Бог никому дужан не остаје (мало друкчије) је српска народна пјесма. Објављена је у овом облику у дјелу: Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940.

Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци. По именима у пјесми се често лако може утврдити да ли је пјесма српска, хрватска, или муслиманска. У неким случајевима то је знатно теже.

0001    А мој Боже, на свему ти хвала!

0002    Везак везла Југовића Јела,

0003    Везак везла на горњем тавану,

0004    А уз везак пјесму запјевала:

0005    „Сунце моје, љепша сам од тебе,

0006    Брату мому дража од љубовце!“

0007    Мисли јадна, да нитко не чује,

0008    Ал је чује дилбер-Анђелија.

0009    Све се мисли дилбер-Анђелија,

0010    Како брата секом завадити.

0011    Све мислила, на једну смислила.

0012    Кад је била ноћца од лигања

0013    И још, брате, ноћи по поноћи,

0014    Она иђе на душеке к Јели,

0015    Украде јој ноже испод главе,

0016    Па ми коље сивога сокола.

0017    Ноже меће, гдје их је и нашла.

0018    Кад је с јутра јутро освануло,

0019    Цикну Анђа као љута змија,

0020    Те дозивље Петра Југовића:

0021    „А мој Петре, мој очињи виде!

0022    У зо час си секу миловао,

0023    Од мила јој ноже саковао,

0024    Заклала ти сивога сокола!“

0025    Кад је Петар љубу разумио,

0026    На ноге се јуначке скочио.

0027    Па он иђе на душеке к Јели,

0028    Па је њојзи тихо бесједио:

0029    „Секо Јеле, три т’ убила јада!

0030    Јер ми закла сивога сокола?“

0031    Јела му се право кунијаше:

0032    „Н’јесам брате, мој очињи виде!

0033    Ако јесам, мој брате рођени,

0034    А ја моје среће не имала!“

0035    Опет Петар секу миловао,

0036    Од мила јој ноже саковао.

0037    Кад то чула дилбер-Анђелија,

0038    Никако се умирит не може.

0039    Све се мисли дилбер-Анђелија,

0040    Како брата секом завадити.

0041    Све мислила, на једну смислила:

0042    Украде се ноћом ко и прво.

0043    Она иђе на душеке к Јели,

0044    Украде јој ноже испод главе,

0045    Па ми закла дору пеливана,

0046    Пеливана, дору од мегдана.

0047    Крваве је ноже износила,

0048    Под главу их Јели доносила.

0049    Кад је с јутра јутро освануло,

0050    Цикну Анђа као љута гуја,

0051    Па дозивље Петра Југовића:

0052    „А мој Петре, мој очињи виде!

0053    У зо час си секу миловао,

0054    Од мила јој ноже саковао,

0055    Заклала ти дору пеливана.“

0056    Кад је Петар љубу разумио,

0057    На ноге је јуначке скочио,

0058    Пак он иђе на душеке к Јели.

0059    Пак је секи тихо бесједио:

0060    „Секо Јеле, три т’ убила јада!

0061    Јер ми закла дору пеливана,

0062    Пеливана, дору од мегдана?“

0063    Јела му се куне и преклиње:

0064    „Н’јесам, брате, живота ми мога,

0065    Живота ми и мога и твога!

0066    Ако јесам, брате мој рођени,

0067    А ја моје среће не имала.“

0068    Опет Петар секу миловао,

0069    Миловао, побре, ко и прво.

0070    Кад то чула л’јепа Анђелија,

0071    Никако се умирит не може.

0072    Све се мисли дилбер-Анђелија,

0073    Како брата секом завадити.

0074    Све мислила, на једну смислила:

0075    Кад је било ноћи за лигање.

0076    Она не ће у кревете меке,

0077    Већ ми иђе на душеке к Јели,

0078    Украде јој ноже испод главе.

0079    Тада иђе до своје кол’јевке,

0080    Пак ми коље свог једина сина,

0081    По имену малена Стјепана,

0082    Кому бише по године дана.

