Женидба Вука Мирковића (истини случај) је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Лијепа је постала ђевојка

0002    Над свом Босном и Ерцеговином,

0003    Такве цуре надалеко нема:

0004    На цуру су чуда и зламења ─

0005    На плећи јој три кавада жута,

0006    А на руке дванаест прстена,

0007    У свакога по камени драги,

0008    Да се види одит’ у по ноћи

0009    Кано да је сред бијела дана;

0010    На грло јој три ђердана стаху ─

0011    Један ђердан што је до дојака,

0012    Оно [ј’] ђердан од мерџана жута,

0013    Они више што је од дојака,

0014    Ђе јунаку душа почијева,

0015    Оно ј’ ђердан од дробна бисера,

0016    Они ђердан ђе јој куца душа,

0017    Оно ј’ ђердан од сувога злата;

0018    Уз ноге јој вуци и бауци,

0019    А уз бедре триста трепетљика,

0020    Једно момче држи дендељика,

0021    Ако друго момче руку пружа

0022    Да би цури квара учинило,

0023    Да му даде триста дендерека.

0024    Колико је дивна и угледна ─

0025    Колико је у годину дана

0026    Толико је искаше просаца,

0027    Свакоме је цура забавила!

0028    Три је паше добре заискаше,

0029    Три су паше од три б’јела града:

0030    Први иште паша Скадранине,

0031    Други иште паша Бошњанине,

0032    Трећи тражи паша Тиранине,

0033    Но и њима наодила ману.

0034    Ал’ јој бабо ’вако говораше:

0035    „Удаји се, мила моја шћерце,

0036    Твоји су ми просци додијали

0037    Дајући им кафу и дувана,

0038    Раздријеше свилу и кадифу

0039    Стављајући твојијем просцима!

0040    Али ти се није ни чудити

0041    Што си првим наодила ману,

0042    Ал’ пашама немој забавити ─

0043    Три су паше од три б’јела града,

0044    Сам би царе њима шћерцу дао!”

0045    Али була бабу одговара:

0046    „Мили бабо, од Босне везире,

0047    Шјетуј мене, тако био здраво,

0048    Којега ћу од њи’ одабрати ─

0049    Ал’ ћу узет’ пашу Скадранина,

0050    Ал’ ћу узет’ пашу Бошњанина

0051    Већ али бих пашу Тиранина,

0052    Који би ми пристао најбоље?”

0053    Овако јој баба говораше:

0054    „Оћу, шћерце, тако ми ћитапа!

0055    Ти ако ћеш по љепоти бират’,

0056    Узми, шћерце, пашу Скадранина;

0057    А ако ћеш, шћерце, по имућу,

0058    Узми, шћерце, пашу Бошњанина;

0059    Ал ако ћеш бират’ по јунаштву,

0060    Узми млада пашу Тиранина!”

0061    Овако му була говораше:

0062    „Вишњи Боже, на свему ти фала,

0063    Али право правилеђа кажу

0064    Да је двапут стари на ђетинство!

0065    Што ће залуд напразно љепота?

0066    Што ли залуд велико имуће

0067    Кад љепоте ни јунаштва нема?

0068    Кад сам била шици колијевци,

0069    Пак ми стара прип’јеваше мајка

0070    И јошт мене луду забављаше,

0071    За јунаке пјесну износаше:

0072    ‚Јунаку је благо за плећима,

0073    Они добра вазда ће имати,

0074    Од горега вазда узимати!’

0075    Ја ћу узет’ пашу Тиранина!”

0076    Када везир шћерцу разумио,

0077    Одма скочи на ноге лагане,

0078    Пак довати једно перо карте

0079    И узима дивит и артије,

0080    Те је ситну књигу направио,

0081    А шиље је Тиру бијеломе,

0082    А на руке паши Тиранину.

