Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
љубомир_клерић

Љубомир Клерић

Љубомир
Клерић
љубомир_клерић.jpg
Рођење:
29. јун 1844.
Банатска Суботица,
Аустријско царство

Смрт:
3. фебруар 1910.
Београд,
Краљевина Србија

Познат као:
инжењер, професор
и министар

Љубомир Клерић (Банат. Суботица, 29. јун 1844 — Београд, 21. јануар/3. фебруар 1910),1) српски рударски инжењер, професор теоријске механике на Великој школи у Београду, проналазач, министар просвете (1894—1895) и министар привреде (1896—1897).

Школовање

Рођен је као Јулијус Клери (нем. Julius Klery) 1844. године у Банатској Суботици у породици немачких досељеника.2) Отац му је био апотекар Немац, а мајка Српкиња.3) Основну школу завршио је 1855. у Банатској Суботици, а након тога је са породицом прешао у Београд.4) У Србији се посрбио и узео је презиме Клерић.5)

У Београду је матурирао 1862. у Првој београдској гимназији.6) Уписао је 1862. године Технички факултет Велике школе, а након завршене друге године студија је добио државну стипендију за студије рударства у иностранству.7) Студирао је рударство на Рударској академији у Фрајбергу од 1865. до 1867, када је прешао да студира машинство на Политехници у Цириху.8) Патенирао је размерник 1867.9) Од 1868. поново је студирао у Фрајбергу, где је 1869. дипломирао рударство.10) Након тога једно време био је на пракси у немачким рудницима, па је једно време слушао специјалистичке курсеве и минералогију и поново дипломирао. По окончању тих студија боравио је у многим рудницима Немачке и Чешке.

Рударски инжењер и професор

По струци је био рударски инжињер и геолог, а по склоности и математичар. Више је тежио примењеној, него тоеријској науци. Теорије и апстракције није уважавао и често је трошио снагу око ситних проблема.11)

Вратио се 1870. у Београд, у коме се запослио као писар рударског одељења министарства финансија. Конструисао је 1871. нову бургију за дубинска рударска бушења са ужетом, што је патентирао у Немачкој и Француској.12)

Отишао је 1871. у иностранство, где је радио као рударски инжењер и усавршио се у струци.13) Његов изум је убрзо нашао примену у руднику камене соли у Штајнфурту, као и у рудницима каменог угља Хирсту и Динслакену у Вест­фалији, где је радио као рударски инжењер холандске компаније „Albert & Со”.14)

У Србију се вратио 1873. када га је холандска компанија у којој је радио ангажовала да са Августом Хофманом (нем. August Wilhelm von Hofmann) испита рудно богатство у Србији.15) Након тога од 1874. до 1875. испитивао је руднике у Северној Африци за потребе исте компаније. По повратку у Београд примљен је 1875. у државну службу, па је радио геолошка испитивања жељезничке трасе од Ћуприје до Алексинца.16)

На Великој школи је изабран почетком 1876. за професора механике.17) Његово опредељеље за механичке науке и општу примењену математику није случајно. За време студија често је обилазио механичке лабора­торије политехничких школа у Берлину, Дрездену, Баварској, где се детаљно упоз­нао са могуhностима тамошњих радионица у изради кинематичких модела. Осим тога, још као студент је радио на превођењу обимне Вајсбахове (нем. Julius Ludwig Weisbach) механике, да би написао Теоријску механику, која је касније објављивана у Београду од 1880. до 1888. године.18) Уз Филипа Христића, Димитрија Нешића, Косту Алковића, био је један од пионира српске науке, који су поставили основе наставе примењене механике у Србији.19)

Поред рада на Катедри за механику и даље се бавио инжењерским радом, па су га често позивали државни органи да обави разна вештачења. Пред почетак Српско-турског рата министар војни му је поставио задатак да са Симом Лозанићем постави мине на Дунаву изнад ушћа Тимока, како би се спречио долазак турских бродова на нашу обалу. Њих двојица нису имала искуства, нити су могли да консултују стручњаке, па су са собом понели уџбенике и опрему са Велике школе. Мине су премазивали истопљеним катраном и сами су их повезивали кабловима, који су водили до „торпедне станице”. Тако су њих двојица потапали торпеда у Дунаву, код Брзе Паланке и постављали мине код Ђуниса, Шуматовца, Греевца, Рађевца и Бобовишта.

