Бог никому дужан не остаје (мало друкчије) је српска народна пјесма. Објављена је у овом облику у дјелу: Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940.
Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци. По именима у пјесми се често лако може утврдити да ли је пјесма српска, хрватска, или муслиманска. У неким случајевима то је знатно теже.
0001 А мој Боже, на свему ти хвала!
0002 Везак везла Југовића Јела,
0003 Везак везла на горњем тавану,
0004 А уз везак пјесму запјевала:
0005 „Сунце моје, љепша сам од тебе,
0006 Брату мому дража од љубовце!“
0007 Мисли јадна, да нитко не чује,
0008 Ал је чује дилбер-Анђелија.
0009 Све се мисли дилбер-Анђелија,
0010 Како брата секом завадити.
0011 Све мислила, на једну смислила.
0012 Кад је била ноћца од лигања
0013 И још, брате, ноћи по поноћи,
0014 Она иђе на душеке к Јели,
0015 Украде јој ноже испод главе,
0016 Па ми коље сивога сокола.
0017 Ноже меће, гдје их је и нашла.
0018 Кад је с јутра јутро освануло,
0019 Цикну Анђа као љута змија,
0020 Те дозивље Петра Југовића:
0021 „А мој Петре, мој очињи виде!
0022 У зо час си секу миловао,
0023 Од мила јој ноже саковао,
0024 Заклала ти сивога сокола!“
0025 Кад је Петар љубу разумио,
0026 На ноге се јуначке скочио.
0027 Па он иђе на душеке к Јели,
0028 Па је њојзи тихо бесједио:
0029 „Секо Јеле, три т’ убила јада!
0030 Јер ми закла сивога сокола?“
0031 Јела му се право кунијаше:
0032 „Н’јесам брате, мој очињи виде!
0033 Ако јесам, мој брате рођени,
0034 А ја моје среће не имала!“
0035 Опет Петар секу миловао,
0036 Од мила јој ноже саковао.
0037 Кад то чула дилбер-Анђелија,
0038 Никако се умирит не може.
0039 Све се мисли дилбер-Анђелија,
0040 Како брата секом завадити.
0041 Све мислила, на једну смислила:
0042 Украде се ноћом ко и прво.
0043 Она иђе на душеке к Јели,
0044 Украде јој ноже испод главе,
0045 Па ми закла дору пеливана,
0046 Пеливана, дору од мегдана.
0047 Крваве је ноже износила,
0048 Под главу их Јели доносила.
0049 Кад је с јутра јутро освануло,
0050 Цикну Анђа као љута гуја,
0051 Па дозивље Петра Југовића:
0052 „А мој Петре, мој очињи виде!
0053 У зо час си секу миловао,
0054 Од мила јој ноже саковао,
0055 Заклала ти дору пеливана.“
0056 Кад је Петар љубу разумио,
0057 На ноге је јуначке скочио,
0058 Пак он иђе на душеке к Јели.
0059 Пак је секи тихо бесједио:
0060 „Секо Јеле, три т’ убила јада!
0061 Јер ми закла дору пеливана,
0062 Пеливана, дору од мегдана?“
0063 Јела му се куне и преклиње:
0064 „Н’јесам, брате, живота ми мога,
0065 Живота ми и мога и твога!
0066 Ако јесам, брате мој рођени,
0067 А ја моје среће не имала.“
0068 Опет Петар секу миловао,
0069 Миловао, побре, ко и прво.
0070 Кад то чула л’јепа Анђелија,
0071 Никако се умирит не може.
0072 Све се мисли дилбер-Анђелија,
0073 Како брата секом завадити.
0074 Све мислила, на једну смислила:
0075 Кад је било ноћи за лигање.
0076 Она не ће у кревете меке,
0077 Већ ми иђе на душеке к Јели,
0078 Украде јој ноже испод главе.
0079 Тада иђе до своје кол’јевке,
0080 Пак ми коље свог једина сина,
0081 По имену малена Стјепана,
0082 Кому бише по године дана.