0083    У књизи га везир поздравио:

0084    „Поздрављам те, пашо Тиранине,

0085    На знање ти ситна књига моја,

0086    Да те моја цура одабрала

0087    Да ти буде цура за љубовцу,

0088    Него ајде на Босни мојојзи

0089    И донеси на њу обиљежје!”

0090    Када пашу књига допанула,

0091    Књигу гледа, на ноге устава,

0092    Добра се је коња потежио,

0093    Право иде на Босни к везиру.

0094    Дивно га је везир дочекао,

0095    Овако је њему говорио:

0096    „О, мој зете, пашо Тиранине,

0097    Знаш ли, зете, јес’ ли запазио

0098    Да те моја цура одабрала

0099    Да ти буде за вјерну љубовцу,

0100    Него даји на њу обиљежје!”

0101    Кад је био паша разумио,

0102    Врже руке о џеп од доламе

0103    И извади дванаест прстена,

0104    А све срма и драги камења,

0105    Сваки ваља по царева града,

0106    Прстен дава, свадбу углављива,

0107    Ова свадба до петнаест дана,

0108    Углавише пет стотина свата.

0109    Отолен се паша потежио

0110    И отиде двору натрагове.

0111    Ал’ му тихо ташта говораше:

0112    „О, мој зете, пашо Тиранине,

0113    Ја сам чула ђе ми други кажу

0114    Побратима и више кумова,

0115    Више влаха него ли Турака!

0116    Фатима је од много лијепа,

0117    Све ме пита млада за каура!

0118    Немој водит’ кога од каура,

0119    Ето моју тврду вјеру дајем

0120    Да ти цура оће забавити,

0121    Па ако би тебе забавила,

0122    Нит’ ћеш поћи ни повест’ ђевојку

0123    Ни повести свата ниједнога!”

0124    Кад био паша разумио,

0125    За то јунак ни абера нема,

0126    Но отиде Тиру бијеломе.

0127    Када паша на дворове дође,

0128    Ситне ми је књиге направио,

0129    Пријатеље зове у сватове:

0130    У неђељу која прва дође

0131    Да се оће паша оженити,

0132    Да му иду Турци у сватове.

0133    Сабројио навр пет стотина,

0134    Нађе јунак добра барјактара

0135    И јошт нађе једнога ђевера,

0136    Ма деснога не могаше наћи.

0137    Љуто се је паша узмучио,

0138    Ал’ му стара говораше мајка:

0139    „О, мој сине, паша Тиранине ,

0140    Знаш ли, синко, јес’ ли запазио

0141    Кад си дош’о из Новога града,

0142    Кад си ми се пофалио, синко,

0143    За сокола Мирковића Вука,

0144    Од приморја Грбља питомога,

0145    Да љешега на свијету нема,

0146    Њему си се, синко, зафалио,

0147    Каде би се, синко, оженио

0148    Да ти буде цури за ђевера?”

0149    Кад је паша разумио мајку,

0150    Одма ми је књигу направио,

0151    Пак је шаље пут равна приморја,

0152    А на руке Мирковића Вука.

0153    Како Вука књига допанула,

0154    Јунак Вуко књигу разгледива,

0155    Чати књигу, па се насмјејива.

0156    Ал’ га стара запитује мајка:

0157    „Што се, синко, смијешљиво пише?

0158    Окле те је књига допанула?”

0159    Вуко својој одговара мајци:

0160    „О, тако ти, моја стара мајко,

0161    Кад ме питаш, да ти право кажем ─

0162    Ево ме је књига допанула

0163    Побратима паше Тиранина,

0164    Да му идем у сватове, мајко,

0165    У сватове за десна ђевера!”

