Филип Фортунатов
| Филип Фортунатов |
|---|
 Филип Фјодорович Фортунатов |
| Рођење: 14. јануар 1848. Вологда, Русија Смрт: 3. октобар 1914. Косолма, Русија Познат као: слависта и професор |
Филип Фјодорович Фортунатов (рус. Филип Федорович Фортунатов) (Вологда, 2/14. јануар 1848 — Косолма, 20. септембар/3. октобар 1914), слависта и индоевропеиста, професор универзитета (Москва).
Живот и рад
Учио је у петрозаводској гимназији, у којој је његов отац био директор, и у московском универзитету, у којем је завршио студије 1868. Током 1871. заједно са В. Ф. Милером је извео научно путовање у Литванију, резултат чега је био зборник литванских народних пјесама (објављен у „Известия Московского университета”, 1872. итд.). Затим је путовао по иностранству, а по повратку 1875. одбранио је магистарску дисертацију, представљајући издање древноиндијског текста S âmaveda Aranyaka Samhitâ са прилогом Нескольких страниц из сравнительной грамматики индоевропейских языков. Затим је постао доцент московског универзитета. Године 1898. изабран је за члана руске академије наука, а 1902. преселио се из Москве у Петроград.
Одлично познавање славенских и балтичких језика је одликовало све радове Фортунатова. Због свога рада се сматра утемељивачем модерне индоевропске акцентологије. Први је у Русији давао курсеве на литванском језику. Такође је проучавао фонетику и морфологију индоевропских језика, а посебно старославенског и готског. О литванском језику је написао доста чланака који су објављени углавном у њемачким стручним часописима. Године 1897. под његовом редакцијом је изашао Литвански Словар А. Јушкевича који је био на високом научном нивоу. Фонетици санскрита су посвећена дјела: чланак L + dental im Altindischen у журналу „Beiträge” Бецејбергера (т. VI) и каснији рад о истој теми Индоевропейские плавные согласные в древнеиндийском языке у зборнику у част Ф. Е. Корша Χαριστήρια (1896). Њемачки превод се појавио у „Zeitchrift für vergleich. Sprachforschung” Куна (т. XXXVI), гдје је штампана и друга студија Ueber die schwache Stufe des urindogermanischen a-vokals. Главно значење су имали његови радови из области балтичко-славенске акцентологије, као чланак Zur vergleichenden Betonungslehre der lituslavischen Sprachen у „Archiv für slavische Philologie” Ватрослава Јагића (т. IV, 1880 и т. XI).
Друга дјела су му још: Об ударении и долготе в балтийских языках. I. Ударение в прусском языке (1895), Phonetische Bemerkungen veranlasst durch Miciosich's Etymologische s Wörterbuch der Slavischen Sprachen, и многобројни други чланци у разним журналима.
Академик
Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од фебруара 1907.
Литература
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1924. 4 (A. Белић).
- Indogermanisches Jahrbuch 8 (1920–1921) 266–271 (M. Vasmer).
- Φ. Φ. Фортунатов: Избранные труды, 1. Москва, АНСССР, 1956. Стр. 5–20 (M. H. Петерсон, В. К. Поржезинскй).
- Славяноведение в дореволюционной России, Москва: АН СССР, 1979. 344–346 (В. В. Колесов).
- Большая советская энциклопедия, Москва 3 27 (1977) 555 (А. А. Реформатский).
- Кирило-Методијевска енциклопедия, I–IV, БАН, София, 1985–2003. 4, 292–296 (М. Райкова).