Женидба краља Вукашина

Женидба краља Вукашина је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

Текст пјесме

0001    Књигу пише Жура Вукашине,

0002    У бијелу Скадру на Бојани,

0003    Те је шаље на Херцеговину

0004    Бијеломе граду Пирлитору,

0005    Пирлитору према Дурмитору,

0006    Видосави љуби Момчиловој;

0007    Тајно пише, а тајно јој шаље,

0008    У књизи јој овако бесједи:

0009    „Видосава, Момчилова љубо!

0010    „Шта ћеш у том леду и снијегу?

0011    „Кад погледаш с града изнад себе,

0012    „Ништа немаш лијепо виђети,

0013    „Већ бијело брдо Дурмитора

0014    „Окићено ледом и снијегом

0015    „Усред љета, као усред зиме;

0016    „Кад погледаш стрмо испод града,

0017    „Мутна тече Тара валовита,

0018    „Она ваља дрвље и камење,

0019    „На њој нема брода ни ћуприје,

0020    „А око ње борје и мраморје;

0021    „Већ ти отруј војводу Момчила,

0022    „Ил’ га отруј, или ми га издај,

0023    „Ходи к мени у приморје равно

0024    „Бијеломе Скадру на Бојану,

0025    „Узећу те за вјерну љубовцу,

0026    „Па ћеш бити госпођа краљица,

0027    „Прести свилу на златно вретено,

0028    „Свилу прести, на свили сједити,

0029    „А носити диву и кадиву

0030    „И још оно све жежено злато;

0031    „А какав је Скадар на Бојани!

0032    „Кад погледаш брду изнад града,

0033    „Све порасле смокве и маслине

0034    „И још они грозни виногради;

0035    „Кад погледаш стрмо испод града,

0036    „Ал’ узрасла шеница бјелица,

0037    „А око ње зелена ливада,

0038    „Кроз њу тече зелена Бојана,

0039    „По њој плива риба свакојака,

0040    „Кадгођ хоћеш, да је тазе једеш.”

0041    Дође књига љуби Момчиловој,

0042    Књигу гледа љуба Момчилова,

0043    Ону гледа, другу ситну пише:

0044    „Господине, краљу Вукашине!

0045    „Није ласно издати Момчила,

0046    „Ни издати, нити отровати:

0047    „У Момчила сестра Јевросима,

0048    „Готови му то господско јело,

0049    „Прије њега јело огледује;

0050    „У Момчила девет миле браће

0051    „И дванаест прво-братучеда,

0052    „Они њему рујно вино служе,

0053    „Прије њега сваку чашу пију;

0054    „Момчил’ има коња Јабучила,

0055    „Јабучила коња крилатога;

0056    „Кудгођ хоће, прелећети може;

0057    „У Момчила сабља са очима,

0058    „Не боји се никога до Бога.

0059    „Већ ме чу ли, краљу Вукашине!

0060    „Ти подигни млогу силну војску,

0061    „Изведи је на Језера равна,

0062    „Пак засједни у гори зеленој;

0063    „У Момчила чудан наук има,

0064    „Свако јутро у свету неђељу

0065    „Рано рани у лов на Језера

0066    „С’ собом води девет миле браће

0067    „И дванаест прво-братучеда

0068    „И четрест од града левера;

0069    „Када буде у очи неђеље,

0070    „Ја ћу спалит’ крила Јабучилу,

0071    „Бритку ћу му сабљу затопити,

0072    „Затопити оном сланом крвљу,

0073    „Да се не да извадит’ из кора;

0074    „Так ћеш ти погубит’ Момчила.”

0075    Када краљу така књига дође,

0076    Те он виђе, што му књига каже,

0077    „То је њему врло мило било,

0078    Па он диже млогу силну војску,

0079    Оде с војском на Херцеговину,

0080    Изведе је на Језера равна,

0081    Пак засједе у гори зеленој,

0082    Кад је било у очи неђеље,

0083    Момчил’ оде у своју ложницу,

0084    Па он леже у меке душеке,

0085    Мало прође, и љуба му дође,

0086    Али не ће у меке душеке,

0087    Већ му рони сузе више главе;

0088    А њу пита војвода Момчило:

0089    „Видосава, моја вјерна љубо!

0090    „Кака ти је голема невоља,

0091    „Те ми рониш сузе више главе?”

0092    Ал’ говори млада Видосава:

0093    „Господару, Момчило војвода

0094    „Мени није никаке невоље,

0095    „Већ сам чула једно чудно чудо,

0096    „Чула јесам, ал’ нисам виђела,

0097    „Да ти имаш коња Јабучила,

0098    „Јабучила, коња крилатога,

0099    „Ја не виђех твоме коњу крила,

0100    „Те не могу млада вјеровати;

0101    „Већ се бојим, хоћеш погинути.”