0166    Ал’ му с плачем мајка говораше:

0167    „Мили сине, Мирковића Вуче,

0168    Тако т’ моје хране и млијека

0169    С чим сам тебе, синко, узгојила,

0170    Оди прођ’ се ките и сватова

0171    И твојега паше побратима,

0172    Јер су Турци невјерни ајдуци,

0173    Могли б’ они вјером превратити,

0174    Теб’ изгубит’, мене уцв’ јелити

0175    Далеко је земља Босна равна,

0176    Тамо немаш брата ниједнога,

0177    Ни синовца од брата рођена

0178    Који би ти ваљ’о у невољу

0179    И за тебе пушку опалио

0180    Или своје сабље скрвавио!”

0181    Смијући јој Вуко говораше:

0182    „Не бој ми се, моја стара мајко,

0183    Ево немам до тридесет љета,

0184    Петнаест сам добио мегдана,

0185    И тамо ћу, рече, ако Бог да!

0186    Ако би ми до потребе било,

0187    Ал’ се уздам у Бога једнога

0188    Да ми неће бити од потребе!

0189    Но тако ти, моја стара мајко,

0190    Мрамори ми претила ђогина

0191    И даји му бјелице пшенице

0192    И напиј га црвенога вина,

0193    Јер да знадеш, остарала мајко,

0194    Босна је, знаш, одавно на гласу,

0195    У Босну су жестоки јунаци,

0196    Под њима су коњи како виле,

0197    Да ме не би који укорио,

0198    И тако ти, остарала мајко,

0199    Приправи ми што је за јунака!”

0200    Кад га стара послушала мајка

0201    Да не може одмолити сина,

0202    Одма га је стара послушала

0203    Како јој је наредио Вуко ─

0204    Добра му је коња узгојила.

0205    Кад неђеља напунано дође,

0206    Устаде се Мирковића Вуко,

0207    Обуче се што мога наљеше,

0208    Обуче ми свилену кошуљу,

0209    Врх кошуље зелену доламу,

0210    На доламу тридесет путаца,

0211    Свако пуце од сувога злата,

0212    Она пуца што су под гроце,

0213    Она мичу по по оке злата,

0214    Вр[х] ње меће црвену јечерму,

0215    Опаса се мукаден-појасом,

0216    А за пасу двије пушке мале,

0217    Ни ковате ни чекићем бите,

0218    Но у златни калуп слијеване,

0219    А на раме сјајна џевердара,

0220    О појасу мача пламенога,

0221    А на главу капу самурлију,

0222    О капи му једна кита златна,

0223    Коју му је краље даровао

0224    За јунаштво што је починио.

0225    Када ми се извођеде Вуко,

0226    Добра ми је коња појахао

0227    Из малога села Пријерада,

0228    Ошину га троструком канџијом

0229    Докле јунак на калдрму сиђе,

0230    Оде јунак преко Горе Црне

0231    У онога побратима свога,

0232    Побратима попа Станишића.

0233    Далеко га попе угледао,

0234    Наближе га попе сусретао,

0235    Па овако њему говорио:

0236    „Ђе си ми се, попе, оправио,

0237    Ђе си тако коња насрдио?”

0238    Све му право по истини каже ─

0239    Да он иде у Босну поносну

0240    К побратиму паши Тиранину.

0241    Ријеч рече, коња ошинуо,

0242    Замучи се преко Црне Горе

0243    Докле дође малој Шумадији,

0244    Шумадију земљу прегазио.

0245    Када дође спрема Босне равне,

0246    Далеко га паша угледао

0247    Са пенџера од бијеле куле,

0248    Па сватима паша говораше:

0249    „Ђе, виђите, кићени сватови,

0250    Ево мене Мирковића Вука!”

0251    Пак га паша одма сусретао,

0252    У б’јела се лица пољубише.

0253    Ондар рече паша Тиранине:

0254    „Бе, аферим, Мирковића Вуче,

0255    Таки ми се оће у сватове,

0256    Таки јунак и тако ођело!”

0257    Шетајући у дворове по’ше,

0258    Када они на дворове до’ше,

0259    Саламет им божју помоћ зваше:

0260    „Божја помоћ, кићени сватови!”

