Action disabled: revisions

Ђорђе Стратимировић

Ђорђе Стратимировић (Нови Сад, 19. фебруар 1822 — Беч, 15. децембар 1908), командант српске војске 1848. године за време Српскога народнога покрета 1848—1849. Под његовим вођством српска војска је много пута побеђивала Мађаре. Политички се сукобљавао са патријархом Јосифом Рајачићем, који је издејствовао његово смењивање. Иако је имао подршку Главнога одбора није успео да истраје у политичкој борби са патријархом, који је на својој страни имао српску владу, конзервативце и бечки двор.

Школовање и војна служба

Рођен је у Новом Саду 19. фебруара (7. фебруара) 1822. године.1)2) Његов отац Василије био је рођак митрополита Стефана Стратимировића.3) Василије је био велепоседник у Кулпину. Први васпитачи били су му један лутерански поп кулпинских Словака и књижевник Милован Видаковић.4)5) Милован Видаковић га је приватно подучавао 1831/1832. и припремио га је да У Новом Саду 1832. пред професорима положи испит, након кога је уписан у полугимназију у Новом Врбасу.6) Нижу гимназију похађао је у Новом Врбасу (1832-1836), а кадетски курс припрема за војну академију уписао је у Тителу.7)8) Војну инжињерску академију у Бечу похађао је од 1837. до 1841, а по окончању добио је чин потпоручника.9) Служио је у седмој хусарској пуковнији у Ломбардији (Милано, Павија и други). Војну службу напустио је са чином поручника 1843. и вратио се у Кулпин на породично имање.10)11)

Након његова говора Кошут прети мачем

Револуционарна кретања у Угарској 1848. одмах су се осетила и међу Србима у Војводини. Ђорђе Стратимировић је 21. марта 1848. основао револуционарни одбор у Новом Саду.12) Одбор је у свом саставу имао Србе и Немце, а основали су и народну гарду.13) Новосадски Срби су саставили делегацију под вођством Александра Костића и Ђорђа Стратимировића, са циљем да се преговара са Угарским сабором.14) Делегација је 8. априла 1848. изнела српске захтеве пред Угарски сабор у Пожуну (Братислави).15) Пошто ту нису прошли главни захтеви, састали су се појединачно са главним мађарским политичарима. Приликом састанка са Лајошем Кошутом Стратимировић је тражио да Срби имају привилегијална права и самоуправу, али Кошут је инсистирао да у Мађарској постоји само један политички народ, а да су остали само чланови тога политичкога народа.16) Стратимировић је одбрусио Кошуту да су Срби народ и да ако не добију од Угарскога сабора потпуну аутономију да ће је потражити на другом месту.17) Раздражени Кошут је Стратимировићев говор прогласио велеиздајом и запретио је да ће мач решити српско-мађарски спор.18)19)20)

Командант српске војске

Мајска скупштина одржана је 13. маја 1848. и на њој је проглашена Српска Војводина. Јосиф Рајачић је изабран за патријарха, а Стеван Шупљикац у одсутности за војводу. Ђорђе Стратимировић је изабран за председника Главнога одбора, који је преузео вођење народнога покрета.21)22) Тај одбор називао се и српски народни одбор.23) Стратимировић је 14. маја позвао народ да слуша само његова наређења и да га помаже оружаном руком.24) Погоршавали су се односи са Мађарима и уследиле су мађарске репресалије, па је Главни одбор 3. јуна због страха од мађарскога напада позвао људе на оружје. Позвали су граничаре у Шајкашкој, а нешто касније и шајкаше из Земуна да се придруже народном покрету.25) Српско-мађарски рат почео је 12. јуна нападом мађарске војске под заповедништвом Јозефа Храбовскога на Сремске Карловце, али Ђорђе Стратимировић је уз помоћ 2.000 Сремаца и других успео да одбрани град и натера мађарску војску на повлачење.26) Део шајкашке флотиле се ставио под заповедништво Главнога одбора. Стратимировић је 15. јуна са 500 шајкаша заузео шајкашки магазин са оружјем у Тителу, па је након тога Шајкашка постала најјаче српско упориште.27) Међутим мађарска војска је била јача, па су Срби почели на све стране да траже помоћ. Стратимировић је молио Стевана Петровића Книћанина да увери кнеза Александра Карађорђевића да им се пошаље помоћ из кнежевине Србије.28) Из Србије су почели да стижу оружје и добровољци.

Успех у Бачкој, повлачење из Баната

Стратимировић је организовао велике војне логоре и оснивао војне формације.29) Био је омиљен у народу и код војске, храбар и талентован.30) Већ до августа 1848. створио је народну устаничку војску и подигао велике војне логоре.31) Након мађарскога пораза код Ечке и неуспешнога покушаја заузимања Сентомаша (Србобран) мађарска влада је одлучила почетком августа да покрене велику офанзиву.32) Стратимировић је покушавајући да допре до Сомбора поражен код Врбаса, али мађарска војска је поново изгубила битку код Србобрана.33) Са 5.000 граничара, добровољаца и шајкаша напао је и за два дана освојио Темерин, Сириг и Јарак, одакле су мађарске снаге угрожавале Србобран и Турију.34) На тај начин онемогућио је повезивање мађарских снага из Петроварадина са Сегедином. Након пораза српске војске у Банату из Србије је стигао велики број добровољаца па су Стратимировић и Стеван Книћанин кренули у протуофанзиву на Велики Бечкерек.35) Након почетнога успеха морао је да се повуче из Баната.