0083    Крваве је ноже износила,

0084    Под главу их Јели доносила.

0085    Кад у јутро јутро освануло,

0086    Тад се скаче дилбер-Анђелија,

0087    Те дозивље Петра Југовића:

0088    „А мој Петре, мој очињи виде!

0089    У зо час си секу миловао,

0090    Од мила јој ноже саковао.

0091    Заклала ти сивога сокола,

0092    Заклала ти дору пеливана,

0093    Пеливана, дору од мегдана,

0094    И још Петре твог једина сина,

0095    По имену малена Стјепана,

0096    Кому бише по године дана!“

0097    Тад се скаче Петре Југовићу,

0098    Те он иђе на душеке к Јели,

0099    Пак је Јели тихо бесједио:

0100    „Секо Јеле, три т’ убила јада!

0101    Буд ми закла сивога сокола,

0102    Буд ми закла дору пеливана,

0103    Јер ми закла чедо у бешици?“

0104    Јела му се куне и преклиње:

0105    „Н’јесам, браће очињег ми вида!

0106    Н’јесам брате, живота ми мога,

0107    Живота ми и мога и твога;

0108    Ако јесам, среће не имала.

0109    Ако л’ ми се вјеровати не ћеш

0110    Ти ме води на раскршће пута,

0111    Пак ме вежи коњма за репове,

0112    Те ме кидај на четири поле.

0113    Па покупи све четири поле,

0114    Па их мећи на четри гране:

0115    Ако будем, брате, тому крива,

0116    Долетит ће орли и гаврани,

0117    Мојим ће се наситити месом.

0118    Ако, брате, тому н’јесам крива,

0119    Долетит ће птица голубица,

0120    Баш с небеса блажена Дјевица,

0121    Пак ће скупит све четири поле:

0122    Тило живо ко и прво било!“

0123    То је Петар секу послушао,

0124    Ухвати ју за бијелу руку,

0125    Пак је води на раскршће пута.

0126    Везива је коњма за репове,

0127    Па је кида на четири поле.

0128    Па покупи све четири поле,

0129    Па их меће на четири гране.

0130    Отоле се Петар упутио,

0131    Ал је мало пута одмакао,

0132    Пак ми се је Петар обаздрио.

0133    То ти лети птица голубица,

0134    Баш с небеса блажена Дјевица.

0135    Она купи све четири поле,

0136    Пак састави тило ко је било.

0137    Тад се Петар секи повратио,

0138    Узе секу за бијелу руку,

0139    Тер је води к свом бијелу двору.

0140    Кад је дошо пред бијеле дворе,

0141    Ту налази кују Анђелију,

0142    Она пјева, овако прип’јева:

0143    „Нека, нека, мому Богу хвала,

0144    Кад завади брата и сестрицу.

0145    Жао ми је сивога сокола,

0146    Жао ми је претила дорина,

0147    Жао ми је мог сина једина.

0148    Ма ни то ми ништа жао није,

0149    Јер имамо сувише чобана,

0150    Сокола ће сива ухватити.

0151    И имамо доста пуста блага,

0152    Купит ћемо, вјера ти је моја,

0153    Купит ћемо још бољега коња.

0154    Обоје смо млади и зелени,

0155    Бог ће дати, порода ће бити.“

0156    Мисли јадна, да нитко не чује,

0157    Ал је чује Петре Југовићу,

0158    Па се скаче на ноге јуначке,

0159    Те он иђе на горње таване.

0160    До љубовце он је доходио,

0161    До љубовце, дилбер-Анђелије.

0162    Узе љубу за бијелу руку,

0163    Пак је води на раскршће пута,

0164    Тер је трга на четири поле,

0165    Па покупи све четири поле,

0166    Те их виша на четири гране.

0167    Отоле се Петар упутио,

0168    Ал је мало пута учинио,

0169    Па ми се је Петре обаздрио,

0170    А да види, што с’ од љубе ради.