0261    Сви ми свати на ноге усташе

0262    И за главе чалме поскидаше,

0263    У б’јела се лица пољубише,

0264    И дивно му мјесто учинише,

0265    Дивно мјесто у чело трпезе.

0266    Доклен ми се напојише вином,

0267    Отолен се свати окренуше

0268    Пјевајући и лубардајући,

0269    Докле до’ше испод Босне равне ─

0270    Сви ми свати коње попушташе

0271    И кубуре своје опалише.

0272    Када виђе Мирковићу Вуко

0273    Како свати о бијесу раде,

0274    Не баста им коње разиграти,

0275    Својега је Вуко устегнуо,

0276    Нити игра нити пушке пали,

0277    Три сахата изостаде пута.

0278    Када су се свати обратили,

0279    Али нема Мирковића Вука!

0280    Поврати се паша Тиранине

0281    Јер га Турци онђе укорише:

0282    „Што је тебе Вуко изостао?

0283    Да л’ не мога бољега изнаћи

0284    За ђевера ђевојци јунака?

0285    Али се је Вуко препануо

0286    Али му је кљусе неваљало,

0287    Те три сата оста за сватима?”

0288    Па овако Вуку говорио:

0289    „А, ђе си ми, јадан побратиме?

0290    Ево су ме укорили Турци

0291    Кога сам ја у свате довео ─

0292    Занаго је неваљало кљусе

0293    Али си се, Вуко, препануо?”

0294    Ма овако Вуко говораше:

0295    „Побратиме, пашо Тиранине,

0296    Није мене коњиц неваљао

0297    Нити сам се од шта препануо;

0298    Ја не могу коња разиграти

0299    Да не буде кавге у сватове!

0300    Ма ако ми даваш вјере тврде

0301    Да разиграм коња по начину,

0302    Ја ћу моју пушку опалити

0303    Да ми није зазор од сватова!”

0304    Вјеру му је паша утврдио,

0305    Седам вјера за седам данака.

0306    Кад је Вуко пашу разумио,

0307    Добро ми је коња расрдио,

0308    Попушта га низ то поље равно

0309    И ужиже бистра џевердана,

0310    Иза паса двије пушке мале.

0311    Вишњи Боже, на свему ти фала,

0312    Да је коме стати па гледати

0313    Од сокола Мирковића Вука!

0314    Одма Вуко свате пристигнуо,

0315    Пристигнуо па и престигнуо ─

0316    Докле свати пред дворове до’ше,

0317    Трипут Вуко обиграва дворе.

0318    То виђела лијепа ђевојка

0319    Са пенџера од бијеле куле,

0320    Те је стару дозивала мајку:

0321    „Дану изиђ’, моја стара мајко,

0322    Да погледаш доброга јунака

0323    На коњица вранца брез биљеге!

0324    Благо мајци која га родила,

0325    А сестрици која га гојила,

0326    А љубовци која му се нада,

0327    Дивна ли ће љубит’ господара!”

0328    Ма овако стара говораше,

0329    Ђевојци је омразила Вука:

0330    „Мучи, синко, окаменила се,

0331    На што те је воља поднијела,

0332    Но на влаха Мирковића Вука!

0333    Љеши ти је паша Тиранине,

0334    Ено ти га млада пред сватима,

0335    Бијела му до појаса брада!”

0336    Ма овако цура говораше:

0337    „Мучи, мајко, црна кукавице,

0338    Радија бих у кошуљи Вука

0339    Него пашу у сувоме злату!”

0340    У то свати у дворове до’ше,

0341    Посједоше софри за трпезом.

0342    И дивно ми свате дароваше,

0343    Неком перо, неком перјаницу,

0344    Вуку да’ше коња и ђевојку,

0345    Али ташта зету говораше:

0346    „Бог т’ убио, пашо Тиранине,

0347    Залуд сам те била сјетовала

0348    Да не водиш влаха у сватове,

0349    Јере моја Фатима ђевојка

0350    Лакома је много на кауре,

0351    Ја се бојим какве пријеваре;

0352    Ако нећеш изгубити Вука,

0353    Одвесће ти лијепу ђевојку ─

0354    Без ђевојке са сватима пођи!”

