Женидба Антуна Поповића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

0001    Вино пију три котарска бана,

0002    Три сердара сва три од Котара

0003    На бијелој кули Поповића,

0004    Једно ми је Поповић Стојане,

0005    А друго је Цмиљанић сердаре,

0006    А треће је Мандушићу Вуче;

0007    Шњима пије седам капетана

0008    И двадесет и три барјактара,

0009    Служи вино дијете Антуне,

0010    Мили сине Поповић-Стојана.

0011    Кад се Срби вина искитили,

0012    Те им винце разабрало лице,

0013    А ракија јеглен заметнула,

0014    Па пођоше Срби бесидити

0015    О добријем коњма и јунацим’

0016    И о старом вакту и земану.

0017    А да рече Поповић Стојане:

0018    „Ха банови, моја браћо драга,

0019    “Морете ли знати, запазити,

0020    „Кад ми бјеше тридесет година,

0021    “Јесам доста јада учинио.

0022    „Добио сам тридесет мејдана

0023    “Све добрије из Удбине глава,

0024    „А изнио седам ђевојака

0025    “Из Каниџе из турске Удбине,

0026    „Иженио котарске сердаре,

0027    “Шест продао, седму оставио,

0028    „Те је узех себи за љубовцу.

0029    “Шњом сам рђав пород породио:

0030    „Три ђевојке и једнога сина.

0031    “Сад остарих, моја браћо драга,

0032    „Не могу се држати ђогина.

0033    “Већ не жалим ђе сам остарио,

0034    „Него жалим, моја браћо драга,

0035    “Ђе не могу оженити сина

0036    „Анта мога окле мене драго.“

0037    Тада рече тридесет Србова:

0038    „Поповићу, од Котара главо,

0039    “Ево ође тридесет Србова,

0040    „Све главара од влашког Котара,

0041    “У свакога има по ђевојка,

0042    „Неког сеја, неког мила шћерца,

0043    “Сад обирај у ког тебе драго,

0044    „Сваки ће је тебе поклонити,

0045    “Даће ти је, понијет’ се неће.„

0046    А кад чуо Поповић Стојане,

0047    Па им слатку ријеч бесједио:

0048    “Фала вама, моја браћо драга,

0049    „Фала вама на ваше ђевојке.

0050    “Ма Србови, моја браћо драга,

0051    „Ја се јесам Богу заклињао,

0052    “Да Антуна оженити нећу

0053    „Ни Српкињом лијепом ђевојком,

0054    “Ни невјестом иза жива мужа,

0055    „Ни тананом задарском Латинком,

0056    “Но Антуна мислим оженити

0057    „Тамо оздол из турске Удбине

0058    “Милом сејом буљубаше Муја.

0059    „Јесам чуо, кажују ми људи,

0060    “Да је таке у Турћију нема,

0061    „Да јој пара до ћесара нема,

0062    “А љепоте у све седам краља,

0063    „И до осмог цара честитога.

0064    “Кад јој бјеше седам годиница,

0065    „Тада Ајка у кавез панула,

0066    “И од девет косу запуштила.

0067    „Сад Ајкуни двадесет година,

0068    “Па ђевојци просци кидисали,

0069    „Те је просе су четири стране

0070    “Све бирани крајичници Турци,

0071    „А ђевојка неће ниједнога,

0072    “То се чудо по свијету чуло.

0073    „Ајку младу просе три везира:

0074    “Мемед-паша са града Травника,

0075    „Алил-паша са сред Надолије,

0076    “Осман-паша са дно Румелије,

0077    „А ђевојка неће ниједнога,

0078    “Но се нада шинула је муња

0079    „Да ће бити царска султанија.