0102    Мудар бјеше војвода Момчило,

0103    Мудар бјеше, ал’ се преварио,

0104    Својој љуби тако бесједио:

0105    „Видосава, вјерна моја љубо!

0106    „За то ћу те ласно утјешити,

0107    „Ти ћеш ласно виђет чилу крила:

0108    „Када први запјевају п’јевци,

0109    „Ти отиди у нове ахаре,

0110    „Тад’ ће чиле попуштити крила,

0111    „Тад’ му можеш крила сагледати.”

0112    Пак он леже санак боравити.

0113    Момчил’ спава, љуба му не спава,

0114    Веће слуша млада у душеку,

0115    Кад ће први п’јевци запјевати;

0116    А кад први п’јевци запјеваше,

0117    Скочи млада из мека душека,

0118    Запалила фењер и свијећу,

0119    Па узима лоја и катрана,

0120    Оде право у нове ахаре;

0121    Ал’ истина, што Момчило каже,

0122    Јабучило крила попуштио,

0123    Попуштио крила до копита;

0124    Таде она крила намазала,

0125    Намаза их лојем и катраном,

0126    Па свијећом крила запалила,

0127    Те сапали крила Јабучилу,

0128    Што не могла ватром сагорети,

0129    То под колан притегнула тврдо;

0130    Онда млада оде у ризницу,

0131    Доватила сабљу Момчилову,

0132    Те је сланом затопила крвљу,

0133    Пак се врну у меке душеке.

0134    Кад у јутру зора заб’јелила,

0135    Поранио војвода Момчило,

0136    Па говори љуби Видосави:

0137    „Видосава, моја вјерна љубо!

0138    „Ја сам ноћас чудан сан уснио,

0139    „Ђе се пови један прамен магле

0140    „Од проклете земље Васојеве,

0141    „Пак се сави око Дурмитора,

0142    „Ја ударих кроз тај прамен магле

0143    „Са мојијех девет миле браће

0144    „И дванаест прво-братучеда

0145    „И четрест од града левера,

0146    „У магли се, љубо, растадосмо,

0147    „Растадосмо, пак се не састасмо;

0148    „Нека Бог зна, добра бити не ће.”

0149    Вели њему љуба Видосава:

0150    „Не бој ми се, мили господару!

0151    „Добар јунак добар сан уснио;

0152    „Сан је лажа, а Бог је истина.”

0153    Опреми се војвода Момчило,

0154    Па он сиђе низ бијелу кулу,

0155    Дочека га девет миле браће

0156    И дванаест прво-братучеда

0157    И четрест од града левера,

0158    А љуба му изведе чилаша,

0159    Добријех се коња доватише,

0160    Отидоше у лов на Језера.

0161    Кад су били надомак Језера,

0162    Оптече их она силна војска.

0163    Кад Момчило опазио војску,

0164    Он потеже сабљу од бедрице,

0165    Ал’ се пуста не да извадити,

0166    Као да је за коре прирасла.

0167    Онда рече војвода Момчило:

0168    „Чујете ли, моја браћо драга!

0169    „Издаде ме куја Видосава,

0170    „Но дајте ми сабљу понајбољу.”

0171    Хитро су га браћа послушала,

0172    Дадоше му сабљу понајбољу,

0173    Па је Момчил’ браћи бесједио:

0174    „Чујете ли, моја браћо драга!

0175    „Ви удрите војсци по крајима,

0176    „Ја ћ’ ударит’ војсци по сриједи.”

0177    Мили Боже чуда великога!

0178    Да је коме погледати било,

0179    Како с’јече војвода Момчило,

0180    Како крчи друма низ планину;

0181    Више тлачи коњиц Јабучило,

0182    Нег’ што Момчил’ бритком сабљом с’јече;

0183    Ал’ га лоша срећа сусретнула:

0184    Кад изиђе према Пирлитору,

0185    Сусрете га девет враних коња,

0186    А на њима брата ни једнога!

0187    То кад виђе војвода Момчило,

0188    У јунаку срце препукнуло

0189    Од жалости за браћом рођеном,

0190    Бијеле му малаксаше руке,

0191    Те не може више да сијече,

0192    Већ удара коња Јабучила,

0193    Удара га чизмом и мамузом,

0194    Да полети граду Пирлитору,

0195    Ал’ му коњиц полећет’ не може;

0196    Куне њега војвода Момчило:

0197    „Јабучило, изјели те вуци!

0198    „Из шале смо одавде лећели,

0199    „Без невоље, тек од обијести,

0200    „А данас ми полећети не ћеш!

0201    Ал’ му коњиц њиском одговара:

0202    „Господару, војвода Момчило!