0355    Тад се паша на невољи нађе ─

0356    Жао му је изгубити Вука,

0357    Јере му је вјеру утврдио:

0358    „Ма кад дођем на Ситницу ладну,

0359    И кад трудни на њу починемо

0360    И чадоре наше поперити,

0361    Ту ћу Вука изгубит’ занаго!”

0362    Они мисле нико их не чује,

0363    То зачула лијепа ђевојка„

0364    Она мучи, ништа не говори.

0365    Отолен ми свати окренуше,

0366    Отидоше преко Босне равне,

0367    Каде они на Ситницу до’ше,

0368    Онде свати трудно починуше ─

0369    Сваки себе чадор разапео,

0370    Ево пију кафу и дувана,

0371    А за кафом жежене ракије,

0372    Доклен су се свати изопили,

0373    Изопише те сви и поспаше.

0374    Ма не спава лијепа ђевојка,

0375    Но ми тихо Вуку говораше:

0376    „Мој ђевере, Мирковићу Вуче,

0377    Оли мене да ти вјеру тврду

0378    Да ме водиш у Приморје равно,

0379    Ево ћу ти учувати главу!”

0380    Вуко јој се куне и преклиња,

0381    Тада рече лијепа ђевојка:

0382    „Мој ђевере, сердар-Мирковићу,

0383    Паша даде божју вјеру тврду

0384    Кучки мојој остаралој мајци

0385    Кад дођемо на води Ситници

0386    Да ће тебе изгубити главу!”

0387    Онда Вуко на ноге устаде,

0388    Доброга се коња добавио

0389    И ђевојку за руку уфати,

0390    Па је баци за се на коњица,

0391    Три пута је опашује пасом

0392    Да му не би цура отпанула,

0393    Шњоме бјежи гором и планином,

0394    Бјежи Вуче, не обрће главе,

0395    Ал’ с’ обрће лијепа ђевојка,

0396    Све се боји паше Тиранина ─

0397    Доклен га је млада угледала

0398    Ђе ми паша трчи у поћеру.

0399    Тешко ми се цура препанула,

0400    Рече цура: „Вуче Мирковићу,

0401    Вади сабљу, осјеци ми главу,

0402    Ево иде паша Тиранине

0403    На његова коња дебелога,

0404    Од тебе ће мене одузети,

0405    На муке ми живот извадити!”

0406    Ма говори Мирковића Вуко:

0407    „Не бој ми се, лијепа ђевојко,

0408    Не бојим се онаки јунака!”

0409    Пак поврати коња пут Турчина,

0410    Од бедре је мача извадио,

0411    Али була иза гласа виче:

0412    „Немој тако, господару Вуче,

0413    Но запани за каменом станцем,

0414    Па опали бистра џевердана

0415    Да би како пашу сагодио,

0416    Еда би га земљом саставио!”

0417    Тако Вуко булу послушао,

0418    Он западе за станцем каменом.

0419    Кад му паша на биљегу дође,

0420    Тада Вуко пушке опалио,

0421    Пушка звекну, а планина јекну,

0422    Дивно ми је пашу сагодио

0423    Посред паса ђе не даде гласа,

0424    Русу му је осјекао главу,

0425    Те му узе коња и оружје,

0426    Отрже се пут Приморја равна.

0427    Дрето иде преко Шумадије,

0428    Одаде се преко Црне Горе,

0429    Гору ми је Црну прегазио,

0430    Здраво дође Грбљу пространоме

0431    И доведе лијепу ђевојку,

0432    Покрсти је и вјенча је за се

0433    Да је љуби кад гођ се пробуди.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Zenidba Vuka Mirkovica (istini slucaj)