0080    “Но Србови, моја браћо драга,

0081    „Није л’ мајка родила јунака,

0082    “Ал’ сестрица брата рођенога

0083    „На чистоме ђевојачком скуту,

0084    “Мушкијем га опасала пасом,

0085    „Јуначкијем подвикнула гласом,

0086    “А са мном га придружила ође,

0087    „Да он пође у Турску Удбину

0088    “Билој кули буљубаше Муја,

0089    „Да запроси у Муја Ајкуну

0090    “За Антуна за мојега сина,

0091    „Добро ћу га даривати даром:

0092    “Билу ћу му начинити кулу

0093    „На обалу крајем мора слана,

0094    “А под кулу читлук и баштину,

0095    „И на читлук намјестити овце

0096    “Да му иде масло са кесима,

0097    „И волове рајске ранитеље,

0098    “И сувише лозу винограда,

0099    „Ђе му копа стотину мотика,

0100    “И даћу му хиљаду цекина,

0101    „И сувише двије пушке мале,

0102    “Све у срму и у суво злато,

0103    „И ако се није оженио,

0104    “Даћу њему Анђелију шћерцу,

0105    „Да је таке у Котаре нема.“

0106    А кад чуло тридесет Србова,

0107    Све у земљу црну погледало.

0108    Неки гледа у врх од опанка,

0109    Неки броји пуца низ доламу.

0110    А не оће Виде барјактаре,

0111    Но Стојану међу очи црне.

0112    Па му тадар ријеч бесједио:

0113    „Је л’ истина, силни Поповићу,

0114    “Да ћеш дати што си обећао.

0115    „Ја ћу поћи просити ђевојку

0116    “У Турчина буљубаше Муја,

0117    „Ја ћу поћи да ни доћи нећу.“

0118    А вели му силан Поповићу:

0119    „Све ћу дати, мој соколе сиви,

0120    “У те сам се богме и уздао.„

0121    Тада Видак на ноге скочио,

0122    Поповићу пољубио руку,

0123    А он њему ријеч за ђевојку

0124    Све у жито стотину цекина,

0125    Зећир прстен вас од сува злата,

0126    А у њему алем камен драги,

0127    Он му ваља стотину цекина,

0128    И сувише од злата јабуку,

0129    Чим ће просит’ на фалу Ајкуну.

0130    А кад Видак приватио благо,

0131    Па отоле ђипи на дорина

0132    Оракћена и опусаћена,

0133    А припаса свијетло оружје,

0134    Па поћера сентом по ћенару,

0135    Пољем вучки, а гором ајдучки,

0136    Докле сиђе у турску Удбину

0137    У Кладушу под Мујову кулу.

0138    У лијепо доба долазио,

0139    Тек на небо акшам и звијезда,

0140    Угна коња у мермер-авлију,

0141    Па завика грлом бијелијем:

0142    “Отвор’ кулу, буљубаша Мујо!„

0143    А вели му гојени Алиле:

0144    “Који ноћас буљубашу вичеш?

0145    „Ође нема буљубаше Муја,

0146    “Но ето га на високој лонџи

0147    „А ђе пије вино и ракију

0148    “Су тридесет ага удбинскије,

0149    „Ајде тамо, силан сератлија,

0150    “Да с’ напијеш вина без динара,

0151    „Сад ћу и ја тамо вама доћи.“

0152    А кад чуо Виде барјактаре,

0153    Он обрну својега дорина,

0154    Док доћера пред камену лонџу,

0155    Ту о себе разјао дорина,

0156    Па га веза за слатку наранџу,

0157    А он пође на високу лонџу,

0158    Те Турцима акшам вече викну.

0159    Турци су му здрављем приватили:

0160    „Да си здраво, влашки барјактаре!“

0161    Помаче се јунак до јунака,

0162    И Видаку мјесто начинише

0163    Уз Турчина Муја буљубашу,

0164    Дадоше му чашу ожђелдију.

0165    Ту стадоше ладно пити вино,

0166    Тада рече Виде барјактаре:

0167    „Чулите ме, аге Удбињани,

0168    “Ја не кажем, ви ме не питате,

0169    „Ја нијесам дојахао овђе

0170    “Да испијам по Удбини вина,

0171    „Но сам чуо, кажују нам људи,

0172    “Да је добра у Муја ђевојка,

0173    „Да је таке у крајини нема,

0174    “Па сам дошо просити ђевојку

0175    „У Турчина буљубаше Муја

0176    “А за сина Поповић-Стојана,

0177    „За његова за Антуна сина.

