

0050    О дворове и о верне љубе –

0051    Обећ’о ми Емин-Каралије,

0052    Ако одем из Новога малог,

0053    Из Новога у Кратово равно,

0054    Ако одме и за дан се вратим,

0055    Обећ’о ми своју булу белу

0056    И још тому бијеле дворове

0057    И у двори своје постојање;

0058    Ако одем у Кратово равно,

0059    Одем, љубо, а натраг не дођем,

0060    На нашему коњу каравранцу,

0061    Да му дадем и тебе и дворе

0062    И у двори наше постојање!”

0063    Сузе рони Колошварка Мара,

0064    Сузе рони, Кајици говори:

0065    ”Господару, Кајица Радоња,

0066    И досад си рујно вино пио,

0067    Ал’ се ниси опклађао лудо!”

0068    Ал’ беседи Кајица Радоња:

0069    ”Стери, Маро, мекану постељу

0070    Да ја лежим санак боравити,

0071    А ти зоби, Маро, коња каравранца

0072    Да би л’ дош’о из Кратова, Маро!”

0073    Пак он леже санак боравити,

0074    Мара зоби коња каравранца.

0075    Та док су петли у крила удрили,

0076    Трипут га је зопцом назобила

0077    И црвеним напајала вином.

0078    П’ онда буди свога господара:

0079    ”Господару Кајица Радоња,

0080    Та петли су у крила удрили,

0081    Јесте тебе путовати време!”

0082    Ал’ беседи Кајица Радоња:

0083    ”Верна љубо Колошварка Маро,

0084    Та ми смо се опкладили лудо

0085    Да ја пођем из Новога малог

0086    Када сунце на исток изиђе,

0087    Па кад дођем у Кратово равно,

0088    Код кадије ферман да потпишем!”

0089    Сузе рони Колошварка Мара,

0090    Сузе рони, каравранца рани.

0091    Кад је зора заплавила била,

0092    Она буди свога господара:

0093    ”Уста’, море, Кајица Радоња,

0094    Јесте тебе путовати време!”

0095    У том стиже Емин Каралије,

0096    Па беседи Колошварки Мари:

0097    ”Добро јутро, Кајицина љубо,

0098    Је л’ Кајица на по пута равна?”

0099    Ал’ беседи Колошварка Мара:

0100    ”Бог т’ убио, Емине Турчине,

0101    Још Кајица у постељи спава!”

0102    Ал’ беседи Емин Каралије:

0103    ”Побратиме Кајица Радоња,

0104    Је ли тврда вера у каура?”

0105    Ал’ беседи Кајица Радоња:

0106    ”Јесте тврда вера у каура,

0107    Тврђа ми је вера од камена!”

0108    Пак он ђипи са меке постеље,

0109    И оправи коња каравранца,

0110    И потиса ферман код кадије,

0111    Па се диже с Богом путовати

0112    Вијући се преко поља равна

0113    Као звезда преко ведра неба.

0114    Кад је дош’о у Кратово мало,

0115    Јоште Турци дову совершују,

0116    Те је мало мор’о причекати

0117    Док кадија са дове изиђе.

0118    Кад кадија са дове изиђе,

0119    Даде њему Кајица Радоња

0120    Из њедара ферман да потпише.

0121    Кад је бела прочит’о фермана,

0122    Па он видје шта у њему пише,

0123    Чудећи се Кајици говори:

0124    ”Ти проодај коња каравранца,

0125    Можда ти је воду замајао,

0126    Док отидем у бијеле дворе

0127    Да потпишем белога фермана!”

0128    Док Кајица коња проводао,

0129    У том дође с ферманом кадија,

0130    Потпис’о је бијела фермана.

0131    Да ј’ Кајица био у Кратову

0132    Те му даје бијела фермана.

0133    Те се диже натраг у Новога

0134    И поити да стигне за сунца

0135    Да добије речену опкладу –

0136    Та Јанок је поље преодио,

0137    Чарне горе скоком прескакао,

0138    Трнок-поље касом прекасао,

0139    А градове трком претрчао.

0140    Кад је било на заоду сунце,

0141    Кад војвода из лова дооде,

0142    Али иде Емин Каралије

0143    Б’јелом двору Кајице Радоње,

0144    Пак беседи Колошварки Мари:

0145    ”Верна љубо Кајице Радоње,

0146    Стери, љубо, мекану постељу,

0147    Неће доћи Кајица Радоња!”

0148    Ал’ беседи Колошварка Мара:

0149    ”Ид’ одатле, проклети Турчине,

0150    Сад ће доћи Кајица Радоња,

0151    На доброг је коња уседнуо!”

0152    Тек што они у речи бијаху,

0153    Али језди Кајица Радоња

0154    На беломе коњу и уморну.

0155    Ал’ беседи Емин Каралије:

0156    ”Побратиме, Кајица Радоња,

0157    Та нисмо се опкладили лудо

0158    Да на путу, побро, добре коње мењаш!”

0159    Ал’ беседи Кајица Радоња:

0160    ”Верна љубо Колошварка Маро,

0161    Убриши ми коња каравранца,

0162    Па проводај туда по улици

0163    Да би л’ ми се коњиц одгушио!”

0164    Пак беседи Емину Турчину:

0165    ”Побратиме Емине Турчине,

0166    Дај, Турчине, твоје обећање,

0167    Дај ти мене булу и дворове

0168    И у двору твоје постојање,

0169    А праштам ти на дивану главу!”

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Kajica Radonja i Turcin Karalije