Фердо Шишић
| Фердо Шишић |
|---|
 |
| Рођење: 9. март 1869. Винковци, Аустроугарска Смрт: 21. јануар 1940. Загреб, Југославија Познат као: историчар и професор |
Фердо Шишић (Винковци, 9. март 1869 — Загреб, 21. јануар 1940), историчар, доктор филозофије и професор универзитета (Загреб).
Живот и рад
Основну школу и гимназију је учио у Загребу до 1888. Студирао је у Бечу и Загребу. Након положеног професорског испита је радио на средњим школама у Госпићу (1892/1893), Загребу, Осијеку и поново Загребу (1902—1906). На студијским путовањима је био у Паризу и Венецији. Касније је то проширио радом у библиотекама и архивима многих европских градова. Нарочито је истраживао архиве градова Хрватске и Далмације. У Загребу је промовиран за доктора филозофије 1900. године са докторатом: Задар и Венеција од 1159 до 1247. Хабилитирао је у Загребу код Тадије Смичикласа из хрватске повијести (историје) 1902. Био је суплент универзитета у Загребу 1906—1908, године 1908. постао је ванредни, а 1910. редовни професор хрватске повијести умјесто Тадије Смичикласа. Био је неко вријеме и посланик хрватског Сабора и угарског Сабора, као члан хрватско-српске коалиције.
Најистакнутији је представник хрватске историографије свог времена. Након Рачког и Смичикласа, његов методички рад на историјским монографијама и објављивању историјске грађе је оставио дубок траг. Најбољи радови су му из периода хрватских народних династија (прије укључења Хрватске у Угарску). Због неких тенденција романтизирања историје био је политички нападан.
Научни радови су му разасути по разним научним и литерарним часописима, по публикацијама ЈАЗУ, СКА и Матице Хрватске. Његови радови се могу подијелити на општу историју Хрвата, ист. монографије, објављивање извора, и школске уџбенике.
Важнији радови од интереса за српску историју су му: Битка код Никопоља 25/9 1396 (1896), Како је бизантински цар Јустинијан постао Славен (1901), Студије из босанске хисторије (1903), Бискуп Штросмајер и јужнословенска мисао (1922), Југословени, Карађорђе и Наполеон I (1923). Од објављених извора значајни су за Србе: Документи о постанку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1920), Наслов књиге Поп Дукљанина.
Неки радови из хрватске историје су му: Хрватска повијест I-III (1906—1913), Преглед повијести хрватског народа од најстаријих дана до године 1873 (1916), Повијест Хрвата у вријеме народних владара (1925) итд.
Академик
Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од 18. фебруара 1924.
Литература
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Загреб, 1924—1929. Дио живота до 1928. у чланку.
- Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 725–726 (Р. Михаљчић).
- Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 4 (1981) 132–133 (M. Stoy).
- Lj. JAZU 54 (1949) 430–443.
- Библиографија расправа и чланака, T. 1–14. Загреб, Југославенски лексикографски завод, 1956–1986. 10, 356.
- H. Радојчић: Историја Хрвата за народне династије. Летопис Матице српске. Нови Сад 307 (1926) 180–192.
- V. Novak: F Šišić. Lj. JAZU 54 (1949) 362–443.