Битка код Бибракта, одиграла се у јулу 58. пре Христа између римске војске под заповедништвом Цезара са једне стране и Хелвећана и њихових галских савезника са друге стране. Битка је део Галских ратова и окончала се римском победом. Хелвећани су након пораза били присиљени да одустану од планиране миграције и да се врате у своју постојбину у Швајцарској. Битка против Хелвећана послужила је Цезару као повод за започињање Галских ратова.¹⁾

Према плану хелвећанскога вође Оргеторига Хелвећани су планирали да напусте њихово дотадашње обитавалиште Хелветију (Швајцарску) и да се населе у Галији.²⁾ Цезар је тврдио да је Оргеториг планирао да овлада целом Галијом.³⁾ Оргеториг је наводно успешним војним походом настојао да поново успостави монархију међу Хелветима. Међутим део савремених историчара сматра да су Хелвећани намеравали да помогну другима племенима у рату са Германима и Ариовистом.⁴⁾ Планирали су да се населе на новој пространијој и плоднијој земљи, а пут којим су намеравали да дођу водио је преко римске Трансалпинске Галије. Оргеториг је пре планиране сеобе успоставио контакт са појединачним вођама из два галска племена, са Секванима и Хедуанцима, који су настањивали централну Француску.⁵⁾ Њима је за подршку нудио да постану главни у својим племенима.⁶⁾ Када су други угледни Хелвећани сазнали за Оргеторигове намере да постане краљ оптужили су га и почели да му суде, али његови бројни клијенти су га извукли.⁷⁾ Међутим Оргеториг је након тога умро под сумњивим околностима.

Хелвећани су и након Оргеторигове смрти одлучили да крену у сеобу. Како се не би враћали одлучили су да спале своје куће.⁸⁾ Са њима су кренула и околна племена Боји, Раураци, Тулинге и Латобриге.⁹⁾ Око 368.000 Хелвећана је почело да се окупља 28. марта 58. пре Христа на обалама Роне близу Женевскога језера.¹⁰⁾ Намеравали су да се крећу преко римске Трансалпинске Галије, преко подручја племена Алоброга.¹¹⁾ Цезар је под хитно дошао у то подручје и код Генаве (Женеве) је дао да се сруши мост, а када су хелветски посланици од њега тражили дозволу за прелазак да би добио на времену рекао је да ће им касније одговорити.¹²⁾ Цезар је у то време имао 4 легије, али само једна је била у Трансалпинској Галији. Добивши на времену Цезар је дао да се утвди римска страна Роне од Женевскога језера до Јуре, па је онда обавестио Хелвете да им не одобрава сеобу преко римске територије.¹³⁾

За Хелвете је само чекање на Рони представљало разочарење, особито након што су спалили своје куће. Покушали су у мањим групама да прелазе Рону, али нигде нису успели, па су морали да се одлуче на тежи пут, преко кланаца и планинских прелаза Јуре у земљу Секвана.¹⁴⁾ Преко територије Секвана стигли су на територију Хедуанаца, којима су почели да пустоше поља.¹⁵⁾ Хелвећани су путовали у земљу Сантона, који су били на граници са Толосатима, који су се већ налазили у римској провинцији.¹⁶⁾ Хедуанци су тражили од Цезара да интервенише. Долазак новога племена близу граница римске провинције разбијао је равнотежу, коју су Римљани успоставили дипломатским и војним средствима.¹⁷⁾

Цезар је онда пожурио до Аквилеје да би покупио главнину своје војске, а успут је мобилисао и две нове легије, па је са пет легија прешао Алпе. Вративши се у Трансалпинску Галију укупно је располагао са 6 легија или око 25.000 до 30.000 војника. Располагао је поред тога са лаком пешадијом и са савезничком коњицом од око 4.000 коњаника. Посебан проблем Цезарове војске било је снабдевање. Цезар је Хелвећане затекао на реци Арару (Саони), коју су они прелазили 20 дана и три четвртине се било пребацило на другу страну.¹⁸⁾ Преосталу неспремну четвртину (међу њима су били Тигурини) напала је и измасакрирала римска војска.¹⁹⁾ Цезар је након тога изградио мост на Саони и са целом војском је прешао реку.²⁰⁾ За Хелвећанима је послао 4.000 савезничких коњаника, али Хелвећани су им приредили заседу и победили их. Римска војска је након тога опрезно следила Хелвећане. Цезар је имао проблема у снабдевању житом. Највише су га ометали они Хедуанци, особито Думнориг, који је потајно био у савезу са Хелвећанима.²¹⁾ Цезару је због изостанка снабдевања требало брзо окончање похода.