0083 Крваве је ноже износила,
0084 Под главу их Јели доносила.
0085 Кад у јутро јутро освануло,
0086 Тад се скаче дилбер-Анђелија,
0087 Те дозивље Петра Југовића:
0088 „А мој Петре, мој очињи виде!
0089 У зо час си секу миловао,
0090 Од мила јој ноже саковао.
0091 Заклала ти сивога сокола,
0092 Заклала ти дору пеливана,
0093 Пеливана, дору од мегдана,
0094 И још Петре твог једина сина,
0095 По имену малена Стјепана,
0096 Кому бише по године дана!“
0097 Тад се скаче Петре Југовићу,
0098 Те он иђе на душеке к Јели,
0099 Пак је Јели тихо бесједио:
0100 „Секо Јеле, три т’ убила јада!
0101 Буд ми закла сивога сокола,
0102 Буд ми закла дору пеливана,
0103 Јер ми закла чедо у бешици?“
0104 Јела му се куне и преклиње:
0105 „Н’јесам, браће очињег ми вида!
0106 Н’јесам брате, живота ми мога,
0107 Живота ми и мога и твога;
0108 Ако јесам, среће не имала.
0109 Ако л’ ми се вјеровати не ћеш
0110 Ти ме води на раскршће пута,
0111 Пак ме вежи коњма за репове,
0112 Те ме кидај на четири поле.
0113 Па покупи све четири поле,
0114 Па их мећи на четри гране:
0115 Ако будем, брате, тому крива,
0116 Долетит ће орли и гаврани,
0117 Мојим ће се наситити месом.
0118 Ако, брате, тому н’јесам крива,
0119 Долетит ће птица голубица,
0120 Баш с небеса блажена Дјевица,
0121 Пак ће скупит све четири поле:
0122 Тило живо ко и прво било!“
0123 То је Петар секу послушао,
0124 Ухвати ју за бијелу руку,
0125 Пак је води на раскршће пута.
0126 Везива је коњма за репове,
0127 Па је кида на четири поле.
0128 Па покупи све четири поле,
0129 Па их меће на четири гране.
0130 Отоле се Петар упутио,
0131 Ал је мало пута одмакао,
0132 Пак ми се је Петар обаздрио.
0133 То ти лети птица голубица,
0134 Баш с небеса блажена Дјевица.
0135 Она купи све четири поле,
0136 Пак састави тило ко је било.
0137 Тад се Петар секи повратио,
0138 Узе секу за бијелу руку,
0139 Тер је води к свом бијелу двору.
0140 Кад је дошо пред бијеле дворе,
0141 Ту налази кују Анђелију,
0142 Она пјева, овако прип’јева:
0143 „Нека, нека, мому Богу хвала,
0144 Кад завади брата и сестрицу.
0145 Жао ми је сивога сокола,
0146 Жао ми је претила дорина,
0147 Жао ми је мог сина једина.
0148 Ма ни то ми ништа жао није,
0149 Јер имамо сувише чобана,
0150 Сокола ће сива ухватити.
0151 И имамо доста пуста блага,
0152 Купит ћемо, вјера ти је моја,
0153 Купит ћемо још бољега коња.
0154 Обоје смо млади и зелени,
0155 Бог ће дати, порода ће бити.“
0156 Мисли јадна, да нитко не чује,
0157 Ал је чује Петре Југовићу,
0158 Па се скаче на ноге јуначке,
0159 Те он иђе на горње таване.
0160 До љубовце он је доходио,
0161 До љубовце, дилбер-Анђелије.
0162 Узе љубу за бијелу руку,
0163 Пак је води на раскршће пута,
0164 Тер је трга на четири поле,
0165 Па покупи све четири поле,
0166 Те их виша на четири гране.
0167 Отоле се Петар упутио,
0168 Ал је мало пута учинио,
0169 Па ми се је Петре обаздрио,
0170 А да види, што с’ од љубе ради.
