| Александер Брикнер |
|---|
| Рођење: 29. јануар 1856. Тарнопољ, Аустријско царство Смрт: 24. мај 1939. Берлин, Њемачка Познат као: филолог, слависта и професор откривач најстаријег познатог документа на пољском језику |
Александер Брикнер (Aleksander Brückner) (Тарнопољ, 29. јануар 1856 — Берлин, 24. мај 1939), пољски филолог, слависта и професор универзитета у Берлину.
Брикнер је рођен у Галицији, тада дијелу Аустријског царства. Потиче из аустро-пољске породице. Образовао се у Лавову под надзором Омелијана Охоновског (Omelian Ohonovsky), у Бечу под Францом Миклошичем, и у Берлину под Ватрославом Јагићем. Прво је предавао у Лавову, а 1876. добио је докторат у Бечу. Тада пише студију о славенским насељима око Магдебурга (Die slawischen Aussiedlungen in der Altmark und im Magdeburgischen). Године 1881. почео је да предаје у Берлину, гдје је био декан одјељења за славенску филологију (1881—1924). Био је члан многих академија, укључујући оне у Кракову, Петрограду, Лавову, Софији, Прагу и Београду.
Брикнер је писао на пољском и њемачком о историји славенских језика и литературе, о фолклору, древној славенској и балтичкој митологији, и о историји пољске и руске литературе. Брикнер је био специјалист за старије периоде пољске и славенске културе и био је откривач, преводилац и издавач најстаријег познатог писаног документа на пољском језику, Проповиједи о светом крсту (Kazania świętokrzyskie). Имао је такође јако велико знање о средњевјековној пољској литератури из оригиналних текстова, а био је и велики стручњак за период ренесансе и рано модерно доба.
Брикнер је покушавао да подигне престиж старе славенске културе у очима и запада и Пољака. Био је критичар руске аутократије свога времена. Током Првог свјетског рата је подржавао Централне силе, али је био против Брест-Литовског споразума. Ипак, највише се бавио истраживањима, а не политиком.
Вјеровао је да славенски и балтички језици имају заједнички протојезик, и увијек је истицао балто-славенске везе. Сматрао је да је прадомовина Славена била у данашњој Пољској. Био је присталица тезе о Норманима као оснивачима Русије у државу.
Након Првог свјетског рата 1924. отишао је у пензију и посветио се писању кратких историја пољске културе и језика.
Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од фебруара 1906.