0171    Но да видиш чуда, побратиме!

0172    Ту ти лете орли и гаврани,

0173    Њезиним се нахранише месом.

0174    Свакому се тако догодило,

0175    Тко завађа брата са сестрицом!

0001    Два су брата секу миловала,

0002    А два брата, два Јакшића млада,

0003    Јакшић и Митре и Јакшић Стјепане.

0004    Како су је браћа миловала,

0005    Све јој режу дуго и широко,

0006    А љубама и уско и кратко,

0007    Па најпосли браћа саковала

0008    Својој секи ноже и синџире,

0009    Све од сребра и сувога злата.

0010    Ружа меће ноже под јастуке.

0011    То не може кучка прибољети,

0012    Кучка једна, млада Митровица,

0013    Веће тражи биља од омразе,

0014    Да омрази браћу са сестрицом.

0015    Ал не може браћу омразити,

0016    Јер Ружица њихова сестрица,

0017    Набрала је биља од омиља.

0018    Најпосли се кучка домислила,

0019    Тере једну вече окаснила

0020    И украла ноже Ружичине,

0021    Па отиђе у подруме равне,

0022    Од подрума врата отворила

0023    И заклала хрта и сокола,

0024    Па се натраг тада повратила,

0025    Под јастуке ноже подметнула.

0026    Кад је било прид зорицу рану,

0027    Митре виче несретницу љубу:

0028    „Устан’ гори, моја вјерна љубо!

0029    Тер ти иди у подруме равне,

0030    Доведи ми хрта и сокола,

0031    Да ја идем у лов у планину.“

0032    Уста љуба на ноге лагане,

0033    Она иђе у подруме равне,

0034    Од подрума врата отворила,

0035    До кољена у крв угазила.

0036    Натраг се је кучка повратила,

0037    Па говори господару Митру:

0038    „У зо час си секу замилово,

0039    Од сребра јој ноже саковао,

0040    Заклала ти хрта и сокола.“

0041    А кад чуо то Јакшићу Митре,

0042    Митре иђе од ножа до ножа:

0043    Свачји ножи сјајни и опрани,

0044    Секе Руже модри и крвави.

0045    Митре збори својој вјерној љуби:

0046    „Мучи, љубо, не говори ништа,

0047    Набавит ћу хрта и сокола.“

0048    То је љуби врло мучно било.

0049    Кад је опет друга ноћца дошла,

0050    Опет иђе у подруме равне,

0051    Она коље коња најбољега.

0052    Кад свануло и сунце грануло,

0053    Шаље љубу Митре у подруме,

0054    Да доведе коња најбољега,

0055    Да он иђе у лов у планину.

0056    Шета љуба у долње подруме,

0057    Од подрума врата отворила,

0058    До кољена у крв угазила.

0059    Па се натраг кучка повратила,

0060    Господару Митру говорила:

0061    „У зо час си секу замилово,

0062    Од мила јој ноже саковао,

0063    Заклала ти коња најбољега.“

0064    Одговара тад Јакшићу Митре:

0065    „Мучи, љубо, не говори ништа!

0066    Набавит ћу хрта и сокола,

0067    Набавит ћу коња најбољега.“

0068    Кад то виде кучка Митровица,

0069    Да не може сестру омразити,

0070    Тада нове јаде измислила.

0071    Кад се тамна ноћца ухватила,

0072    Краде ноже Ружи испод главе,

0073    Па си коље сина јединога

0074    У кол’јевци од годину дана.

0075    Кад је рана заб’јелила зора,

0076    Стаде вика по бијелој кули,

0077    Стаде вриска младе Митровице.

0078    Она лети до Јакшића Митра:

0079    „Јакшић Митре, мили господару!

0080    На зло си га секу миловао,

0081    Своју секу, Ружицу дјевојку:

0082    Заклала ти сина јединога.“

0083    Уста Митре на ноге лагане.