Расцеп у покрету

До расцепа између патријарха Јосифа Рајачића и Стратимировића дошло је почетком јесени 1848.36) Био је омиљен у народу и код војске, али међу официрима имао је доста противника.37) Народни официри Петар Бига, Стеван Сурдучки, Петар Бобалић и други сматрали су да је он превише антиаустријски настројен, а он је њима замерао да су сувише наклоњени цару, да су реакционари и да жале за укинутом војничком границом када су могли да експлоатишу народ.38) Био је против бирократије и за народну власт. Није се допао ни младој српској интелигенцији, па су против њега били Константин Богдановић, уредник Вестника и Јован Петровић. Стратимировић је за патријарха Рајачића сматрао да води аустрофилску политику. Патријарх је успео да искористи српски пораз код Великога Бечкерека да смени Стратимировића и да на његово место именује Мајерхофера.39) Стратимировић се након тога политички жестоко борио против патријарха, па га је патријарх позвао на одговорност, али њихов сусрет се окончао свађом и одласком Стратимировића код Стевана Книћанина у томашевачки војни логор.40)

Патријарх издаје потерницу за њим

Патријарх је онда 21. септембра за њим расписао потерницу, тражећи да га ухапсе, али Стеван Книћанин је одбио да то изврши и пружио је Стратимировићу пуну заштиту.41) Српска влада је након некога времена на Рајачићев захтев тражила од Книћанина да захтева да се Стратимировић уздржава. Стратимировић је онда отишао у Тител, где му је сва војска била привржена, па патријарх није никако успевао да га ухапси.42) Патријарх Рајачић је био толико немоћан пред Стратимировићем и његовим присташама да се жалио српској влади да ће морати да поднесе оставку ако Стратимировићева струја преузме вођење српскога покрета.43) Војну команду је преузео Стеван Шупљикац. Српска влада је неколико пута слала поруке Стратимировићу претећи обуставом помоћи Србима ако његова струја однесе превагу.44) Цело време имао је подршку Главнога одбора, али након више упозорења српске владе показао се помирљивији и спреман да се покори патријарху, али уз услов да се Мајерхофер не уплиће у српске послове.45)

Политички пораз

Након смрти војводе Шупљикца крајем 1848. патријарх је спречио да буде изабран за војводу. Једно време био је у Земуну под надзором, али побегао је у Сремске Карловце, где је постао потпредседник Главнога одбора и прогласио се у јануару 1849. за врховну управну власт.46) Патријарх Рајачић је за њим издао нову потерницу. Пошто је био напуштен од српске владе и кнеза Александра Карађорђевића Стратимировић је покушао да ступи у везу са Обреновићима. Иако је имао подршку Главнога одбора није успео да истраје у политичкој борби са патријархом, који је на својој страни имао српску владу, конзервативце и бечки двор. Патријарх је постао толико упоран да је тражио јединицу, која би ухапсила Стратимировића, али други су се опирали његовом захтеву због страха да би његово хапшење побунило народ.47) У фебруару 1849. измирио се са патријархом и остао потпредседник владе Војводине, али фактички без праве власти. Патријарх је тада постао апсолутни владар.

У аустријској служби

Након окончања револуције 1849. Стратимировић је ступио у аустријску војску, у којој је добио чин коњичкога потпуковника.48) Током 1853. слали су га у повељиву мисију у Црну Гору, а 1854. из Котора је проучавао ситуацију у Црној Гори са задатком да у њој ојача аустријски утицај.49) У аустријској служби боравио је 1854. и на Крфу и Епиру да извештава о грчко-турским односима. Те године унапређен је у пуковника. У Београду је боравио 1858. да би обавештавао о приликама у Србији. Током 1859. унапређен је у генерал-мајора и ступио је у службу гувернера Далмације.50) Након пензионисања постао је 1859. генерални конзул у Палерму, а 1860. вратио се у Војводину. На Благовештенском сабору 1861. заједно са Јованом Хаџићем, Ђорђем Стојаковићем и Данилом Медаковићем био је лојалан конзервативној црквеној хијерархији и били су за споразумевање са Бечом.51) За разлику од њих млађи нараштај са Светозаром Милетићем био је за споразум са Мађарима. Иступио је 1863. из аустријске војске. Изабран је 1865. и 1867. за посланика у државном сабору, а неколико пута био је посланик на Српским народним и црквеним саборима.52) Од 1873. живео је у Новом Саду бавећи се новинарством. Када је избио Први српско-турски рат 1876. придружио се српској војсци.53) У оквиру књажевачког одреда на самом почетку рата учествовао је у нападу на Бабину греду.54) Генерал Михаил Черњајев га је 3. јула 1876. послао са два батаљона и пола батерије да ослободи Белу Паланку, али он се вратио са пола пута под изговором да је касно кренуо.55) Задатак није извршио ни следећег дана, па га је генерал Черњајев сменио.56) После тога Стратимировић више није имао неку улогу у рату.57) Од 1877. до смрти живео је повучено у Бечу.

Литература

2)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, 514
3)
Павле Поповић, 1934, стр. 258
4) , 7) , 11) , 12) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 21) , 25) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 31) , 32) , 33) , 34) , 35) , 36) , 37) , 38) , 39) , 40) , 41) , 42) , 43) , 44) , 45) , 46) , 47)
МС
5) , 8) , 9) , 10) , 19) , 22) , 48) , 49) , 50) , 52)
НА
6)
Павле Поповић, 1934, стр. 258-259
20) , 23) , 24)
ЋО
51)
Ј. Скерлић Омладина, 1906, 87
53) , 54)
П. Опачић, С. Скоко, 1981, стр. 44
55) , 56)
П. Опачић, С. Скоко, 1981, стр. 45
57)
П. Опачић, С. Скоко, 1981, стр. 46
Штампање