Љубомир Стојановић
Рођење: 18. август 1860. Ужице, Кнежевина Србија Смрт: 16. јун 1930. Праг, Чешка Познат као: филолог, професор, политичар, министар просвете и председник владе

Љубомир Стојановић (Ужице, 6/18. август 1860 — Праг, 16. јун 1930), српски филолог и политичар, професор Велике школе у Београду, народни посланик, министар просвете, председник владе и државни саветник.¹⁾

Рођен је од мајке Саре и оца Васе, пушкара. У месту рођења је завршио основну школу и три разреда гимназије. Четврти разред је завршио у Шапцу, а пети, шести и седми, на Великој школи у Београду (1883). Пошто је положио професорски испит, постављен је за предавача у ужичкој реалци. Када је марта 1884. постављен за суплента, дао је оставку и отишао, као државни питомац, на школовање у иностранство.²⁾ У иностранству је боравио четири године. Школовао се у Бечу, Петрограду, Берлину и Лајпцигу.³⁾

У Србију се вратио 1888, када је постављен за професора Друге београдске гимназије, а затим 1893. постао је професор на Великој школи.⁴⁾

Као професор је пензионисан после Ивањданског атентата 1899. године на Милана Обреновића јер је Николу Пашића поздравио телеграмом приликом његовог изласка из затвора.⁵⁾⁶⁾ После тога се посветио политици. Постао је непомирљив противник Николе Пашића након његовога покајничкога признања на суђењу у вези са Ивањданским атентатом.⁷⁾

Од доласка кабинета Владана Ђорђевића на власт 1897. бавио се политиком. Народни посланик први пут је постао 1901. Био је и министар просвете од 29. маја/11. јуна 1903, а већ 2/14. августа је поднео оставку. Од 1904. до 1911. био је председник странке Самосталних радикала.⁸⁾

Поново је био министар до 26. јануара/7. фебруара 1904, када је поново поднео оставку. Постављен је за министра унутрашњих послова и председника владе 16. маја/29. јуна 1905.⁹⁾ Краљ га је поставио на чело владе да спроведе изборе, на којима су 10/23. јула 1905 самосталци добили већину од једног мандата.¹⁰⁾ Његова влада самосталних радикала уз подршку краља и дворске камариле залагала се и одмах је кренула да што пре закључи зајам и да набави топове у Аустроугарској.¹¹⁾ Радикали и део самосталаца су то оштро критиковали, јер су се противили везању за Аустроугарску и залагали су се за набаву топова у Француској. Положај владе Љубе Стојановића погоршао се крајем 1905, када је аустријска влада сазнала за тајни српско-бугарски уговор о царинској унији, па је тражила да се српска влада одмах одрекне споразума, претећи да ће у супротном обуставити увоз стоке из Србије.¹²⁾ Пошто је Аустрија 4. фебруара 1906. затворила границу за увоз стоке из Србије, Стојановићева влада је 11. фебруара 1906. отказала закључени уговор о аустријском зајму за топове.¹³⁾ После тога влада Љубе Стојановића пала је 7. марта 1906, а нову владу 14. марта саставио је Сава Грујић.¹⁴⁾ Стојановићева влада је на одређени начин штитила заверенике из 1903. и негирала је постојање завереничког питања.¹⁵⁾

У кабинету Саве Грујића краће време 1906. био је министар просвете, после чега је заједно са целим кабинетом дао оставку. Затим је 1909. био поново министар просвете, у кабинету Стојана Новаковића, али је исте године пензионисан.¹⁶⁾ Био је незадовољан династијом Карађорђевића и сматрао је да би за Србију било најбоље да краљ Петар I Карађорђевић абдицира и да се на престо доведе неки страни принц.¹⁷⁾ У дневној политици је знао да изгуби многе непотребне битке, зато што је презирао погађања и нагодбе, које су биле саставни део политике.¹⁸⁾ Мрзио је и свако угађање народу сматрајући то демагогијом.¹⁹⁾ Био је веома оштар у наступу и био је непомирљив противник великога броја политичара, а посебно Николе Пашића.²⁰⁾

Државни саветник је постао 18. новембра/1. децембра 1910.²¹⁾ Одбио је јануара 1912. понуду краља Петра да образује владу због краљевога услова да у тој влади буде Степа Степановић.²²⁾ Главни одбор самосталних радикала сматрао је да није смео да одбије ту понуду.²³⁾ Један члан Главног одбора странке тада је непромишљено рекао да је лако њему са великом пензијом, коју му је дала партија.²⁴⁾ Те речи су га толико погодиле да је дао оставку не само на положај шефа странке, него и на државну службу.²⁵⁾ Тако је наједном остао без икаквих прихода и тиме се потврдио као личност високих моралних вредности.²⁶⁾ За разлику од дела странке супростављао се сарадњи са Црном руком, а посебно њиховој понуди крајем 1913. да самосталце доведе на власт.²⁷⁾ Након ослобођења Македоније заједно са Љубом Давидовићем сматрао је да би било најбоље да новоослобођеним крајевима управља један гувернер, док се након бар десет година људи у тим крајевима не буду осећали као српски држављани.²⁸⁾

