Борис Димитријевич Греков (рус. Борис Дмитриевич Греков) (Миргород, 9/21. април 1882 — Москва, 9. септембар 1953), историчар и слависта, директор Института Славяноведения АН СССР.
Од 1901. био је на универзитету у Варшави, а 1905. прелази на московски универзитет, који завршава 1907. Прво његово истраживање се бавило социјално-економском историјом Новгорода. Усредоточио се на социјалне и економске стране феудалних односа и изучавање унутрашњих процеса који су из њих произилазили.
По установљењу СССР постаје поборник марксизма и његовог укључења у историјске науке. Бави се историјом древне Русије и источних Славена. Његово капитално дјело је „Кијевска Русија“ (1939). Доказивао је да су источни Славени директно прешли из родовског друштва у феудализам, без фазе робовласништва. Доказивао је и да је Кијевска Русија била заједничка држава будућих Руса, Украјинаца и Бјелоруса. У дјелу „Култура Кијевске Русије“ (1944) је указао на високу развијеност културе Кијевске Русије.
Занимао се и историјом западних и јужних Славена, изучавајући њихове правне кодексе. Бавио се и историјом сељаштва у Русији: „Сељаштво у Русији од древних времена до 17. вијека“. Ту се бавио између осталога и разним марксистичким тезама о развоју сељаштва. Исто тако се бавио и историјом Златне Хорде. То су дјела: „Златна Хорда“ (1937), и „Златна Хорда и њен пад“ (1950).
Прави је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од 9. априла 1947. Редовни је члан Српске академије наука (Одељења друштвених наука) од 22. марта 1948. Био је члан и АН СССР и других академија.