0203    „Нит’ ме куни, нити ме нагони,

0204    „Данас теби полећет’ не могу;

0205    „Бог убио твоју Видосаву!

0206    „Она ми је сапалила крила;

0207    „Што не могла ватром сагорети,

0208    „То под колан притегнула тврдо;

0209    „Веће бјежи, куда теби драго.”

0210    Кад то зачу војвода Момчило,

0211    Проли сузе низ јуначко лице,

0212    Па одскочи од коња чилаша,

0213    Трипут скочи, до града доскочи,

0214    Али граду врата затворена,

0215    Затворена и замандаљена!

0216    Кад се Момчил’ виђе на невољи,

0217    Он дозивље сестру Јевросиму:

0218    „Јевросима, моја мила сејо!

0219    „Пушти мени једу крпу платна,

0220    „Не бих ли ти у град утекао.”

0221    Сеја брату кроз плач одговара:

0222    „А мој брате, војвода Момчило!

0223    „Како ћу ти пуштит’ крпу платна,

0224    „Кад је мени снаха Видосава,

0225    „Моја снаха, твоја невјерница,

0226    „Савезала косе за диреке?”

0227    Ал’ је сестра срца жалостива,

0228    Жао јој је брата рођенога,

0229    Она цикну, како љута гуја,

0230    Ману главом и осталом снагом,

0231    Из главе је косе ишчупала,

0232    Оставила косе на диреку,

0233    Па довати једну крпу платна,

0234    Претури је граду низ бедене.

0235    Момчил’ вати ону крпу платна,

0236    Па се пење граду уз бедене,

0237    Готов’ бјеше у град ускочити:

0238    Ал’ долеће љуба невјерница,

0239    Оштру сабљу носи у рукама,

0240    Прес’јече му платно више руку,

0241    Момчил’ паде граду низ бедене,

0242    Краљеве га дочекаше слуге

0243    На мачеве и на копља бојна,

0244    На наџаке и на буздоване;

0245    А допаде краљу Вукашине,

0246    Удари га оним бојним копљем,

0247    Удари га посред срца жива,

0248    Ал’ говори војвода Момчило:

0249    „Аманет ти, Вукашине краљу:

0250    „Ти не узми моју Видосаву,

0251    „Видосаву, моју невјерницу,

0252    „Јер ћ’ и твоју изгубити главу,

0253    „Данас мене у тебе издала,

0254    „А сјутра ће тебе у другога,

0255    „Већ ти узми моју милу сеју,

0256    „Сеју моју милу, Јевросиму,

0257    „Она ће ти свагда вјерна бити,

0258    „Родиће ти, к’о и ја, јунака.”

0259    То говори војвода Момчило,

0260    То говори, а с душом се бори,

0261    То изусти, лаку душу пусти.

0262    Кад погибе Момчило војвода,

0263    А граду се отворише врата,

0264    Пак изиђе куја Видосава,

0265    Те дочека краља Вукашина,

0266    Одведе га на бијелу кулу,

0267    Посади га у столове златне,

0268    Угости га вином и ракијом

0269    И господском сваком ђаконијом,

0270    Па отиде у ризницу млада,

0271    Изнесе му рухо Момчилово,

0272    Момчилово рухо и оружје:

0273    Ал’ да видиш чуда великога:

0274    Што Момчилу било до кољена,

0275    Вукашину по земљи се вуче;

0276    Што Момчилу таман калпак био,

0277    Вукашину на рамена пада;

0278    Што Момчилу таман чизма била,

0279    Ту Вукашин обје ноге меће;

0280    Што Момчилу златан прстен био,

0281    Ту Вукашин три прста завлачи;

0282    Што Момчилу таман сабља била,

0283    Вукашину с’ аршин земљом вуче;

0284    Што Момчилу таман џеба била,

0285    Краљ се под њом ни дигнут’ не може.

0286    Тад’ говори краље Вукашине:

0287    „Авај мени, до Бога милога!

0288    „Нуто курве младе Видосаве!

0289    „Кад издаде оваког јунака,

0290    „Кога данас у свијету нема,

0291    „То ли мене сјутра издат’ не ће!”

0292    Па повикну своје вјерне слуге,

0293    Уватише кују Видосаву,

0294    Свезаше је коњма за репове,

0295    Одбише их испод Пирлитора,

0296    Те је коњи живу растргоше.

0297    Краљ похара дворе Момчилове,

0298    Па он узе сестру Момчилову,

0299    По имену дилбер-Јевросиму,

0300    Одведе је Скадру на Бојану,

0301    И вјенча је себи за љубовцу,

0302    Шњом лијепи пород изродио,

0303    Породио Марка и Андрију,

0304    А Марко се тури на ујака,

0305    На ујака војводу Момчила.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.
Штампање