0178    “Оба добра из двије крајине,

0179    „И с благом се могу ударити,

0180    “А бољи ви неће запанути.„

0181    Па се погла један на другога,

0182    Та им ријеч мила не бијаше.

0183    Но шта рече буљубаша Мујо:

0184    “Муч’, Видаче, пси му ј . . . . мајку!

0185    „Кунем ти се Богом јединијем

0186    “И мојијем постом рамазаном,

0187    „Ноћас ћу ти посијећи главу.“

0188    А вели му Видак барјактаре:

0189    „Мучи, Мујо, немој јести г . . . . ,

0190    “Док те молим, поклони ми Ајку

0191    „За Антуна Стојанова сина,

0192    “Ако ми је добро дати нећеш,

0193    „Бога ми те ни питати нећу.“

0194    Тада дође гојени Алиле,

0195    Те Турцима акшам вече викну.

0196    Све му аге здрављем одазвале,

0197    И Алилу мјесто учинили

0198    До влашића Вида барјактара,

0199    Дадоше му ожђелдију вина.

0200    Кад се Але накитио вина,

0201    Узе турски бесидити с Мујом,

0202    Питаше се за Видака Але.

0203    Све му Видак турски разумије:

0204    „А Бога ми, гојени Алиле,

0205    “Дошао сам у турску Удбину,

0206    „Да ми Але ђевојака дате,

0207    “До тебе се јесам потежио,

0208    „И до твоје Ајкуне ђевојке.“

0209    Кад Алија ријеч разумио,

0210    И овако Виду бесидио:

0211    „А Видаче, силан каурине,

0212    “Не може ми вјера поднијети,

0213    „Да ђевојке у кауре давам.

0214    “Већ ако ћеш дат’ ми вјеру тврду,

0215    „Да ми Ајку покрстити нећеш

0216    “Пре нег’ дође у ваше Котаре,

0217    „Па доведи ђевојака тридест

0218    “За енђије по моју Ајкуну,

0219    „И Анђушу Поповић-Стојана,

0220    “Сна заови ни јатора нема,

0221    „Нека буде енђибаша Ајки.“

0222    А кад зачу Виде барјактаре,

0223    Ту с Алилом вјеру уватио

0224    Да Ајкуну покрстити неће

0225    Пре нег’ дође у влашке Котаре.

0226    Тада Видак извади јабуку,

0227    Она пуста сва од сува злата,

0228    И уза њу зећир прстен златан,

0229    И у жито стотину цекина,

0230    Па испроси Ајку у Алила.

0231    Шњим углави свата пет стотина

0232    Да му дођу до петнаест дана.

0233    То рекоше, свадбу углавише,

0234    Господским се даром дароваше:

0235    Своме зету дијете Антуну

0236    Даде Але срмајли јаглука,

0237    И сувише двије пушке мале,

0238    Све у срму и у суво злато,

0239    И Видаку гаће од мелеза.

0240    Тада Видак на ноге скочио,

0241    Те поклопи готова дорина,

0242    А Турци га дивно испратили.

0243    А кад Видак у Котаре дође,

0244    Све главаре на дворове нађе,

0245    Свијем Видак божју помоћ викну,

0246    Србови му здрављем одазвали,

0247    И чашу му ожђелдију дали,

0248    Питају га тамо за ђевојку.

0249    Све им Видак по истини каже,

0250    Даде Анту удбињске дарове.

0251    И по томе свате окупили,

0252    Таман, браћо, свата пет стотина:

0253    За прв’јенца стара Радивоја,

0254    Барјактара Јанивић-Комлена,

0255    Старог свата Цмиљанић-Илију,

0256    А војводу малог Мачивуна.

0257    За ђевера Вида барјактара,

0258    Да назори тридесет енђија.

0259    И Антуна води у сватове.

0260    Па отоле свати одлазише,

0261    Пуцајући и лубардајући,

0262    Докле здраво у Удбину сишли

0263    У Кладушу под Мујову кулу.