0171 Но да видиш чуда, побратиме!
0172 Ту ти лете орли и гаврани,
0173 Њезиним се нахранише месом.
0174 Свакому се тако догодило,
0175 Тко завађа брата са сестрицом!
0001 Два су брата секу миловала,
0002 А два брата, два Јакшића млада,
0003 Јакшић и Митре и Јакшић Стјепане.
0004 Како су је браћа миловала,
0005 Све јој режу дуго и широко,
0006 А љубама и уско и кратко,
0007 Па најпосли браћа саковала
0008 Својој секи ноже и синџире,
0009 Све од сребра и сувога злата.
0010 Ружа меће ноже под јастуке.
0011 То не може кучка прибољети,
0012 Кучка једна, млада Митровица,
0013 Веће тражи биља од омразе,
0014 Да омрази браћу са сестрицом.
0015 Ал не може браћу омразити,
0016 Јер Ружица њихова сестрица,
0017 Набрала је биља од омиља.
0018 Најпосли се кучка домислила,
0019 Тере једну вече окаснила
0020 И украла ноже Ружичине,
0021 Па отиђе у подруме равне,
0022 Од подрума врата отворила
0023 И заклала хрта и сокола,
0024 Па се натраг тада повратила,
0025 Под јастуке ноже подметнула.
0026 Кад је било прид зорицу рану,
0027 Митре виче несретницу љубу:
0028 „Устан’ гори, моја вјерна љубо!
0029 Тер ти иди у подруме равне,
0030 Доведи ми хрта и сокола,
0031 Да ја идем у лов у планину.“
0032 Уста љуба на ноге лагане,
0033 Она иђе у подруме равне,
0034 Од подрума врата отворила,
0035 До кољена у крв угазила.
0036 Натраг се је кучка повратила,
0037 Па говори господару Митру:
0038 „У зо час си секу замилово,
0039 Од сребра јој ноже саковао,
0040 Заклала ти хрта и сокола.“
0041 А кад чуо то Јакшићу Митре,
0042 Митре иђе од ножа до ножа:
0043 Свачји ножи сјајни и опрани,
0044 Секе Руже модри и крвави.
0045 Митре збори својој вјерној љуби:
0046 „Мучи, љубо, не говори ништа,
0047 Набавит ћу хрта и сокола.“
0048 То је љуби врло мучно било.
0049 Кад је опет друга ноћца дошла,
0050 Опет иђе у подруме равне,
0051 Она коље коња најбољега.
0052 Кад свануло и сунце грануло,
0053 Шаље љубу Митре у подруме,
0054 Да доведе коња најбољега,
0055 Да он иђе у лов у планину.
0056 Шета љуба у долње подруме,
0057 Од подрума врата отворила,
0058 До кољена у крв угазила.
0059 Па се натраг кучка повратила,
0060 Господару Митру говорила:
0061 „У зо час си секу замилово,
0062 Од мила јој ноже саковао,
0063 Заклала ти коња најбољега.“
0064 Одговара тад Јакшићу Митре:
0065 „Мучи, љубо, не говори ништа!
0066 Набавит ћу хрта и сокола,
0067 Набавит ћу коња најбољега.“
0068 Кад то виде кучка Митровица,
0069 Да не може сестру омразити,
0070 Тада нове јаде измислила.
0071 Кад се тамна ноћца ухватила,
0072 Краде ноже Ружи испод главе,
0073 Па си коље сина јединога
0074 У кол’јевци од годину дана.
0075 Кад је рана заб’јелила зора,
0076 Стаде вика по бијелој кули,
0077 Стаде вриска младе Митровице.
0078 Она лети до Јакшића Митра:
0079 „Јакшић Митре, мили господару!
0080 На зло си га секу миловао,
0081 Своју секу, Ружицу дјевојку:
0082 Заклала ти сина јединога.“
0083 Уста Митре на ноге лагане.
