Добро дошли на Српску енциклопедију

Алфред Рамбо

Алфред Никола Рамбо (фра. Alfred Nicolas Rambaud) (Безансон, 10. јун/2. јул 1842 — Париз, 28. октобар/10. новембар 1905),1)2) француски историчар, професор универзитета на Сорбони у Паризу, члан Француске академије наука и министар просвете. Био је велики пријатељ Русије3) и Словена.4)

Биографија

После завршених студија филозофије и књижевности на Универзитету у Паризу, постао је професор историје на факултету у Касну и касније у Нансију (фра. Nancy).5) Његова докторска теза из византологије „Грчка царевина у X веку, Константин Порфирогенит“ (1870), изазвала је велику пажњу, не само у Француској, већ у читавом свету. Бавио се поручавањем односа и веза између Руса и балканских Словена са Византијом,6) узрока и начина на које је Византија тако дуго опстала и њеним местом у историји.

Мада је после доктората изгледало да ће његов даљи рад бити посвећен искључиво Византији, пошто је у више наврата путовао у Русију (1872, 1874, 18777) ) и посетио њене градове Петровград, Москву, Кијев, Казањ,8) објавио је више књига о тој земљи.9) Најпре студију о руском народним песмама (фра. La Russie épique10) ) (187611) ), а врло брзо затим студију под насловом „Руси и Французи“ (фра. Français et Russes12) ) (187813) ). Ово задње дело је код Немаца имало лошу критику, али га је тадашњи руски престолонаследник Александар III веома лепо примио. Истовремено је штампао и „Историју Русије“ (фра. Histoire de la Russie depuis les origines jusqu'à l'année 187714) ) (187815) ), коју је Франацуска академија наградила. Дело је доживело више издања и било преведено на главне европске језике.16) Касније је објавио више студија, мањих расправа и чланака из руске политичке и културне историје.17)

Године 1881. постао је професор на Сорбони, где је од 1884. предавао модерну и савремену историју.18)

У време када је био министар просвете (29. април 1896 — 29. јун 189819) ), створен је француско-руски савез 1896, што је знатно допринело враћању угледа Француске међу Великим силама.20) Такође је радио на реформама у средњошколској и универзитетској настави, инсистирајући на њиховом наставку у духу класичног образовања. Унапређена је организација универзитета. Осим Париза, који је већ имао вишевековну универзитетску традицију, оформљени су комплетни универзитети у још неколико већих градова у Француској.21)

У политици се држао умерене републиканске лиге. У познијим годинама се повукао из политике и бавио се искључиво Универзитетом и својом породицом.22)

Радио је и на историјској, политичкој и белетристичкој књижевности. Његова значајна научна дела су „Историја Француске револуције“ (фра. Histoire de la Révolution française) (188323) ) и веома опширна „Историја француске цивилизације“ (фра. Histoire de la civilisation française24) ) у три књиге (188825) ), настала као резултат вишегодишењег рада,26) доживела је више издања, још пре његове смрти.27) У периоду 1889—1890. сарађивао је са недељним књижевним часописом фра. Revue Blue. Писао је студије и расправе о француској колонијалној политици, и предвиђао напредак своје отаџбине у том правцу.

Написао је два историјска романа: „Цезаров прстен“, у облику мемоара једног галског војника из времена Версингерторикса, галског кнеза, који се борио против римских легија и „Картагински цар“, због чијег је писања путовао у Африку и разгледао рушевине Картагине, како би што верније приказао њихову античку цивилизацију.28)

Од посебне важности била је „Општа историја од IV века до данас“ (фра. l'Histoire générale du IVe siècle jusqu'à nos jours), објављена у периоду 1891-190029) у 12 свезака и у 84 поглавља, коју је написао заједно са Ернестом Лависом, као почетним коаутором, и у сарадњи са још неким научницима. У њој су дати опшрини прегледи политичке и културне историје Јужних Словена: Срба, Хрвата и Бугара. Нарочито пажљиво и са симпатијама, по изворним подацима, које су наши академици припремали, описани су догађаји, политичке и културне историје српског народа, за време Немањића, посебно краља Милутина и цара Душана. Због велике озбиљности у приступу српској историји, ово дело представља готово изузетак у поређењу са другим страним историјским збиркама сличног типа.30) У „Општој историји“ иначе, обухваћена је и комплетна историја Русије, Турске, Индостана (Индија) и Византије.31)

Постао је члан Француске академије моралних и политичких наука (фра. l'Académie des sciences morales et politiques) крајем 1897.32)

Био је дописни члан Српског ученог друштва од 18/30. јуна 1878. Постао је почасни члан Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892. и дописни члан Академије друштвених наука од 5/17. фебруара 1896.33) Сматран је за једног од најзначајнијих страних чланова Академије.34)

Литература

Спољне везе

1) , 34)
Стојан Бошковић, 1906, стр. 362
2) , 3) , 5)
Стојан Бошковић, 1906, стр. 363
4) , 31)
Стојан Бошковић, 1906, стр. 377
6)
Стојан Бошковић, 1906, стр. 364
7) , 9) , 10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 15) , 18) , 19) , 23) , 24) , 25) , 29) , 32)
l’Institut français, Maurice Pellisson
8) , 17) , 20)
Стојан Бошковић, 1906, стр. 371
16)
Стојан Бошковић, 1906, стр. 370
21)
Стојан Бошковић, 1906, стр. 373
22) , 27)
Стојан Бошковић, 1906, стр. 374
26) , 28)
Стојан Бошковић, 1906, стр. 375
30)
Стојан Бошковић, 1906, стр. 376
33)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 278
Штампање