0264    Ту их Турци дочекаше дивно,

0265    Примише им коње и оружје,

0266    Добре коње у топле подруме,

0267    А сватове на нове арове,

0268    А енђије и младе сердаре

0269    Поведоше на кулу Мујову.

0270    Ту сватовим’ на конаку дивно,

0271    Доста вина и доста дувана,

0272    Парипима јечма и сијена.

0273    Ту су били док ограну сунце.

0274    А кад свану и ограну сунце,

0275    Па завика гојени Алиле:

0276    „А Видаче, драги пријатељу,

0277    “Камо теби тридесет енђија,

0278    „Нек улазе у кавез Ајкуни,

0279    “Да јој шију свилене мараме.„

0280    Тада уста тридест ђевојака,

0281    А пред њима гојени Алиле

0282    У одају Ајкуни ђевојки.

0283    На ноге их млада дочекала,

0284    Анђи ми се смјерно поклонила,

0285    А Анђа је к себи приватила,

0286    Па је десном руком прекрстила.

0287    Уплете јој триста маџарлија,

0288    И три крста од сувога злата.

0289    То Алилу добро жао било,

0290    Па Анђуши ријеч бесидио:

0291    “Крсти, Анђо, и како ти драго,

0292    „Ја ћу данас тебе потурчити,

0293    “Од Бога ти тврду вјеру давам.„

0294    Па отоле у сватове пође,

0295    Па Видаку ријеч бесидио:

0296    “Црн ти образ, Виде барјактаре,

0297    „Камо вјера, вјера га убила!

0298    “Што покрсти Ајкуну ђевојку?„

0299    То му рече, ђипи на малина,

0300    Па отиште доље низ Удбину,

0301    Док доћера у Орашје равно

0302    А до куле будалине Тала,

0303    Па ујака по имену викну:

0304    “А ђе си ми, будалина стари,

0305    „Покупи ми триста Орашана,

0306    “Шњима ајде у удбинске луге,

0307    „Да испратиш свате Поповића.“

0308    То му рече, отиште малина,

0309    Докле дође у Коваче тврде

0310    Б’јелој кули Ковачине Рама,

0311    Те кажује побратиму Раму:

0312    „Ајде тамо, драги побратиме,

0313    “Покупи ми три стотин’ Турака

0314    „По Ковачу и око Ковача,

0315    “Ајде шњима удбинскоме лугу,

0316    „Да испратиш свате Поповића.“

0317    То му рече, обрну малина,

0318    Билој кули Ограшић-Алила,

0319    Па Алила побратима викну,

0320    Све му с прве до потоње каже:

0321    „Но покупи триста Удбињана,

0322    “Ајде шњима лугу удбинскоме,

0323    „Да испратиш свате Поповића.“

0324    Па отоле обрну малина,

0325    Докле дође кули у Кладушу,

0326    Кад кренуло свата пет стотина

0327    И узело господске дарове,

0328    И повели Ајкуну ђевојку.

0329    Ту их Алил дивно испратио.

0330    Док сватови уз лужину били,

0331    Кад ево ти из пријека Тала

0332    На његову претилу кулашу,

0333    Догна коња Виду барјактару,

0334    Па му ријеч бесједио Тале:

0335    „Дивна ћурка, љепше кабанице,

0336    “С ћурка бих ти изгубио главу,

0337    „С кабанице заметнуо кавгу.“

0338    А рече му Виде барјактаре:

0339    „Ајд отоле, вси му ј . . . . мајку,

0340    “Данас ћу ти посијећи главу.„

0341    А кад чуо будалина Тале,

0342    Он поћера његова кулаша,

0343    До прв’јенца Радивоја старца,

0344    Па староме бесидио Раду:

0345    “Дивна ћурка, љепше кабанице,

0346    „С тога бих ти изгубио главу.“

0347    Стари Раде ништа не збораше,

0348    Док на Раду нестануло главе,

0349    Уграби му ћурак и калпаке.

0350    Ала банда заврже се кавга,

0351    Турско пуче хиљада пушака,

0352    Ту погуби три стотин’ сватова,

0353    Он’ остало гором рашћераше.