Заједно са Александром Белићем српска влада га је послала крајем априла 1915. у Петроград, неколико дана након што су савезници потписили Лондонски уговор са Италијом, по коме се Далмација уступала Италији.²⁹⁾ Стојановић и Белић нису били задовољни руским уверавањима да ће Србија након рата бити награђена Босном и Херцеговином и да ће добити излаз на море у делу Далмације испод Сплита.³⁰⁾ Инсистирали су да у случају сепаратног мира са Аустроугарском, због уступања Далмације Италији, Србија треба да добије бар још Лику, Крбаву, Славонију и велики део Бачке и Баната.³¹⁾ Своје захтеве документовали су меморандумом Савремено српско национално питање, где су приложили посебно карте са територијама насељеним Србима све три вере и посебно карте са територијама насељеним Хрватима и Словенцима.³²⁾

После Првог светског рата, постао је председник главног одбора новостворене Републиканске странке.³³⁾ У време највеће кризе српско-хрватских односа крајем 1928. сагледавао је праве политичке намере Хрвата и јавно им се супростављао.³⁴⁾ На тврдње Влатка Мачека да не треба чекати да србијански дух пређе преко Саве и Дрине, одговарао је да је српски дух прешао Саву и Дрину и да Хрвати по њему имају право самоопредељења, али да сви Срби преко Саве и Дрине имају право да остану у јединству са Србијом.³⁵⁾

Дописни члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) постао је од 6/18. јануара 1890, а прави члан 25. јануара/6. фебруара 1894. Са приступном беседом О индивидуалисању српског језика, проглашен је академиком 11/23. јануара 1896.³⁶⁾ и био је њен други привремени секретар од 19/31. јануара 1896. до 21. октобра/2. новембра 1896.³⁷⁾³⁸⁾ Био је секретар Академије философских наука Српске краљевске академије од 22. фебруара/5. марта 1900. до 22. фебруара/5. марта 1904, од 22. фебруара/ 1910. до 22. фебруара/7. марта 1913. Био је привремени секретар Српске краљевске академије од 14/27. фебруара 1913.³⁹⁾ После ослобођења 1920. поднео је извештај о стању у коме се Академија затекла,⁴⁰⁾ а 5. новембра 1923,^41)42)43) када је дао оставку на службу, због новог закона о чиновницима.⁴⁴⁾

Његов рад био је врло разноврстан и богат. Написао је велики број чланака и брошура политичке и културне садржине. Издао је велики број старих споменика, посебно старих српских рукописа, натписа и записа. Написао је велики број студија о језику и граматике српског језика за средње школе. Издао је народне песме, речник, преписке Вука Караџића и писао о Вуковој реформи, његовом животу и раду.⁴⁵⁾ У својим последњим делима обрадио је целокупну епоху културног развитка и обрадио битна књижевно-историјска питања. У значајнија дела спадају:⁴⁶⁾

• „Српска граматика за средње школе“, уџбеници I-IV (1891, 1891, 1892, 1922)
• „Мирослављево јеванђеље“, прво фотолитографско издање, са студијом о језику и тексту, Беч (1897). Штампано је у 300 примерака, о трошку Александра Обреновића, а примерци нису продавани, већ поклањани институцијама и појединцима, према списку који су направили сам аутор и краљ Александар⁴⁷⁾
• „Стари српски записи и натписи“, систематски сакупљена и обрађена збирка у четири књиге (од 1902)⁴⁸⁾
• „Каталог рукописа и старих штампаних књига Српске краљевске академије“, са описима (1901)⁴⁹⁾
• каталог рукописа Народне библиотеке, са описима (1903)
• „Живот и рад Вука Стефановића Караџића“, Београд (1924)
• „Српски родослови и летописи“, са исцрпном студијом у предговору (1927)

• Орден Св. Саве четвртог реда (1890) од краља Александра Обреновића, као свог пређашњег учитеља⁵⁰⁾

• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, СКА, Београд, 2007.
• Биогрфије чланова Академије: Љубомир Стојановић, Годишњак, број IX, Српска краљевска академија, Београд, 1896, стр. 233-235
• Александар Белић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 497-498
• Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 1, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
• Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 2, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
• Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба 1845-1926, књига 2, Нова Европа, Београд, 1900.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
• Српска краљевска академија Год. 32 (1924) 152–165.
• Министри просвете Србије 1811–1918. Београд, 1994, стр. 126–127: Љубомир Стојановић.
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 8.
• Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 655–656 (С. Ћирковић).
• Кирило-Методијевска енциклопедия, I–IV, БАН, София, 1985–2003. 3, 764–766 (С. Райчинов).
• М. Радојевић: Љ. Стојановић у Првом светском рату. Историја 20. века 18 (2000) 9–29.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Ljubomir Stojanovic