0084    Кад угледа сина јединога,

0085    Мртво чедо у бешици лежи,

0086    Све у крви, жалосна му мајка!

0087    Камен би се тврдац распануо,

0088    Камо л’ не би срце у Јакшића!

0089    Плану Јакшић кано ватра жива.

0090    Па одлети својој милој секи.

0091    Јакшић Митре секи говорио:

0092    „Бога теби, моја мила секо!

0093    Буд ми закла хрта и сокола,

0094    Буд ми закла коња најбољега,

0095    Што ми закла сина јединога?“

0096    Сека се је брату заклињала:

0097    „Н’јесам, брате, живота ми мога

0098    Живота ми и мога и твога!

0099    Ако ми се, брате, не вјерујеш,

0100    Води мене путу на раскршће,

0101    Рас’јеци ме на четири стране,

0102    Објеси ме о четири гране.

0103    Ако будем ја заклала, брате,

0104    Из мене ће црна крвца тећи,

0105    Долетјет ће црне вранетине.

0106    Ако л’, брате, не будем заклала,

0107    Из мене ће б’јело мл’јеко тећи,

0108    Долетјет ће тице златокриле.“

0109    Ал се Митре сестри не вјерује,

0110    Већ је узе за бијелу руку,

0111    Одведе је путу на раскршће,

0112    Рас’јече је на четири стране,

0113    Објеси је о четири гране.

0114    Не тече јој крвца испод врата,

0115    Већ јој тече невиности мл’јеко;

0116    Не дол’јећу црне вранетине,

0117    Већ дол’јећу птице златокриле.

0118    Виђе братац, да је права сека,

0119    Па сагради пребијелу цркву

0120    И сахрани сестрицу Ружицу,

0121    Нади име „Ружичина црква.“

0122    Сузе проли, кући се поврати.

0123    Кад се Митре кући повратио,

0124    Ал се љуба болом разболила,

0125    Боловала девет годин дана.

0126    Кад је Митру љуба додијала,

0127    Узе љубу на плећа бијела,

0128    Те је даје зелену језеру.

0129    Ал језеро примити је не ће,

0130    Већ је баца зеленој обали.

0131    Опет Митре узимао љубу,

0132    Па је носи у гору зелену,

0133    Да је једу зв’јери из горице.

0134    Ал ни зв’јери не хтјеше је јести.

0135    Најпосли је Митре закопао

0136    Своју љубу у земљицу црну.

0137    Ал се тресу брда и равнине,

0138    Јер земљица примити је не ће,

0139    Докле своје не оплаче грихе

0140    И Ружице добије прошћење.

0141    Тада Митру љуба говорила:

0142    „Носи мене у Ружицу цркву,

0143    Да од Руже ишћем опрошћење.

0144    Ја сам, Митре, врло сагр’јешила,

0145    Твоју секу врло увр’једила,

0146    Са тобом је, Митре, завадила,

0147    Са животом тужну раставила.

0148    Заклала сам хрта и сокола,

0149    Заклала сам коња најбољега,

0150    Заклала сам сина јединога.“

0151    Узе Митре несретницу љубу,

0152    Пак је носи у Ружицу цркву.

0153    Клече она на мала кољена,

0154    Сузно проси од заве прошћење:

0155    „Прости мени, моја мила заво,

0156    Јер сам тебе врло увр’једила,

0157    Са твојом те браћом завадила

0158    И животом твојим раставила.“

0159    Ружичина слика проговара:

0160    „Бог нек прости, моја нево драга!

0161    А ја сам ти опростила, нево,

0162    Иди, нево, двору бијелому.“

0163    Митровица одма оздравила

0164    И двору се одма повратила.

0165    И Митре је њојзи опростио.

0166    Посли тога живили су много:

0167    Митре жалећ милу своју секу,

0168    Љуба кајућ заву увр’јеђену.

• Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940. НАПОМЕНА: Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци.

---

Bog nikomu duzan ne ostaje (malo drukcije)