0354    Побише се праом и оловом,

0355    Тама паде по удбинском лугу,

0356    Не види се коња ни јунака,

0357    Ту друг друга познат’ не могаше.

0358    А побјеже Анто на пријеко,

0359    Док у Турке момак огрезнуо,

0360    Ту познаде гојена Алила,

0361    Држи барјак Комлен-барјактара,

0362    На барјаку Комленову главу,

0363    А код њега ђевојака тридест

0364    И његова несретна Ајкуна,

0365    Грли Анђу Стојанову шћерцу.

0366    А кад виђе дијете Антуне,

0367    Момак викну, а ђогата тикну,

0368    А пламену потегао ђорду,

0369    Ту посјече четрест Турака,

0370    А Алила уватио жива,

0371    Свеза њему наопако руке,

0372    Привеза га за ђогина свога,

0373    И поведе тридест ђевојака,

0374    И утече у Козар планину.

0375    Ту остави свезана Алила,

0376    И код њега тридест ђевојака,

0377    И Ајкуну сеју Муставину,

0378    Па отиде Анто низ планину,

0379    Докле сиђе на удорац први,

0380    Кад ту нађе свата три стотине,

0381    На ђавољем русе главе нема.

0382    Ту Антуна сузе пропануле,

0383    А поћера напријед ђогина,

0384    Док сусрете Цмиљанић-Илију,

0385    Носи главу седлу на јабуку,

0386    Бијаху га ране допануле,

0387    О коњу му седамнаест глава,

0388    Он утече горе уз планину.

0389    И шњим Анто ни зборити не шће,

0390    Но поћера доље по напријед,

0391    Кад ево ти три млада сердара,

0392    Ђе но иду један за другијем,

0393    Понајпрви Мандушићу Вуче,

0394    А за њиме млади Мачивуне,

0395    А за њиме Вука Цмиљанића,

0396    Свакога су ране допануле,

0397    Сваки носи на јабуку главу,

0398    На свакоме по петнаест рана,

0399    Собом носе шездесет турскије,

0400    И одоше горе уз планину.

0401    Анто пође пољем удбинскијем,

0402    Док опази коња и јунака,

0403    Ђе прећера пољем зеленијем,

0404    То бијаше Виде барјактаре,

0405    Док доћера у турске таборе,

0406    Тада викну, а дората тикну,

0407    А пламену потегао ђорду,

0408    У Турке је јуриш учинио,

0409    Ту стотину глава посијече,

0410    Па побјеже преко поља Виде,

0411    И срете га дијете Антуне.

0412    Ту дебеле коње одсједоше,

0413    Пита Видак Анта за сватове,

0414    И он му је ријеч бесидио:

0415    „Нема, Виде, свата ђавољега.“

0416    У ту ријеч коју бесиђаху,

0417    Док завика Костреш арамбаша:

0418    „А ђе сте ми, котарски сердари!“

0419    За Кострешом четерест ајдука,

0420    Па једнако Турцим’ ударише,

0421    Ту их, браћо, триста посјекоше.

0422    И утече Виде и Антуне,

0423    Доведоше ђевојака тридест,

0424    И Ајкуну лијепу ђевојку,

0425    А Алила дома опремише.

0426    Кад изађе Виде и Антуне

0427    На зелену на Козар планину,

0428    Ту нађоше две стотине свата,

0429    И у њима рањене сердаре.

0430    Кад виђоше Вида и Антуна

0431    А ђе воде ђевојака тридест,

0432    И Ајкуну буљубаше Муја,

0433    И сувише триста турских глава,

0434    Толико их мртво остануло,

0435    Ту су свати шенлук учинили,

0436    И велике пјесме запјевали,

0437    И одоше Поповића кули,

0438    Покрстише Ајкуну ђевојку,

0439    Име су јој изабрали дивно,

0440    Од Ајкуне Антунова Анђа,

0441    Привјенчаше врага за ђавола.

0442    Тешко томе кога дома нема.

• Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900.

---

Zenidba Antuna Popovica