0084 Кад угледа сина јединога,
0085 Мртво чедо у бешици лежи,
0086 Све у крви, жалосна му мајка!
0087 Камен би се тврдац распануо,
0088 Камо л’ не би срце у Јакшића!
0089 Плану Јакшић кано ватра жива.
0090 Па одлети својој милој секи.
0091 Јакшић Митре секи говорио:
0092 „Бога теби, моја мила секо!
0093 Буд ми закла хрта и сокола,
0094 Буд ми закла коња најбољега,
0095 Што ми закла сина јединога?“
0096 Сека се је брату заклињала:
0097 „Н’јесам, брате, живота ми мога
0098 Живота ми и мога и твога!
0099 Ако ми се, брате, не вјерујеш,
0100 Води мене путу на раскршће,
0101 Рас’јеци ме на четири стране,
0102 Објеси ме о четири гране.
0103 Ако будем ја заклала, брате,
0104 Из мене ће црна крвца тећи,
0105 Долетјет ће црне вранетине.
0106 Ако л’, брате, не будем заклала,
0107 Из мене ће б’јело мл’јеко тећи,
0108 Долетјет ће тице златокриле.“
0109 Ал се Митре сестри не вјерује,
0110 Већ је узе за бијелу руку,
0111 Одведе је путу на раскршће,
0112 Рас’јече је на четири стране,
0113 Објеси је о четири гране.
0114 Не тече јој крвца испод врата,
0115 Већ јој тече невиности мл’јеко;
0116 Не дол’јећу црне вранетине,
0117 Већ дол’јећу птице златокриле.
0118 Виђе братац, да је права сека,
0119 Па сагради пребијелу цркву
0120 И сахрани сестрицу Ружицу,
0121 Нади име „Ружичина црква.“
0122 Сузе проли, кући се поврати.
0123 Кад се Митре кући повратио,
0124 Ал се љуба болом разболила,
0125 Боловала девет годин дана.
0126 Кад је Митру љуба додијала,
0127 Узе љубу на плећа бијела,
0128 Те је даје зелену језеру.
0129 Ал језеро примити је не ће,
0130 Већ је баца зеленој обали.
0131 Опет Митре узимао љубу,
0132 Па је носи у гору зелену,
0133 Да је једу зв’јери из горице.
0134 Ал ни зв’јери не хтјеше је јести.
0135 Најпосли је Митре закопао
0136 Своју љубу у земљицу црну.
0137 Ал се тресу брда и равнине,
0138 Јер земљица примити је не ће,
0139 Докле своје не оплаче грихе
0140 И Ружице добије прошћење.
0141 Тада Митру љуба говорила:
0142 „Носи мене у Ружицу цркву,
0143 Да од Руже ишћем опрошћење.
0144 Ја сам, Митре, врло сагр’јешила,
0145 Твоју секу врло увр’једила,
0146 Са тобом је, Митре, завадила,
0147 Са животом тужну раставила.
0148 Заклала сам хрта и сокола,
0149 Заклала сам коња најбољега,
0150 Заклала сам сина јединога.“
0151 Узе Митре несретницу љубу,
0152 Пак је носи у Ружицу цркву.
0153 Клече она на мала кољена,
0154 Сузно проси од заве прошћење:
0155 „Прости мени, моја мила заво,
0156 Јер сам тебе врло увр’једила,
0157 Са твојом те браћом завадила
0158 И животом твојим раставила.“
0159 Ружичина слика проговара:
0160 „Бог нек прости, моја нево драга!
0161 А ја сам ти опростила, нево,
0162 Иди, нево, двору бијелому.“
0163 Митровица одма оздравила
0164 И двору се одма повратила.
0165 И Митре је њојзи опростио.
0166 Посли тога живили су много:
0167 Митре жалећ милу своју секу,
0168 Љуба кајућ заву увр’јеђену.
Bog nikomu duzan ne ostaje (malo drukcije)