Пронашао је 1882. године на Шупљој стени на Авали лежиште живе, па је на том месту са неколико конфесионара отворио рудник живе.20) Као рударски инжењер ове компаније Клериh је у Београду 1872. у Гласнику Српског ученог друштва објавио једно оригинално решење за ломљење стена.21)

Кинематички инструменти

Љубомир Клерић на демонстрацији свог најновијег проналаска „полипантографа”, приликом посете Николе Тесле Београду 21. маја/2. јуна 1892. Фотографија из Музеја Николе Тесле.22)23)

Најзначајнији резултати његових истраживања се односе на конструкцију механизама за цртање кривих,24) а називе им је давао према особинама излазних података. Још прије доласка на место професора механике на Великој школи је изложио своју прву конструкцију једног математичког апарата — поларног пантографа. Да би избегао полигонални облик већ постојећих пантографа, употребио је само једну полугу, са пет покретних точкића. Помоћу њега је било могуће и писати.25) Пантограф је патентирао 1875. Почетком 1876. усавршио га је у погледу покретљивости и еластичности писаљке, којој је додао спиралну опругу, каква постоји и код данашњих пантографа. Због неразвијености занатства и прецизне механике у Србији, своје аналогне моделе је морао да гради у техничким центрима на Западу, у којима се претходно школовао.26) Његов поларни пантограф би се могао сврстати у аналогне рачунаре кинематичког типа, који је својим механизмом „програмиран” да обавља само операцију хомотетије, претварајући улазне по­даке дате у облику графика једне функције, у график друге функције на излазу.27)

Тежио је да свој аналогни рачунар што више побољша, додајући му нове могућности. Скоро двадесет година после проналаска по­ларног пантографа, на скупу Академије природних наука, јула 1893. приказао је могућности новог решења пан­тографа, који је на излазу могао истовремено да пише са три до пет пера. У записнику Академије је тада остало забележено да се ради о новој „писаћој машини”, коју је сам аутор назвао „полипантограф”. Овај оригиналан аналгони рачунар, који се највероватније налазио само у интерној употреби Велике школе је за један улазни податак, у облику геометријске фигуре, алгоритмом хомотетије, са пет различитих коефицијената, добијао на излазу пет хомотетичких фигура.28)

Године 1892. патентирао је тракориограф или логаритмограф. Њиме је конструисао ирационалне и трансцендентне бројеве „π” и „е”.29) Тај његов рад се помиње и у страној литератури.30) Апарат је био у стању да свакој задатој кривој на сталној раздаљини одреди нову криву, под условом да растојање између свих тачака на обе криве има правац тангенте на излазну криву. На основу Клерићевих цртежа, Оскар Лојнер на По­литехничкој школи у Дрездену је исте године израдио апарат. Нешто касније Клерић је успео да знатно побољша манипулативност апарата, увођењем калкулативног точкића на место шиљка. Наредне, 1893. године у Дрездену је саградио и последњу модификацију додајући свом аналогном рачунару нонијус осетљивости 10<sup>-2</sup> мм, тако да је апарат био у стању да мери дужину пређеног пута и врши ректификацију трајекторије, чиме је добио способност курвиметра. Апарату је дао име логаритмограф, јер је ректификацијом тракторије одређивао вредност функције lп у<sup>-1</sup>. Уз помоћ колеге и пријатеља са Мађарске академије наука Калмана Силија (мађ. Kálmán Szily) почетком 1894. представио је општи математички модел по коме тракториограф ради.31)

Апарат за цртање кривих другог реда је патентирао 1899.32)

Последњи рад из ове области објављен 1907. односи се само на теоријско образложење апарата за одређивање вредности елиптичких интеграла, али апарат није израђен.33) У Српској краљевској академији приказивао је још неке рачунаре кинематоре, за које није објавио посебну расправу о њиховој конструкцији и принципу рада.34)