Када је Цезар сазнао да су се Хелвећани окупили у логору у подножју једнога брда наредио је Титу Лабијену да изненада ноћу са две легије заузме брдо.²²⁾ Цезар је кренуо са преосталом војском, али када се приближио хелвећанском логору добио је погрешан извештај да се Тит Лабијен налази на погрешном брду.²³⁾ Због тога је морао да одустане од изненаднога напада на непријатеља. Хелвећани су кренули даље, а за њима се кретала римска војска. Међутим пошто су остали без хране Римљани су морали да оду у 18.000 корака удаљени хедуански град Бибракт, где су очекивали да могу да добију жито.²⁴⁾ Део галских савезника је тада пребегао Хелвећанима. Хелвећани су сматрали да се римска војска препала, па су почели да узнемиравају римску позадину. Цезар је онда војску распоредио на један брежуљак, а коњицу је послао усусрет непријатељу.²⁵⁾

Цезар је на брду оставио комору и крај ње је оставио новорегрутовану 11. и 12. легију заједно са помоћним четама.²⁶⁾ Испред њих у главној линији распоредио је искусне легије: 7, 8, 9. и 10. легију.²⁷⁾ Најискуснија 10. легија је вероватно била на десном крилу. Свака од легија била је распоређена у нормалној формацији у три линије: 4 кохорте у првој линији, три у другој и три у трећој линији.²⁸⁾ Хелвећани су сав свој пртљаг сакупили на једном месту и опколили га колима. Хелвећани су оформили добру фалангу, али били су на нижем положају од римске војске.

Битка је започела средином поподнева када су Хелвећани кренули узбрдо. Када су се примакли римска војска је са вишега положаја на њих бацила копља и пробила је фалангу и онда су кренули у напад мачевима да искористе предност.²⁹⁾ Хелвећани су једно време одолевали, а онда су почели да се повлаче низ брдо.³⁰⁾ Повукли су се и заузели једно друго оближње 1.000 корака удаљено брдо.³¹⁾ Међутим у томе тренутку је Хелвећанима стигла помоћ. Појавили су се Боји и Тулинги, њих око 15.000, и напали су са римскога деснога крила.³²⁾ Прве две линије од римске четири легије наставиле су да се супростављају Хелвећанима, који су побегли и консолидирали се на брду. Римска трећа линија кренула је у сусрет новодошлима Бојима и Тулинзима.³³⁾ Битка се дуго одвијала све до ноћи. Након почетнога шока због доласка Боја римска војска је консолидирала редове и стално је лагано напредовала. Посебно је била тешка борба за хелвећански пртљаг и кола, у којима су се налазиле хелвећанске жене и деца и сва њихова имовина.³⁴⁾ Римљани су победили, а према Цезару само је око 130.000 Хелвећана побегло.³⁵⁾ Римљани су имали велике губитке и много рањених, тако да су се три дана задржали.

Хелвећани су након тога Цезару понудилиу предају. Цезар је тражио и добио од њих таоце. Морали су да се поново настане у Хелветији (Швајцарској) одакле су и били пошли. Бојима је на тражење Хедуанаца дозволио да се насатане на њиховој територији.

• Гај Јулије Цезар, Галски рат, Грађански рат, превод др Ахмед Тузлић, Матица српска
• Касије Дион
• Апијан, Грађански ратови
• Goldsworthy, Adrian Caesar: Life of a Colossus, Yale University Press (2006), ISBN 0-300-12048-6

Bitka kod Bibrakta