Министар

Биран је за министра просвете и црквених послова и министра народне привреде. Био је министар просвете и црквених послова у влади Николе Христића од 15/27. oктобра 1894. дo 25. јуна/7. јула 1895. За ово кратко време, донео је већи број докумената за увођење реда и дисциплине у области образовања, али и епархијских духовних судова у односу на статисткчку. Залагао се за побољшање услова образовања увођењем правила за писање и штампање уџбеника, приступ новим научним сазнањима из иностранства и усавршавање студената у иностранству путем државног стипендирања. У свом раду консултовао је педагошке и научне стручњаке.35)

Био је министар народне привреде у влади Ђорђа Симића, који је трајала од 17/29. децембра 1896. до 11/23. октобра 1897. Као министар народне привреде је доносио правила, законске акте и нормативе за подстицање привредних грана које је сматрао битним за даљу индустријализацију Србије, за проширење стручног образовања радника, као и за заштиту здравља људи, животиња и биљака на територији Србије.36)

Као државни саветник је пензионисан.

Академик

Редовни је члан Српског ученог друштва (Одбора за науке јестаственичке и математичке) од 1871. Секретар Одбора за науке јестаственичке и математичке 1884, 1885. После оснивања Српске краљевске академије (1886),37) наименован је за њеног правог члана на Академије природних наука, априла 1887. Са приступном беседом: О компензацији вертикалног клатна проглашен је за академика марта 1888.38) Секретар је Академије природних наука Српске краљевске академије од 1892. до 1895, и од 1898. до 1900.

Свој рад је усмерио ка истраживањима и конструкцији разних практичних апарата и справа, као и за потребе тумачења појединих теоријских проблема, који су махом сви објављени у Гласнику Српског ученог друштва у Гласу Српске краљевске академије.39)

Смрт и сахрана

Умро је као државник саветник у пензији 21. јануара 1910. године у Београду. На Академији је тог дана истакнута црна застава. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.40)

Одликовања

Добитник је следећих одликовања:41)42)

  • Медаља за храброст, за учешће у Српског-турском рату 1876. као минер
  • Таковски крст четвртог реда, за учешће у Српског-турском рату 1876. као минер
  • Леополдов орден петог степена, од белгијског краља (1887)

Дела

  • „Теоријска меканика I—III“ (1880—1888)
  • „О уздужном профилу суда сталног хидрауличког притиска“ (1885)
  • „О компензацији вертикалног клатна“ (1888)
  • „Геометријска конструкција мреже за Mercator-ову цилиндарску пројекцију“ (1903)

Литература

Спољне везе

1) , 3) , 9) , 20) , 29)
Одабране биографије том 5, П. Јовановић
2)
Катица Хендрих, 1996, стр. 131
4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 10)
Катица Хендрих, 1996, стр. 132
11) , 30)
Богдан Гавриловић, 1927, стр. 333
12) , 13) , 15)
Катица Хендрих, 1996, стр. 133
14) , 18) , 21)
Драган Трифуновић, 1989, стр. 67
16)
Катица Хендрих, 1996, стр. 134
17)
Катица Хендрих, 1996, стр. 139
19)
Катица Хендрих, 1996, стр. 140
22)
Братислав Стојиљковић, 25. 8. 2002.
23)
Александра Ранковић, 22. 2. 2013.
24)
Катица Хендрих, 1996, стр. 164
25)
Драган Трифуновић, 1989, стр. 70
26)
Драган Трифуновић, 1989, стр. 71
27)
Драган Трифуновић, 1989, стр. 73
28) , 31) , 32) , 34)
Драган Трифуновић, 1989, стр. 74
33)
Драган Трифуновић, 1989, стр. 83
35)
Катица Хендрих, 1996, стр. 157
36) , 42)
Катица Хендрих, 1996, стр. 159
37)
Драган Трифуновић, 1989, стр. 68
38)
Српска краљевска академија Год. 3 (1889) 144–145
39)
Драган Трифуновић, 1989, стр. 65
40) , 41)
Михајло Молинар, 2. 11. 2000.
љубомир_клерић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 08:46